Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Blind their lives with pills and lies
and still they’ll find their vision
and soon they’ll leave you to your yesterday.
And they’ll sing goodbye scars of Hitler
and goodbye bankers’ trust.
Aquarius is shining and the sun is one of us.
U vreme kada moralni kodeks & stav sve više postaju rastegljive kategorije, retko se pronalaze autori koji još uvek imaju snage da se drže principa koje su odavno odredili.
If you’re ever feeling sad, down and lonely
Think of me thinking of you…
Ma šta mi mislili, rokerski život nije ni malo lak. 
Po običaju, sve je krenulo bezazleno. Učinilo mi se da ne bi bilo loše da iskopam neke Australijance kako bih napisao nešto interesantno o njima. Valjda je trajler za novog Pobesnelog Maxa imao udela u tome. Ili nešto sasvim drugo…
Uglavnom, otišao sam na Cevku i krenuo da tražim pogodan klip. Mislio sam da bi, recimo, nešto od Crowded Housea ili The Birthday Party baš bilo zgodno…
Kada sam, na preporuku, poslušao Life Is People, album Billa Faya iz 2012. godine, bio sam trenutno nokautiran. Nije uobičajeno da se tolika količina saosećanja, iskrene ranjivosti i nežnosti nađe na jednom mestu.
Takvi retki, dirljivi komadi plastike odmah se sele na posebno mesto u kući – pored mojih muzičkih skalamerija kako bi uvek bili pri ruci.
Those of you who go out and stay
Out all night and half the next day
And expect us to be home
When you get there
’Ajmo, feministkinje, lajkujte. 
U neka bolja vremena, između dva piva u pabu, dobronamerni Velšanin me je upitao da li sam bio u Irskoj. Govorio mi je da su Irci slični Srbima, možda malo blesaviji i da obavezno odem tamo.
Nisam ga poslušao iz prozaičnog razloga – nije bilo love i za tu avanturu.
Kako je broj mojih priloga na blogu svakim danom sve veći, tako mi raste i konfuzija u glavi. Sve mi je teže da se prisećam o čemu sam pisao. Šef je, kao i uvek, praktičan: od početka je uveo tabelu u kojoj se može naći tačan inventar dosadašnjih priloga. 
Fali mi ona druga tabela, koja popisuje o čemu bih mogao da pišem. To je često veći problem od samog pisanja. 
Dobro, imam i ja neke podsetnike jer sam odavno prestao da pamtim, pa ih pogledam s vremena na vreme. Ali mi uvek nešto promakne. 
U leto 2006. godine relativno nepoznata španska grupa Amparonia je trebalo da nastupi na džez festivalu u Montrealu. Neki od muzičara su propustili let za Kanadu, pa je pevačica Amparo Sanchez nastupila sa onim što je imala – podršku su joj pružili samo kontrabasista i bubnjar.
To je nije sprečilo da napravi rusvaj i koncert pretvori u veliku žurku.
You treat me like a fool
But you’re so wrong
I’m gonna send you back
Where you belong
Naslov ne moram da objašnjavam, svi dobro znamo šta znači. 
Mi, Balkanci, u ovakvim „situacijama“ umesto umivenog teksta koristimo mnogo sočnije izraze. 
U leto 2010. godine, napravio sam jednu od najvećih životnih grešaka. Nisam otišao da se poklonim jednoj od poslednjih hodajućih legendi.
Fuckin’ job! 
Ako mi je za utehu, sutradan sam ćaskao sa Hackettom! 