Pokazali da mogu desetinama hiljada godina da prežive bez svega onoga što je nama važno u životu, u harmoniji sa svojom okolinom. Nismo umeli to da poštujemo.
Pre desetak godina pročitao sam knjigu o Aboridžinima. Napisana rukom srpskog pustolova koji je spletom neverovatnih okolnosti završio u Australiji posle Drugog svetskog rata, govorila je o neobičnom svetu u kome se autor našao. Naime, on je bio jedan od retkih belaca kome su dozvolili da desetak godina živi sa njima. U knjizi se prepričavaju čudesne stvari iz svakodnevnog života tog naroda: kada se sklope korice, postaje mnogo jasnije zašto su ti ljudi marginalna tema u mainstream medijima.
Imali su za sebe čitav jedan kontinent sve do kraja XVIII veka. A onda su u Australiju došli britanski kolonizatori.
Aboridžini su se proveli slično kao i severnoamerički Indijanci.
Требала би за то она машина што уклања неоштре пикселе, па да увећавамо.
После оне серије слајдова, ни сам не знам зашто, узмем неки Орво негатив. Колор негативе нисмо волели, јер нисмо имали опрему да развијамо колор папир, а и поприлично су нас поплашили с тим колико то кошта и како је тешко добити технички исправан отисак. О умјетничком дојму да ни не говоримо, за веће формате би требало узети кредит.
Ал’ ето, ваљда сам чуо да то неко ипак ради, а ја морам све да пробам. И зато негатив. Испало је да је тај негатив чекао целе две године да буде развијен, што је противно сваком упутству које приложе у кутијици, на бар шест језика (које сам волео да читам и упоређујем текстове, свашта сам научио). И то у развијачима од друге фирме, што су сви произвођачи строго забрањивали… у намери да нам продају и то. Ал’ нису продавали код нас…
Ово није игра типа “пронађи мачку” него “пронађи аутора, комада три а можда и више”.
Ово је снимљено у већ помињаној соби. Колико год да је замрачена, историја избија на све стране. Бели квадрат на левом зиду је био пројекционо платно. Зашто квадрат? Па због усправних слајдова. Напеналили смо дијапројектор на каљеву пећ, убацили усправан слајд, измерили колика је и где је слика, офарбали бело квадрат са страницом те дужине и готово.
И онда смо дочекали и јуни, изглупирали се на испитима, и отишли на Рибарско острво
Ово је шпил посвећен мом једнократном цимеру, споменутом у 1976.1 – живели смо у тој кући тај један семестар, обојица фотоаматери, обојица на природним наукама, обојица бивши цимери истог колеге. Имао је и грамофон са целе две плоче – “Окретаљку” од Јеса, и “Загорели сендвич од виршле” Френка Запе. До априла сам их знао напамет. А онда му је пукла гума на бициклу. Спољна.
У дворишту је ладно могао бити дигнут споменик Грунфу, али смо закључили да је бицикл споменик по себи. Јер је ишао и даље.
После смо чак и снимали неки филмчић, који није одмакао даље од два-три кадра, у којима бајаги кувам Манцикино маче, звано Цинцика, и притом се злокобно церекам…
Знам, тако сам (већ двапут) имао наслов “пролеће, бре!”, и уопште оригинално је ко шеста фотокопија. А ни техника није нека новост, снег под блицем је већ био.
Ово је само ситна варијанта, а што овако задихан улећем у студио и најављујем да за тренутак прекидамо серију насумица да бисмо објавили, то је… зато што ми је успело.
Како увек имамо око куће неко дрво које се ниско рачва и онда има скоро двоструко стабло. Ево и ова трешња, мада се не види одавде, треба из профила.
Јер, поигравајући се блицем, радио сам већ свашта. Окидао га на даљинац из разних углова, одбијао његову светлост о таваницу, зидове, завесе… а… е, гле, види снега!
Зато, братијо, сваки шкљоц ваља урадити озбиљно, никад се не зна да ли ће моћи да се понови, највероватније неће.
Ова фотка је испала скоро неухватљива. Никад нисам био задовољан како је испала. Ни кад сам шкљоцнуо. Ни кад је стигла са развијања. Ни кад сам је преснимио први пут, ни други пут. Ни скенер није помогао. Ево, боље не може.
Можда сам то мало стресао кад сам шкљоцнуо? Онако тек тек…
Ово је први пут да ми се, на нечем озбиљнијем, десило да не могу да поновим снимак којим нисам задовољан. Јер је у међувремену дошло до догађања тзв. историје. Стварност је одбила да позира поново.
Акт, појединачно, најчешће значи голу женску на слици. Да ми је знати како је до тога дошло.
У словенским језицима ми није јасно да ли ропство потиче из рада или обратно или никако. Да ли је радник постао од роботника? Знамо да робот јесте.
Са латинским много горе стоје ствари. Постоје две главне речи – агере (чинити, радити) и опус (дело). Е, како бих волео да је ту причи крај. Јер сад почиње злостављање језика… тј ако се та реч употреби као кад се односи на тзв. супстанце. Нека остане записано да ја злостављам шећер, држим га заточеног без хране, светла, воде, а и не проветравам му.
Агере. Од чега су већ Римљани имали неколико облика, нпр глаголски придев актум (рађено, урађено), од ког смо добили множину средњег рода акта. То су разни мастиљари користили да означе урађене папире; неурађене не знам како, али реч агенда би била то – оно што треба да се уради.
Данас ниједна од њих не значи то што значи. Акта више није ознака да је урађено, него је акт сам чин рада или папир са одлуком-дозволом-забраном, штавише и сама реч чин се у неким језицима/приликама каже акт, нарочито у позоришту. Агенда више није радни лист, него дневни ред па чак и тајни план. Акт, појединачно, најчешће значи голу женску на слици. Да ми је знати како је до тога дошло.
Дошло је и до агента (од агенс, који ради), агенције (ваљда дејство), агентуре (то исто али са лошим призвуком).
О активном, активизму, акцији/реакцији, активи/пасиви, актуелном, актовци, адактирању (!) би могао чак и посебан чланак. Овде само ово: to action је сад глагол у енглеском, значи отприлике “одобрити да се уради”. Нико од наших енгрбљана још није смислио како да то преузме, срећом.
А морао сам да пробам, да опалим ова два снимка док чекамо зелено, па како испадне
Раскрсница код савезне скупштине је испала некако битно место. Од ваљда једноцифреног броја казни што сам платио за ових 45 година возачког стажа, две сам платио тамо. Јер има нека своја правила о скретању. А ишли смо туда баш често, јер увек морамо преко панчевачког моста, а сва места куд идемо су или западно од града, или на сремској страни.
Десило се да је отац наследио нешто земље, с којом нисмо знали шта бисмо, 100км од куће, а сад још треба и порез… Но, прво фотка.
Е, онда су дућани имали излоге, па се шетња некако претварала у разгледање. Сад је ту некаква безлична стаклена скаламерија.
Да не бисмо плаћали тај порез, пронашао се штос: за нову шуму се не плаћа 20 година. Дакле, садимо шуму. За један викенд смо (ми и теткина породица) посадили око 2400 багремова, дан данас ми није јасно како. Ал’ дођемо некакви шампиони у младогоранству. Зелени, пре него што је то било кул.
За утеху, пролеће је било нешто кишовитије, са пљусковима у априлу.
Након посне 1975. улетео сам одмах у много богатију 1976. Као прво, зима је била бела, након читаве серије зима без снега. Чак се сећам да је нека млада мамица гурала клинче у колицима, клинац се дере, снег пада, а она њему “не бој се ништа, то је природна појава”. Утешила га, вала, каогод што би само др Тешић умео.
Снег се, зачудо, држао дуго и високо. Мислим да ми за ово није ни требао статив, јер то је она година кад ми је најзад успело оно са развијањем у ИД-19 целих 30 минута уместо прописаних 18 чиме се добијала осетљивост од сулудих 33 степена ДИНа, и зачудо зрно није било “ко дечија глава”, како су тада говорили у клубу. А и контраст није испао лош. Светле тачке на снегу овог пута нису од прљавштине на снимку (тад сам већ научио да се са глатке стране негатива капљице скидају меким тоалет папиром), него се то пресијавају кристали воде. Познати као хуљице па хуљице.
Ко буде споменуо да више нема снега као што је некад био, подсетићу га на 8-XII-2012.
Овде би добро наишао неко да спомене грталицу, па да му одмах увалимо лопату и гледамо га мало преко нишана док не почисти. Као што се види из приложеног, ово је чишћено већ неколико пута, па је онда пало још.
21 gram je, kažu, težina duše. Možebiti. 21 stepen severno je geografska širina Balkana. Jeste.
Ja znam da je 21grams mesto gde se u Dubaiju može pojesti – dobar! – burek. Sarma. Ćevapi. Pljeskavica. Pašticada. Prženice. Štrudla sa orasima. Tufahije. Osim bureka, i štrudle sa orasima, jer u savršenstvo se ne dira, sve drugo na jelovniku je sa zvrčkom. Što bi se reklo na engleskom, with a twist. Meni ne smeta, ima ko to ne voli.
Posle dobrog ručka, deca vole i malo da se zaslade, jer smo i mi to voleli kad smo bili deca. Ničega, previše, od svega pomalo. Nema veze ako ne pojedu sve.
Prijatan nedeljski ručak vam želimo, a posebno dečici.
