Category: Komentari

Dajemo još jedno (nepotrebno) mišljenje o raznim stvarima

Једна од пре: гвожђе и дим

Често користим три рндалице, о двема сам већ писао (она за музику и она за фотке) а трећа је на овој страни. Нанела ми је сопствени стари чланак о позамантерији градској, па сам се сетио да нисам престао да се бавим њом. Томе, у ствари, нема краја.

Јер кад почнете да је примећујете, нећете никад престати. Не само што сви ти стубови, стубићи, ограде, опшиви, ивичњаци, жардињере, бетонске кугле (оне што изигравају антитенковске препреке да вам се не би паркирали на травњак) неће нестати из видокруга ако престанете да их примећујете, него нећете ни моћи да их не приметите. Тако, например, кад сам пожелео да ухватим овај урбани дим (ко га је урбао, рука му се позлатила)…

…не да нисам могао да избегнем околну гвожђурију, него сам схватио да без ње фотка нема смисла. Јер.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: гвожђе и дим”

Kalimero

Vozačku dozvolu imam od 1992. godine. Početak jeseni. Ali sam putničkim vozilima počeo da upravljam početkom proleća. Devet godina ranije.

Prva permis de conduiredozvola vremenski ograničena na tri godine. Prihvatio to bez problema. Stepen miopije kojim sam kasnije “regulisao vojnu obavezu” uslovio je da češće zanavljam vozačku. Međutim, to zanavljanje nije puka formalnost (ova taksa, ona taksa, eventualno nova slika) kao što je imao bilo ko od mojih vršnjaka koji su već dobili svoju permis de conduire.

Pre svakog produženja dozvole morao sam da prođem lekarski pregled. Ne samo očni, nego kompletan. Psiholog, psihijatar, oftalmolog, lekar opšte prakse, koji na koncu svega i lupi onaj pečat “uz ograničenje da nosi naočare”. Prvih tri-četiri navrata na tri godine, kasnije na pet.

Naravno, trajanje međunarodne dozvole “prati” trajanje redovne dozvole.

Nastavite sa čitanjem… “Kalimero”

Једна од пре: загревање за дочек

На тргу је већ била почела свирка… или је то још била предгрупа, ко ће га знати, план је ионако био да уђемо у Библиотеку (један од првих кафића у Србији под тим именом, а није ланац него се досетка прочула). Тамо није било где да се седне, па смо продужили.

А штета, код њих је добра музика и често се нађе и неко пиво мимо она два произвођача, ако су два. Ни Гимназијска улица више нема двадесет кафића као крајем осамдесетих (што је и саранило корзо), то се углавном прелило у главну улицу и на њу. Нашли смо Трокадеро, скоро празан.

(велика)

Атмосфера вара… овде нема ко да каже “Свирај то поново, Семе”, овде трешти турбо поп или како се већ зове тај спој до даске упрошћеног попа и већ четр-пет пута упрошћаваног турбо фолка. Очекивао сам да ће се та синтеза то спајање десити за мога вакта, ал’ није морало за овако низак ику. Изневерила асимптота, додирнула своју криву, нису севале варнице него паре, ето.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: загревање за дочек”

сирово

LajaviKrelacсвакако тек после првог јануара свакако грегоријанског окупим се с јаранима, свакако вршњацима у некој пригодној јавној просторији, свакако кафани. дружење је свакако обавезно, јер нас је сваке године све мање, свакако беже преко гране. свакако нам нису драге новогодишње гужве, па се окупљамо обавезно кад све то мине, свакако. старомодна кафана или модеран ресторан, свакако нам је свеједно. битно је друштво. добро сад није баш да нам је у потпуности свеједно која је кафана, који је ресторан.

покупим неку интересантну причу, анегдоту, свакако догађај, па варим у породици и лично, и телефонским разговорима. дечурлија блиска ми по крви, или по слову закона, свакако негодују, досадне им приче. ал’ за ове најсвежије опалише и да су им превише ласцивне, сирове. џаба њима објашњење да је прича јаснија већини кад је већина разуме, а да би је већина разумела, мора да буде сировија. такав смо народ. свакако не само ми.

сећам се догађаја у ректорату београдског универзитета. свакако као да је јуче било. то не значи да ме памћење добро служи. то значи да је догађај скоро и био. бивши и свакако садашњи ректор, још неки професори, академици. пустише једног од њих с болничког на кућно лечење, па иако и даље на боловању свратио да види и нас свакако здраве. привидно здраве. кука како му лекари забранили да пије алкохол, па му уз овавке ситуације једино чај остаје и свакако показује руком на стаклену шољу из које пије, а у њој зеленожута течност и свакако метална кашичица. долеће коментар с бока богами тај индекс преламања ми каже да имаш ти ту и неке друге садржине у шољи, а не само чај.

и шта сад? упадица је свакако духовита, али не свима. не због тога што је глупа, него зато што свакако треба знати шта је индекс преламања. можда је ипак боље да се окренемо сировијим форама. тјах

Kako sklopiti – koaliciju, oči, slagalicu

Otvorila je vrata frižidera i pokazala mu 25 različitih vrsta vrhunskih piva iz Nemačke, Holandije, Belgije, Češke, Engleske, Irske… Muž nije znao šta ga je snašlo. Samo što on nije siguran šta bi hteo, ali se posle pažljivog slušanja stiče utisak da članovi grupe nisu imali jasnu predstavu kojim putem da krene. A kako je počela, upita me on neposredno. S govnom, rekoh odsečno i zanemeh. On se zamisli. Sećate se? pitam. Ne sećam se, kaže. Možda je bio u braku dve nedelje. Muž, iako jako zaljubljen, nije mogao dočekati da izađe napolje i vidi se sa svojim neistomišljenicima nalik onim raspravama o izvoru hrane kao relevantnom činiocu zdravlja. Argument ovaj, argument onaj, ako samo malo ućutite i poslušate (jer ćutanje je zlato, jer ko rano rani, dve sre…. Nije ni to. Aha, evo: umiljato jagnje dve ov… Šta? Potpis? Kakav potpis? Ispod slike?… Aha…

Nastavite sa čitanjem… “Kako sklopiti – koaliciju, oči, slagalicu”

Ој, кафано: сплав 2

Како рекох прошли пут, постоји та теорија да производ амбијента и клопе не може да превазиђе неку свемирску константу, што би требало некако да укључује и цену… тј ресторанска клопа је управо једна од оних области где скупље не мора да значи и боље. Јер, како уче некретнинци на првом часу, три чиниоца утичу на цену: локација, локација и локација.

Главна фотка за данас је сама сала, на – нећете веровати – сплаву. Сплав те величине нећете видети у кањону Таре или горњем току Дрине, нити ћете наћи довољно балвана да га очас направите. Ово је овећа пловећа хала.

(велика)

Пази га, сплав са терасом на спрату а под кровом. Тешко би то Робинзон Крусо склепао да обиђе острво. И што јес јес, амбијент је занимљив, поготово кад зимско сунце тако искоса набаца одсјаје са воде по таваници. Има се шта видети, има на чему око да се заустави, а и објектив.
Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: сплав 2”

Шта сам онда ја?

Патријарх је, каже Вулин, духовни отац целе нације и рекао је оно што сматра најбољим за нас.

Аууу… колико питања за само ову једну реченицу….

Које нације? Ако мисли на држављане ове Републике, има их онолико који нису чланови истог клуба ког је председник речени поп, а и нас који нисмо нигде чланови.

Ако мисли на Србе као нацију, а изјашњавам се као такав, да ли онда ја, по мишљењу г. министра, имам право да се и даље тако изјашњавам? Јер испада да сам дисквалификован тим што не признајем тог попа за било каквог оца, па ни духовног. Уопште, сматрам да духовно немам никаквог непосредног претка, него читаво брдо разних утицаја, при чему је утицај гореспоменутог клуба сићушан, а и то мало је углавном одречно (тј кад год сам се сударио са покушајем таквог утицаја, углавном сам или ескивирао или се оградио или се одупро – слабо се шта примило, а и то што се примило је после испало да није баш њихово него од пре њиховог оснивања).

И онда, које то “нас”? Ко смо то “ми”? Ми на власти? Ми у странци? Ми као држава? Ми као нација (при чему опет следи питање из претходних пасуса) не рачунајући остале грађане? Ми као становници ове државе?

А г. поп, ако ће већ на неког и на нешто да се обрушава, ено му мангупи у сопственим редовима, ено му власт која краде, ено му две-три мафије, ено му локални шерифи, ено му судије… широко му поље. А женама би могао да се извини бар једном.

Лично бих се задовољио тим да г. министар не каже више “цела нација”. Јер… цела? Па не баш цела…

Једна од пре: ево доказа

На Менхетну све има онај мутни сјај, попут кваке на улазним вратима. Нема много прашине јер нема довољно биљака ни земље, свуд је бетон и асфалт, и главни извор прашине су људи. Дакле, перут, кератин са коже, папирићи, пепео који направе преостали пушачи.

Занимљив је поглед на тако углачане шахтове кроз поларизациони филтер, нарочито кроз поларизационе наочари, иако не би требало – светло одбијено од метала није поларизовано, за то вам треба стакло, пластика, лак, течност. Тако нешто се накупи на површинама шахтова, од материјала са тог људског списка, и углача се ђоновима и точковима. Јер туда непрекидно пролази река људи, сваког дана.

Као што је некад пролазила и овуда. Док није пресушила.


(ево и велика, да се види да се још праве шахтови по ЈУСу)

Господо, постигли сте да вам шахтови зарђају за цигло две године. Јер нисам ја једини који нема рашта да долази у град. Нема ко да гази по овом па је успело оно што досад ником није, да зарђа пред најелитнијом адресом у граду. Ово је испред броја 1 у главној улици.

Једна од пре: ај ме сликаш

-А шта ти то сликаш?
-Град, какав је данас.
-А за шта?
-Како за шта? За себе. Да имам.
-Ај ме сликаш!
-И шта онда? Треба после некако да ти дотурим слику… И што да се петљам. Ал’ ајде.

И сликах га. Немам појма шта је хтео, осим да се слика.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ај ме сликаш”

Једна од пре: ајде и тај залазак

Рекох прошли пут да су ти заласци најлакша ствар. Међутим… нашкљоцао сам их се онолико, и тек сваких неколико година улети неки којим сам задовољан. Да ли сам превише критичан јер је то ипак кич тема, онако за разгледницу, или сам их се превише нагледао, не знам ни сам.

Али, ево овај.

(велика је повелика)

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ајде и тај залазак”