Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kada bih mogao da zavirim u glavu autora u trenutku kada mu sine da napiše pesmu, bilo bi mi mnogo lakše da pišem. Ovako, i dalje nastavljam da tumaram po nečijim karijerama pokušavajući da sklopim slagalicu od fragmenata prikupljenih ko zna kada i sa kojih strana.
Nekada ni to ne pomaže. 
Može li se šesnaestogodišnja devojčica promovisati u novi muzički sex simbol? Teško. Ali u nekim luđim godinama i to se pokušavalo.
Ako si imao diskografski ugovor sa Stiff Records, svakakva iznenađenja si mogao da očekuješ.
Net je pun klipova koje su varijacije na temu kako osvojiti žene. U tom sportu dovitljivosti nikada nije dovoljno, jer muški mozak nikada ne može da smisli ono što žena može da izmašta. 
Upravo gledam jedan od takvih: neugledan i prosečan klinac pokušava da se upuca slučajnoj prolaznici i, iako je pristojan i poziva je na piće i klopu, ona ga lagano odbija. Mlađani junoša želi da se oproba na nekom drugom mestu, seda u svoj auto koji se odaziva na neko od onih poznatih italijanskih imena, lagano dodaje gas i aždaja od nekoliko stotina konja ispod haube postaje vrlo glasna. Devojka sa podignutim nosem ga zaustavlja, seda u auto i…
Trebalo joj je da pređe samo nekoliko koraka kako bi promenila mišljenje. 
I vrhunski pijanisti se nerado upuštaju u repertoar koji im je u nasleđe ostavio Sergej Rahmanjinov. Razlog je vrlo jednostavan – od izvođača se traži besprekorna tehnika sviranja komplikacija koje je zapisao. Kako to izgleda dok se svira, pogledajte ovde.
Za neupućene: Rahmanjinov je i sam bio vrhunski pijanista sa rasponom prstiju jedne šake od 30cm.
Otprilike, toliki ima i Rick Wakeman. 
Poslednjih godina imam problem sa već etabliranim britanskim izvođačima koji me, najčešće, razočaraju. Bolje da im ne pominjem imena. Po inerciji preslušam im nove albume, sve očekujem da će da potegnu neku pesmu na tragu onih koje su ih proslavile i ostanem razočaran. Na kraju, ne desi se ništa.
Poslednje veliko razočaranje je isprdak koji je objavio Radiohead.
Kako je kreativna muza mnoge napustila, bolje je da se držimo onih koji imaju i višak dobrih pesama.
Ovih dana navršilo se petnaest godina kako nas je napustio Pimpek.
Prerano je otišao. 
Gledajući na Zapad, često smo spremni da potcenjujemo ono što smo nekada imali. Ako su šezdesete godine u Jugoslaviji bile obeležene entuzijazmom, borbom sa državnim cenzorima i pokušajima da se imitiraju velike svetske zvezde, njihova druga polovina je najavila originalnu, autorsku muziku.
“Osmjeh” (1967) je jedan od prvih, pravih hitova koji je, u istom trenutku kada se zavrteo na radiju, postao “pjesma tjedna”.
Ne znam kako vi podnosite ove vrućine. Ja se mučim – slabo spavam, apetit mi je nikakav, mnogo pijem (vode, da ne bude zabune) i svašta mi se mota po glavi, što nije neuobičajeno. Normalno, kada sam već u takvom stanju, u jednom trenutku upadnem u dremku koje nisam ni svestan…
Ne znam koliko sam spavao ili šta već, ali da zabeležim dok se još uvek sećam…
Iako mislim da razna reizdanja značajnih albuma služe da se od publike izvuče još koja crkavica, nekima ne mogu da odolim. Poslednjih godina u de luxe verzijama sve se češće objavljuju snimci za koje mislimo da ne postoje (bilo da su demo verzije ili neobjavljene pesme), a ovakva izdanja su često nafilovana i zapisima sa koncerata tako da dobijamo bolji uvid šta se stvarno dešavalo u životu nekog autora u određenom trenutku karijere.
Iako imam vinile grupe The Associates i remasterizovana izdanja od pre petnaestak godina, nisam mogao da odolim i novom izdavačkom poduhvatu – ovogodišnjim de luxe izdanjima njihova prva tri albuma.
Jedan od najboljih albuma iz osamdesetih bio je The Lexicon of Love (1982). Grupa ABC, na čelu sa svojim pevačem Martinom Fryjem, želela je da proda artizam uz muziku za igru. I uspela je u tome.
Tada sam mislio, a mislim i sada, da je ovaj album bio jedan od najboljih iz tog vremena.
