O današnjoj fotografiji Gabrijela kaže:
Author: Suština pasijansa
Milky Way
Ove sedmice predstavljamo foto radove Gabrijele Parigros.
Rođena je 1978. u Zrenjaninu. U fotografiju je zaljubljena od rođenja, s obzirom na to da joj je prvi kutak za igru bio improvizovani očev studio za izradu crno-bele fotografije. Sama se počela baviti fotografijom stidljivo na Akademiji umetnosti 2003. godine, a deset godina kasnije, uzevši svoj prvi aparat u ruke i dalje stidljivo, ali ipak intenzivnije istražuje fotografiju. Izlaže retko i nerado, jer fotografiju smatra svojim intimnim hobijem.
(Nešto kao) utovar nedeljom, 20. septembar
Krepaće miš na pokretnom sokoćalu i novi bez repa će doći na njegovo mesto.
A kad Reč O Njemu u paketu stigne, a jad nadođe vodom, zemljom i železom, čudno će se karte samcu složiti, a slep će ćoravog voditi u bolje sutra.
A jedan će zinuti i niko mu reč neće poverovati, ali biće po njegovom. I silan će svet za njim poći.
I tada, u božji dan u podne, gledaćeš u čuda a videti prazninu. A onaj što je zinuo će reći da je to dobro.
I biće nešto na vodi što niko ne mogaše da vidi pre.
I neće posle toga biti ničeg osim onog što sam poželiš. Samo ako poživiš.
Mišel Nostradamus,
beleška na margini proročanstva o masovnim medijima
u doba neposredno pre kraha liberalnog kapitalizma
Umesto uvoda, koji nije ni osmišljen ni napisan onako kako je to nekada bilo, zahvatili smo u starostavne spise. Znali smo, o znali smo da je neko proročanstvo potkačilo ova burna vremena, pa smo se obratili Glugeniju Svemogućem za objašnjenje. A njega – ni od korova. Potražili smo lajavog.krelca i zatekli požuteli papir na kojem piše “ОДМА ДОЛАZNM”. To nam je bilo sumnjivo, jer lajavi ne koristi velika slova. Nije bilo nikog ko je mogao da objasni stvar.
Morali smo, zato, da zahvatimo u javne izvore. Tražili su nam tantijeme za Tarabićevo proročanstvo o Suštini pasijansa, a mi para za takav trošak u budžetu bloga nemamo, pa nas je u poslednjem času spasilo to što je o nama i Nostradamus pisao. Te reči smo vam preneli na početku, ne bez ponosa.
A šta reći?
Nastavite sa čitanjem… “(Nešto kao) utovar nedeljom, 20. septembar”
Na svoj način
And now, the end is near
And so I face the final curtain
You cunt, I´m not a queer
I´ll state my case, of which I´m certain
Pa, njegov način se definitivno razlikuje od Sinatrinog…
Kameno srce
I bought your record in New York City
Discorama down on union square
I must have played it a million times over
I’d close my eyes, imagine you were there
Hm… u evidenciji do sada objavljene muzike na ovim stranama imamo već devet puta razne Stjuarte… Al je bio dva puta, Rod čitavih pet puta, John jedared, pa čak i Dave pre nekoliko meseci, ali ne i ovaj iz današnjeg priloga. Red je da ispravimo grešku.
Atomski bugi
A sad malo muške muzike.
Ponekad odliv talenata u inostranstvo dovede i do rezultata u kojima možemo da uživamo i mi koji ostanemo. Svi koji su bili na koncertu Đorđa Stijepovića prošle subote u Domu Omladine mogli su da se uvere u to.
Utovar nedeljom, 13. septembar
Nije baš sve kako smo planirali. Šta ćete, dešava se.
Nekako se zadesi sinhronicitet (što je princip koji je među Samurajima Skoja empirijski dokazan kao valjan) da nas salete obaveze i gužve sa svih strana, pa da se nematerijalni interes potisne pred materijalnim, da ljubav prema saznanju ustupi mesto ljubavi prema porodici i da izgovorena reč dobije novo tumačenje u perspektivi vremena i usahlih očekivanja.
Nema tu ničega strašnog: ljudi smo, gledamo da sutra dočekamo barem jednako spokojni kao što je danas bilo, a ako može bolje, niko se neće naljutiti zbog toga.
Malo smo se umeljali u toku nekih prethodnih zaleta. I zato sad negde mora da se slomi.
Kako stoji stvar, slomiće se na tempu objavljivanja na Suštini pasijansa i na scenariju na koji ste već navikli. Da se ne bismo pretvodili u puke kopirajtere, nego da bismo očuvali manir iskazivanja sopstvenog stava prema onim ljudima, predmetima i pojavama na koje nailazimo i skrećemo pažnju, nešto će morati da se menja. U tom procesu, jer ništa se neće promeniti odjednom, bilo bi dobro da dobijemo vašu pomoć.
Objasnićemo vam u danima koji dolaze. Pažljivima neće promaći.
Mala zelena torba
Lookin’ back on the track
for a little green bag,
Got to find just the kind
or I’m losin’ my mind
Mnoge pesme postanu kultne tek kada ih filmski stvaraoci izvuku iz naftalina i ture kao pozadinsku muziku svojih ostvarenja.
Utovar nedeljom, 6. septembar
O-ruk!… Ne valja… Hajde da probamo ponovo: o-ruk! Dobro je! Ne diraj!… A sad bež’ kud koji!
Letnje zajebancije su prošle. Odmorili smo se, može biti. Videli smo svašta, kako da ne. Razmišljali smo, to obaška. Postali smo pametni k’o sove i vredni k’o veverice, ako nam verujete. I orni smo za nove rane pobede, ubilo se. Pa, sad kako nam bude, božepomozi.
Razne novotarije na Suštini pasijansa. Nova šema, fleksibilna, po principu “kad ima, ide; kad nema, možda ide, možda ne ide”. Bilo je predloga da utovar nedeljom bude preinačen u žurku utorkom ili sedeljku četvrtkom, ali bilo je primedbi na te pokušaje, pa smo ih odbacili. Možda ćemo jednom zbilja pokušati sa pilot-projektom kafenisanja… kafanisanja petkom ili velikog spremanja ponedeljkom, ali što ono kažu stari fotografi, ne zadržavajte dah.
Stalo nam je da se družimo, vi to dobro znate, ali nam je još više stalo do toga da to više nikada ne bude na gorepomenuti o-ruk niti na ikakvo moranje. Da bi to sve išlo kako dolikuje, valjaće nam i reč od vas. No, vi ste se ućutali, a nadali smo se da ćete da nam kažete šta jeste, šta nije, kako biste hteli da jeste, a kako sanjate da ne bude nikako. Nije kasno ni sad da pokušate: izjasnite se; polje za komentarisanje je ispod priloga.
I nemojte da moramo da vadimo onaj gumeni čekić iz fioke.
In memoriam: Boris Aranđelović (1948-2015)
Suština pasijansa se sa tugom i poštovanjem oprašta od veličanstvenog pevača.
Znali smo da je ozbiljno bolestan. Nismo znali da mu je kraj baš toliko blizu. 
Davno je bilo kad je žario i palio u Smaku, najmanje shvaćenom velikom bendu počivše Jugoslavije. Pamtićemo ga.