Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Neke albume volim još od tinejdžerskih dana, te mi teško pada da pišem o njima. Previše je emocija tu upleteno. Uvek imam osećaj da ću izostaviti nešto što sam mogao da napišem ili da previše hvalim muziku koja samo meni toliko znači.
Kako sam došao u posed albuma Twelve Dreams of Dr. Sardonicus (1970), zaista se više ne sećam. Bio je to jedan od mojih prvih “originala”. A takvi se ne zaboravljaju.
Pišući tekst o novom albumu Davyja O’Lista nisam pomenuo sitnicu iz njegove biografije koja mi se neprestano motala po glavi.
Bolje da se ispravim na vreme, nego da me Šef kritikuje zbog nemara. 
Turci sviraju tango? Ili mi se pričinjava? Javlja mi se da znam odnekud ovu pesmu…
Trebalo se samo prisetiti.
Tražilica ne pomaže mnogo kada se u nju ukuca Irit Dekel & Eldad Zitin. Omanuo sam i da su Turci, ali sam bio blizu – Izraelci.
Daleke 1966. godine oformljena je grupa The Attack. Jedna od mnogih koje su u to vreme nastajale u raspevanom Londonu, pokušavajući da učine nešto sa svojom muzikom. Objavili su ukupno četiri singlice i nestali.
Niko ih se više ne bi ni sećao da nije zabeleženo par interesantnih sitnica…
Na ovom mestu često smo pominjali supergrupe. Vi, koji nas redovno čitate, sigurno ste primetili da su te grupe, uprkos okupljenim zvučnim imenima, često ispaljivale ćorke.
Verovatno se dešava zamor materijala u matičnim bendovima i tada se gubi se mogućnost da se pojedinci otarase sopstvenog manirizma. A to je klopka iz koje se nije izbavilo mnogo njih…
Koga ova tema više zanima, samo neka isprati hiperlink u prvoj rečenici ove priće – ima toliko toga da se pročita i čuje.
Drank away the rest of the day
Wonder what my liver’d say
Drink, thats all you can
Valjda nam još nisu sve lađe potonule. 
Only time will tell who’s right or wrong
Only time will tell who’s weak and who’s strong
Nedavno sam, sa razlogom, pljuckao po Marku Knopfleru. Šef je preuzeo stvari u svoje ruke i rešio da ga malo rehabilitujemo, a ja sam krenuo na sasvim drugu stranu.
Kako su u grupi Dire Straits svirali vrsni muzičari, zapitao sam se: šta su u međuvremenu radili?
Ovaj me je dečko očas izuo iz cipela.
Ponekad sam sklon da se na prečac upalim. Evo, posle par desetina preslušavanja albuma At Least for Now (2015) vatra još uvek gori.
Johnny’s always running around
Trying to find certainty
He needs all the world to confirm
That he ain’t lonely
Mary counts the walls
Knows he tires easily
Ovo nije reklama za Reno Clio! Mada je reč o pesmi koja se decenijama vrti u mojim kolima… Praktično, od trenutka kada sam je prvi put čuo.
Imala je čudnu sudbinu.
They just drove off and left it all behind ’em
But where were they going without ever
Knowing the way?
Matora drtina se nikada neće opametiti! 