Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Mnoge stvari koje planiramo da uradimo u životu nam ne uspevaju. Treba pogoditi vreme, mesto, okruženje, imati posla sa ljudima od kojih delimično zavisi ostvarenje ideje… I, nadasve, sreće. Ma koliko to bio pojam koji je teško definisati.
Tako da jasno da su i neke dobre ideje unapred osuđene na propast. Mrtvorođene. Primereniji naslov ovoga teksta bio: “Prazna torba, život prazan”. 
Za današnju priču važan je kontekst da bi se iole rezumelo o čemu se radi.
Kroz prozor voza tražim te
niz tihe ravni slutim te
i bezbroj puta zamišljam
tvoj glas i oči – tvoje vitko tijelo
na liniji Zagreb – Sarajevo…
Čekao sam je četvrt veka… Ne neku ženu, već ovu pesmu. 
Lutajući po sajtu New Musical Expressa, naleteo sam njihov izbor 100 najboljih video klipova. Mrzim ovakve stvari jer je prosto nemoguće izabrati 100 najboljih pesama, albuma, knjiga, bilo čega… Ali su ovakve liste zgodne da se sagleda “uređivačka politika” samog medija.
Kada sam video da je “Bilie Jean” Michaela Jacksona na stotom mestu, sve mi je bilo jasno.
Jedan od najbogatijih i najmoćnijih ljudi na svetu nedavno se pohvalio da ima novo srce. Peto, šesto po redu. Kao i da namerava da živi barem dvesta godina. Čemu sve to kada je telo najveći izdajnik – “nepredvidljivi kvar“, po prvilu, desi se kada to najmanje očekuješ. A u tom trenutku, džabe ti sve pare ovoga sveta.
Pomenuti gospodin i ja, očigledno, ne delimo iste stavove o besmrtnosti.
Jutros, sabajle, kada mu vreme nije, zazvonio mi je telefon. Onako bunovan, skočim iz kreveta da zvonjava ne probudi decu, uzgred raspalim nogom u stalke za Kefa i, psujući, pogledam u displej telefona…
Nepoznat broj.
U trenutku mi kroz glavu prođu najcrnje misli. Ko normalan zove u ovo doba?
Taman što me je uhvatilo dobro raspoloženje posle preslušavanja par zanimljivih debitanata, dohvatih se novog albuma Marka Knopflera.
Bolje da nisam. 
Današnje muvanje po gradu me je bacilo u bedak. Posle neprijatnosti koje sam morao da rešavam sa nadobudnom birokratijom koja mi je, kao i obično, digla pritisak, sretoh prijateljicu. Za par godina koliko je nisam video toliko se fizički promenila da sam je jedva prepoznao.
Da li sam oćoravio ili namerno ne primećujem promene i na sebi, nisam siguran. A gledam se u ogledalo svakoga jutra. 
Proteklih nedelja malo smo se zabavljali domaćim staritetima, pa nekim neobičnim izvođačima sa svih strana sveta, tako da umalo da zaboravim da pomenem da je pristigao novi album grupe Calexico.
Psujte me koliko hoćete, poslednji put sam ih pomenuo pre dva meseca. 
Ima li grupe koja snima albume a da nema svoju web stranicu? Ima. O ovoj grupi mogu da pronađem samo malo šturih podataka – i to na španskom. Gde li ovakve samo nalazim?
Unutrašnji glas mi govori: “Što se žališ, sam si tražio, kopaj…”
Tako sam počeo da lutam i tražim podatke. Nisam se baš proslavio.
Mrzim vlagu, oduvek. Majka naše dece nikada to nije razumela, a nisam ni ja. Jednostavno, bilo mi je neprijatno, ma kako me ona uveravala da je šetnja po kiši i šljapkanje po toplim barama fenomenalna stvar. Niti sam uživao, niti ću da uživam u tome. 
Da li sam se oduvek bio nezgodno, čangrizavo čičište ili “šta-ti- ja-već-znam”, nemam pojma. Nekima sam i sada po volji. 