Pre koji mesec sam pisao o starijem od braće Gallagher, a neki dan naleteh i na mlađeg, Liama, u čudnoj kombinaciji.
I to u trenutku kada su mediji pomislili da je “pukao”.
Author: Peacock
Rep rakete
Ovo je jedna od onih pesma koja ne može da se uhvati ni za glavu ni za rep.
Pa makar on bio i od rakete.
Pisma iz Utopije
Kada neka grupa opstane tokom četrdeset i kusur godina, to je samo po sebi uspeh. U karijeri grupe Kayak je bilo antologijskih albuma, beše osrednjih radova, ali i ponekih padova zbog neuklapanja u modne trendove…
No, oni su terali svoje.
Bez nade
Moj prijatelj Crni ima običaj da mi priredi iznenađenje kada se vrati sa svojih poslovnih putovanja po belom svetu. Samo me pozove na ’ladno pivo, a ja unapred znam da će da mi uvali i neku muziku.
Čim sam video omot, znao sam da je neka klasika. A kada su ljubav & smrt u naslovu, biće da je u pitanju nešto mnogo napeto.
Reci mi da znam
Broken Flowers (2005) je jedan od slabije ocenjenih filmova Jima Jarmuscha. Govori o mirnom & usamljenom tipu otprilike mojih godina (igra ga Bill Murray) koji, neočekivano, dobija pismo od neke svoje bivše ribe – obaveštava ga da sa njim ima sina.
Nevolja je što glavni junak pojma nema koja mu se bivša obratila…
Film počinje genijalno režiranom sekvencom kako pismo putuje, a prati je današnja muzika.
Lični vozač
Hey, well, I’m the friendly stranger in the black sedan
Oh won’t you hop inside my car?
I got pictures, got candy, I’m a lovable man
I’d like to take you to the nearest star
Ovo je starinski način udvaranja, primeren vremenu u kome je pesma nastala.
Kec pik
Pre petnaestak godina bio sam poprilično šokiran kada sam čuo novi album Marka Kozaleka – u njegovom tadašnjem repertoaru nalazili su se coveri pesama raznih muzičara kojima je teško bilo pronaći zajedničku ideju (Cars, Simon & Garfunkel, Kiss, Yes, Neil Young…), pa nisam mogao ni da naslutim na koju stranu će priča da krene dalje.
Njegov album What’s Next to the Moon (2001) sastojao se od pesama grupe AC/DC odsviranih na akustičnoj gitari! 
Da ne bude zabune, posle početne neverice, album se sasvim lako konzumira.
Vrele gume
Tradicionalno sam nepoverljiv prema nevladinim organizacijama, jer me još uvek nisu uverile da rade i nešto korisno. Sreo sam puno ljudi koji u njima rade, pokušavao da proniknem u njihove dobre namere sledeći priču o opštem dobru za zajednicu u kojoj živim, ali se sve završavalo razočaranjem. Stekao sam utisak da se to društvance lepo provodi za svoj groš, ma ko da im daje pare. I prodaje priče koje se toliko široke i uopštene da dozvoljavaju da se svako od nas pronađe barem u nekoj od njih.
Jedna od najvećih i najmnogoljudnijih NVO je Amnesty International koja, kako sami kažu, brine o ljudskim pravima u celom svetu. Muzičari i ostali umetnici vole da učestvuju u njihovim projektima – to im donosi dodatni publicitet, a nije zgoreg i da se oni sami deklarišu kao čuvari ljudskih prava svakojake vrste. U ekstremnim slučajevima znaju i da preteraju – prisetite se samo na koja je sve mesta Bono Vox uspeo da stigne i šta je pri tome lupetao.
Dvoboj dvorske lude i tiranina
Jedan od prvih muzičara sa kojim sam se identifikovao bio je Armando “Chick” Corea. On je na čudesan način pravio muziku koja je i meni “pevala” u glavi.
I ja imam brata blizanca. 
Karavan
Džez stalno pominjemo na ovim stranicama, ali se niko od nas ne usuđuje da napiše nešto konkretnije. Razlog je jednostavan: svi smo poštovaoci, ali smo poprilično daleko od tog nepreglednog mora dobra muzike, pogotovo u poslednje vreme. Sve teže plivamo i u ovom našem, jer je pojam rock & roll svakim danom sve rastegljiviji.
No, od nečega mora da se počne.