Category: Istorija

Danas je tačno pola veka kako je tresnula najveća eksplozivna naprava u istoriji. Ne ponovilo se.

Dana 30. oktobra 1961, neki minut pre podneva po lokalnom vremenu, negde na ostrvu Nova Zemlja u Severnom ledenom okeanu, Sovjetski Savez je detonirao termonuklearnu bombu jačine 50 megatona, što je najjača detonacija u istoriji ljudskog roda.

Vatrena lopta je dostigla prečnik od 8 km. Udarni talas je izazvao naprsline u prozorskim oknima u naseljima udaljenim 900 km i stigao do Norveške, a pečurka je bila visoka preko 64 km.

Ova bomba je danas poznata po nadimku “Carska bomba” (ruski: Царь-бомба). Prilično odgovarajuće ime, pošto je procenjeno da bi bomba ove jačina izazvala potpuno uništenje svega u krugu od 35 km, što bi bilo dovoljno da se uništi grad veličine Pariza.

Groteska je u tome što je ta bomba bila oslabljena na oko polovine projektovane snage, pošto su se Rusi plašili da bi posledice mogle imati uticaja na naseljena područja “u blizini”.

Bilo je to doba eskalacije ludila tokom Hladnog rata. Još uvek nije bilo ničega sofisticiranog u tom nadmetanju: demonstracija sirove snage je činila svoje. Berlinski zid je upravo bio podignut, Hruščov je pomagao Kastra, Ajzenhauer je pomagao južnom Vijetnamu, nervoza je bila velika i nuklearne probe su bile glavni pojavni oblik zveckanja oružjem, bez obzira na moratorijume koje su države čak i same proglašavale. Proglašavale, pa kršile – upravo to se desilo kada je organizovana proba vodonične bombe koju su nazvali carskom.

U post-blokovskom svetu gde nije baš najjasnije ko je realno najjači kao vojna sila, razmišljanje o ultimativnim oružjima ima smisla. Recimo, pretiče pitanje čime sve danas raspolažu nuklearne sile. Imaju li ovakve bombe? Ako ih imaju – zašto? No, sama mogućnost da ovakva bomba bude načinjena pre 50 godina znači da je sad moguće aranžirati daleko jaču.

Onespokojavajuća misao.