Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ponekad pomislim da je najbolje voleti jednostavnu muziku – nema šta da se razmišlja o poruci pesme, lupkaš nogom u zadatom ritmu i naučiš da otpevaš refren pesme. I to je sve.
Po običaju, ja volim one koji su skloni da komplikuju stvari i često izgubim grdno vreme pokušavajući da odgonetnem “šta je pisac hteo da kaže”.
Tako je bilo i u ovom slučaju.
Kako većina samuraja jede lebac od onoga što se naziva informacionim i komunikacionim tehnologijama, imamo interni dogovor da tu temu ne pominjemo na blogu. I toga smo se, do sada, pridržavali.
Za gledanje današnjeg videa ipak ću morati da dam par tehnoloških napomena.
Pa makar me Šef zbog toga kaznio sa dva meseca nepisanja. 
I’m going back to the ones that I know,
with whom I can be what I want to be.
Just one week for the feeling to go —
and with you there to help me
then it probably will.
Svakome od nas je, povremeno, potrebna pomoć.
U vreme kada sam pisao tekst o Mikeu Battu, u fonoteci sam imao tek deo njegovih radova, pa mi crvić nije dao mira. Suviše je tu bilo dobre muzike da je ne bih do kraja istražio, ali mnogi naslovi nisu mi bili dostupni.
Po običaju, neznani prijatelji su priskočili u pomoć u istom trenutku kada sam ih zamolio za pomoć oko kompletiranja diskografije.
Tako je do mene dospela kolekcija The Mike Batt Music Cube (2009).
Muzički svet je prepun čudaka i ekscentrika. Neke od njih smo i upoznali. Njihovo stvaralaštvo najčešće izaziva kontraverze i ne možemo uvek da ih razumemo ako ne promenimo sopstvenu optiku. 
A ako uspemo da se ubacimo u njihov iščašeni svet, eto nam zabave za ceo život. 
Rober Wyatt je čovek koji je uspeo da pomiri tradicionalnu englesku ekscentričnost sa poimanjem da muzika nema granice. I to radi veoma uspešno već dobrih 50 godina! 
Na muzičarskim žurkama tokom šezdesetih i sedamdesetih bezbroj puta je nešto polazilo naopako. Često ništa nije štimalo u organizaciji i atmosferi. U takvim situacijama spasonosna rečenica je bila: “Zovite Jacksona”.
Jackson Browne je savršeno znao da pokrpi situaciju i užari atmosferu, a pomenuta rečenica je ušla u mit.
Pre nego što sam zaseo za tastaturu i nisam imao neku jasnu ideju o čemu ću da pišem. Prelistavajući naslove pesama ništa mi smisleno nije padalo na pamet, pa sam i ja potražio Jacksona. Sa njim nikada nema promašaja, a užitak je zagarantovan.
O gitarističkim herojima uvek volimo da tvrdimo da “znamo sve”. Svako ima lične afinitete kada je ova fela u pitanju, a frikovi, u koje spadam i ja, spremni su da se zakunu u svog idola radije nego u sopstvenu decu.
Evo jednoga, iz budžaka, za koga većina obaveštenih kolekcionara verovatno nikada nije čula.
Kolege vole da ga zovu Тhе Мaster of the Telecaster, a tri proizvođača gitara imaju model nazvan po njemu.
Nedavno nas je Šef počastio odličnim prilogom o liku i delu Georgea Harrisona, a oko samog teksta se povela i interesantna diskusija u kojoj nisam učestvovao. Na umu mi je bila današnja pesmu koju niko nije ni pomenuo. Ona je jedna od najboljih koje je Harrison napisao, a prilično je nepoznata jer je objavljena samo kao singl.
Većina samuraja u vreme njenog objavljivanja igrala sa koficama u pesku ili nije bila ni rođena. 
No, prvo malo (pred)istorije. 
S vremena na vreme naiđe nam po koja muzička poslastica koja je posledica iznenadne eksplozije kreativnosti i na to smo se već privikli. U tim slučajevima, samo nam ostaje da istražujemo okolnosti koje su dovele do toga, pokušavajući na sve načine da odgonetnemo finese u samim pesmama.
Neuobičajeno je da se neki projekat prvo dobro osmisli, a onda ostavi da odleži i da se polako realizuje.
Nekima se i to može kada ne žure, pa je rezultat u najmanju ruku neočekivan i neuobičajen.
… dok se mlada sprema. U pesmi se spominju i čestitke koje prima, nije jasno da li se oblači ili (očekivano) svlači, poljupci, blato koje je kiša napravila i neizbežne baklave umesto torte. Očigledno je da je u pitanju drevni turski narodnjak.
Šta su sve žene oduvek morale da istrpe samo da bi se udale. 
