Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Preturanje po starim pesmaricama postalo je moderno među muzičarima. Mnogi su ih prelistavali poslednjih godina. Motivi su im različiti, a u svoj toj kakofoniji koja iz toga proizađe, retki su neki veći pomaci ili naročito uspešna “nova” tumačenja.
Poslednji koji me je smorio bio je Bob Dylan: posegao je u repertoar Franka Sinatre.
Krajem šezdesetih jugoslovenska popularna muzika i rock & roll su bili neraskidivo povezani . Rokeri su počeli da nastupaju na festivalima. Na tu pojavu ne gledam kao čistunac – bio je to ulazak “na mala vrata” u, do tada, rigidne medije kako bi se doprlo do šire publike.
Muzičari su se snalazili kako su znali i umeli, a Partija je žmurela na jedno oko.
Sarajevska pop škola je izraz koji se često pominjao u Jugoslaviji. Još od početka šezdesetih odnosi se na muziku koja je dolazila iz ovoga grada, a koja je imala specifični duh i šmek. Kakav? E, to je tek teško opisati – mora se proživeti.
Danas je, ionako, kasno. 
U staroj Jugi podrazumevalo se da kontinentalci leti idu na more. Za decu je to bio događaj koji se iščekivao cele godine, a često se ostajalo i po 3-4 nedelje. Što da se bije toliki put za manje kada se ide jednom godišnje. 
Za tu avanturu nisu se, kao danas, uzimali krediti, a roditelji se nisu mnogo brinuli oko finansija – po povratku čekala ih je nova plata pa se trošak nije ni osećao.
Bio je to letnji odmor u pravom smislu te reči.
Kako sam u par prethodnih priloga debelo zabrazdio u festivalsku muziku, vreme je da se vratimo na ono čime se sve vreme ovde bavimo. Jugoslovenski rock & roll nije bio ništa slabiji od onoga koji se svirao u svetu – u to ćemo se ubrzo uveriti. Razlika je bila samo u tome što on na domaćem terenu nije imao nikakvu infrastrukturu koja bi ga poduprla. Razlozi su bili čisto ideološke prirode – kada je Partija shvatila da mladim, urbanim ljudima treba malo oduška i odlučila da malo popusti dizgine, voz je već bio prošao.
Rock & roll prvoborci su već odrasli.
Tradicionalno, Balkanci su nemarni & aljkavi kada je bilo kakva (h)istorija u pitanju, pa više volimo da je relativizujemo u zavisnosti od dnevno-političkih potreba nego da utvrdimo činjenično stanje. Ako uposlimo Tražilicu na Allmusicu i u nju kucnemo “great American songbook” dobićemo više od 24.000 pogodaka u kategoriji albuma.
Nisam proveravao broj, mada uopšte ne sumnjam u njega. Tehnologija je, u svojoj suštini, “glupa” i ne laže.
Pravo pitanje je, u stvari, da li ćemo ikada imati nešto što se zove “The Great Yugoslavian Songbook“? Naša “pesmarica” je jako bogata, pa kada mogu Amerikanci da je sastave, zato to ne bismo mogli i mi?
Već dugo razmišljam o tome da napišem serijal o jugoslovenskoj pop(ularnoj) muzici. Možda ovo pop i nije najsrećnija kategorizacija, ali nema veze. Bitno je da izbor muzike koji je ilustruje bude interesantan.
Dobro znamo šta se sve na jugoslovenskim prostorima izdešavalo u protekle četvrt decenije. A nije sve bilo baš tako loše…
I dok se se ja sve nešto nećkam, u film mi upada Junior koji ima želju da me proveri šta radim. Na preskok mu puštam nekoliko muzičkih uzoraka, a on ih komentariše:
– Ćale, ako ti to ne napišeš, kako će moja generacija uopšte znati šta se dešavalo u to doba. A muzika je super…
Osokoljen podrškom mladosti, počinjem da se prisećam…
U želji da svom delanju daju na „težini“, rokeri, mahom oni koji imaju formalno muzičko obrazovanje, često su posezali za temama iz „klasike“. Ili su se barem trudili da svoje radove upakuju u aranžmane koji su zvukom simulirali „klasiku“. Dosta takve muzike sam čuo, a rezultati su se kretali od, uglavnom, prosečnih, do totalnih promašaja.
„Klasičari“ se, radije, drže svog okruženja. Mada se dešavalo i da neko od njih zaluta u rokerske vode.
Gitarista John Williams nije samo virtuoz već i svojevrsni brend. Reputaciju vrhunskog izvođača zaradio je tokom šezdesetih, pa je u jednom trenutku poželeo da se poigra sa rokerima. Njegov album Changes (1971) nije epohalan, ali je ugodan za slušanje sa čudnim repertoarom – od Baha, preko Đanga, do Bitlsa.
Dobro poznata priča u mom esnafu počinje ovako: “Majka je imala dva sina: jednoga pametnog, a drugi je bio informatičar…” Opppps… Počeo sam pogrešnu priču da citiram, ova nije bitna za današnji tekst.
Idemo pravu.
Majka je imala dva sina: stariji je postao najbogatiji engleski muzičar, a mlađi nije bio informatičar već talentovani & ugledni čelista.
Očito je da nisu u pitanju braća Jagger. 
Prebiranje po fonoteci od pre neki dan je bilo naporno i uzbudljivo. Da ne beše toga, ko zna šta bismo danas slušali.
A ovaj fini komad plastike bi i dalje ćutao o priči koja se nije desila.