My friend lives in an ivory tower,
She’s protected from misery
She doesn’t worry, she’s got power,
She controls all she sees
Svi mi smo danas, na neki način, zatvoreni u sopstvenoj kuli od slonovače.
Author: Peacock
Kameni ekran
Italijanske canzone vazda su bile popularne na Balkanu. U jadranskom priobalju to je sasvim očekivano, jer su Italijani tokom vekova bili česti, zvani ili nezvani, gosti na teritoriji Croatie i Montenegra. U XX veku, njihove radio stanice lako su dobacivale do tada naše zajedničke obale, pa sam tokom letovanja najčešće njih slušao. Комшија i ja smo već nešto i pisali na tu temu.
Po principu spojenih sudova, vrludajući između bratskih republika, zavodljiva italijanska muzika se probila i do kontinentalnog dela. I to ne prvi put.
Kako istorija beleži, nekada važni gradovi i putevi Rimskog carstva nalazili su se na prostoru današnje Srbije – ne bi me iznenadilo da je njegov deo ugrađen i u naš arhetip.
Kao deca
Britanska muzička scena je u očiglednoj krizi. Čak i one grupe koje slove za perjanice poslednjih godina ne mogu da se čestito sastave i izbace album vredan pažnje i pomnijeg slušanja. Već sam pominjao poslednje radove grupa Coldplay, Muse i još nekih koji su se poslednjih godina dobro obrukali.
Izgleda da još uvek ima nade.
Va Va Va Voom
Odavno sam počeo da izbegavam čitulje po novinama – u jednom trenutku postao sam svestan da poznajem sve više ljudi koje se nađu u njima.
A i nisam žena. One su više sklone da ih pregledaju 
Sultana
Ovu pesmu sam puštao kao zagrevanje u klubu u vreme kada sam pravio svoje prve DJ korake.
Podseća na rane snimke grupe Santana. Pa šta? 
Lepa Fransoaz
Jesmo li imali neku stariju ovde? Čini mi se da nismo. Nije iz zaostavštine čuvenih kompozitora, već čisti narodnjak.
Doduše, vidno podmlađen.
Vrljava Meri
Za par meseci biće tačno četrdeset pet godina od izlaska “Aqualunga” (1971), albuma koji nije samo promenio život i karijeru grupi Jethro Tull, već i velikom broju ljubitelja dobre muzike. Statistika pokazuje da se do sada prodao u više od sedam miliona primeraka.
I nastavlja da se prodaje nesmanjenim tempom.
Sedamdesete su za ambiciozne Tullovce, koji su već osetili internacionalni uspeh, počele turbulentno. Personalnim promenama. Po povratku sa američke turneje, basisata Glen Cornick biva otpušten. Zamenjuje ga Jeffrey Hammond – Hammond, školski drugar Iana Andersona. Gostujući klavijaturista John Evan, koji se fenomenalno uklopio u repertoar grupe na albumu Benefit (1970), postaje stalni član. A Anderson u glavi ima viziju neke vrste koncept albuma…
Momci, može li ovo sa malo više ritma?
Odmor mi je započeo na čudan način – pesnicom u glavu. Srećom po mene, nije bila prava, već virtuelna. To mi nije mnogo pomoglo jer sam se našao zatečen – gledao sam u snimak za koji nisam verovao da uopšte postoji, na koji sam čekao dobrih ČETRDESET godina. Štipajući se za obraz da bih se uverio da ne sanjam prvo što sam u tom trenutku pomislio bilo je: Ima li još?
Izgleda da nema. 
Iz dosadašnjih tekstova lako se može zaključiti da Eric Clapton nije moj muzički Bog. Zbog muzičke škole bio sam okrenut crno belim dirkama pa je sasvim normalno da je u adolescentskom periodu moj Bog bio Keith Emerson. Tek nešto kasnije sam spoznao i neke druge muzičare koji su za klavijaturama bili malo manje virtouzi, ali su iz njih znali da izvuku neverovatne emocije.
Nastavite sa čitanjem… “Momci, može li ovo sa malo više ritma?”
Nesanica
Oh, noche tan larga,
sin vida que me envuelve
y me atrapa en un lamento,
un grito en silencio.
E, ako ste znatiželjni da čujete o čemu se u pesmi radi, naučite španski. Nije na odmet. Ili zaposlite prevodioca. 🙂
Naziv današnje numere “Que Voy a Hacer” bi, u mom slobodnom prevodu, glasio “А šta da radim”. Uostalom, tema je slična kao i u istoimenoj Štulićevoj pesmi. Atmosfera u njoj je savršena, pogodna je za slušanje posle ponoći i posle nekoliko ponavljanja dao sam se u potragu kako bih saznao nešto više o pevačici.
Mogu sve
Gledajući nedeljnu listu novoobjavljenih albuma pokušavao sam među meni nepoznatim imenima da pronađem išta što bi me zanimalo. Na listama komentara i mini recenzija koje bi potencijalne slušaoce trebalo da navuku da kupe nepoznatu muziku, ali im ništa ne verujem. Sve je to lepo i pažljivo sročeno da probudi znatiželju ali, iz iskustva, najčešće se reklamira šećerna vodica za blago ispiranje ušiju.
Nisam taj kod koga ovakve stvari prolaze.