Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Nije neuobičajeno da i najveći muzičari vremenom ostanu bez inspiracije i pretvore se u sopstvenu senku. U takvim situacijama obično se potraži sveža krv koja će da prodrma rutinu ili se napravi nova grupa koja nema nikakve veze sa prethodnom.
Rezultati su šaroliki.
When your mind divides you from your heart
You get to believing we’re apart
Illusions of division come from doubt and from suspicion
And i’m wishing in my soul
They’d never start.
Jedna od najomraženijih pesama iz opusa grupe Quicksilver Messenger Service možda baš i nije najbolji način za upoznavanje sa njihovim radom, ali ima jednu dobru stranu – što je duže slušate, sve više se lepite za nju.
Krajem šezdesetih QMS su bili već etablirano ime u San Francisku i okolini, a njihov album Happy Trails (1969) je postao nezaobilazan za sve one koji su voleli da slušaju američku psihodeliju toga doba. Iz današnje perspektive, to je jedan od ključnih albuma, koji je na najbolji mogući način uhvatio duh vremena, a fantastična međuigra gitarista Johna Cipolline i Garyja Duncana postala je legendarna.
S druge strane Atlantika dešavale su se čudne stvari: Jeff Beck je rasturio legendarnu, prvu postavu svoje grupe, a njegov klavijaturista Nicky Hopkins je doneo dalekosežnu odluku – odlučio je da se preseli u Kaliforniju. Razlozi su bili pragmatične prirode: zbog slabog zdravlja, više mu je odgovarala tamošnja klima. Osim toga, tokom poslednje turneje sa Jeff Beck Group po Americi uspostavio je kontakte sa tamošnjim muzičarima. Gostovao je na snimanju albuma Volunteers (1969) grupe Jefferson Airplane i bitno unapredio zvuk Steve Miller Banda na antologijskom albumu Brave New World (1969).
Mnogi, pa i sam Steve Miller, već su videli Hopkinsa kao veliko pojačanje za grupu i stalnog člana postave, sve dok na nekoj od brojnih tadašnjih zabava nije upoznao Cipollinu. Svedoci tvrde da je na toj žurci uspostavljeno doživotno prijateljstvo, a Hopkins se momentalno priključio QMS-u kao ravnopravan član. Valjda mu je bilo dosta života muzičara iz senke, bez čijeg klavira mnoge od najznačajnijih pesama The Rolling Stonesa, Kinksa, svih članova The Beatlesa i grupe The Who ne bi bile ono što jesu.
U ovakvom kontekstu nije ni čudno to što je došlo do radikalnog zaokreta u zvuku QMS-a (“Flute Song” je dobar primer). Fanovi su bili razočarani, jer albumom Shady Grove (1969), umesto gitarskih rifova, dominiraju Hopkinsove maestralne klavirske deonice, kao svojevrsni uvod u promene na muzičkoj sceni koje će se desiti u narednoj deceniji.
Neko od muzičara iz QMS-a je pomenuo da je četiri godine svakodnevno uzimao LSD. Onda je sasvim razumljivo da se u ovoj pesmi flauta pominje samo u jednom stihu, a neočekivano je nema u aranžmanu. Najzad, možda su oni sve vreme čuli tu flautu, ali nema te studijske tehnike koja bi to mogla da zabeleži. Bio je to vrlo dug “trip” posle kojeg su ovi momci utvrdili da svet kakav su poznavali više ne postoji.
Svaki zaljubljeni muškarac je, barem jednom, iskusio posledice poznate ženske rečenice:
Bolje je da ostanemo dobri drugovi.
Može li gore. 
You left me hangin’, hangin’ from a limb
You said you loved me, then you left with him
Lord, you did it to me, I see it in your eyes
Lies, lies, lies
Laganje je sport kojim se svakodnevno bavimo, a često toga nismo ni svesni. U ljubavnim stvarima je uobičajeno – treba impresionirati drugu stranu. 
Odavno sam se pomirio sa tim da nikada neću uspeti da saslušam svu muziku koja me zanima. Nekada je razlog za to bio prozaičan – studentski džeparac, iako je bio povelik, nije bio dovoljan. Danas, kada smo zatrpani produkcijom svega i svačega, nemam dovoljno vremena.
Ponekad stare ljubavi znaju da me iznenade.
And when I die, and when I’m gone
There’ll be, one child born
In this world
To carry on, to carry on
Eh, dođe na red i pesma koja govori o neprijatnim stvarima – onima koje porodicu i prijatelje zaviju u crno. Mrtvacu je, ionako, sve jedno.
Da bizarnost bude veća, postala je hit.
Bilo je potrebno više od 40 godina da Garry Tallent, bas gitarista Springsteenovog pratećeg E Street Banda, snimi svoj prvi solo album. Ovo izdanje bi prošlo potpuno nezapaženo da nisam slučajno na nekom od muzičkih portala pronašao crticu o tome.
Sada, kada sam ga preslušao, mogu da potvrdim da mi je ulepšao vikend.
Muzičarima inspiracija za pesmu dolazi u najrazličitijim trenucima. Prema rečima samog autora, ova je nastala dok je ispraćao prijatelja na put i gledao kako njegov avion poleće.
E, kada bismo i mi sami znali da sročimo ovakvu priču…
Tokom šezdesetih, obojeni Amerikanci vodili su žestoku borbu za svoja prava. Bolelo ih je jako, ali su se izborili. Na muzičkom planu još nije bilo sve gotovo. Iako je soul/funk postao popularan i među belom publikom, a blues promenio muzičku matricu prvenstveno u Velikoj Britaniji, diskografske kuće se nisu predavale.
Crni muzičari, praktično, nisu imali nikakvu kontrolu nad muzikom koju stvaraju.
Qui dove il mare luccica
e tira forte il vento
su una vecchia terrazza davanti al golfo di Sorrento
un uomo abbraccia una ragazza
dopo che aveva pianto
poi si schiarisce la voce e ricomincia il canto
Već prva strofa je dovoljna da damama zasuze oči.
U operu ne idem jer mi je daleko, a ovi moji u gradu nikako da je naprave – važnije su crkve. 
To ne znači da ne volim da čujem neku dobru ariju. Glas je najbolji instrument ako ga imaš i znaš da ga koristiš.
