Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Beležimo ideje vredne pažnje, vremena i razmišljanja. Čak i kad su takve da nas pouke teraju na suprotnu stranu.
опире се стерилности и диктатури сивила данашње архитектуре
Зграду сам први пут уочио 2005, јер нисам хтео да дам таксисти 20 долара од аеродрома до бусодрома, него сачекао аутобус. Овај није ишао право тамо, него свратио на Нови Београд, па сам је онда први пут угледао, док је она црвена на металним елементима фасаде још била свежа. Сетио сам се свега што сам рекао на рачун америчког мањка архитектуре и како сам хвалио наше… годи понекад да се буде у праву.
има људи који знају места где се роде окупљају за сеобу
Већ сам качио слике рода. Фасцинантна птица, кад прелети ниско изнад глава скоро да се осети ветар који прави, а сенка је поприлична. Штета што не прилазе ближе од десетак метара, ретко носим дугу цев.
Овог пута се сама наместила на моје уобичајено место. Залазак сунца за облаке је дошао као кец на једанаест.
Пре осам година су роде дошле доста касно, а каснио је и први унук који је тада требало да се роди. И испало је да су се појавили отприлике у исти дан. А ко онда доноси децу која се рађају у остала доба године?
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: залазак роде”Не верујем да је у питању онај исти од прошлог пута. Овај је… хм, нешто бољи. Вели у имејлу “Ћао, твој налог је недавно заражен! Мењај лознк одмах!”. Вели да је хакер који ми је разбуцао имејл и ОС пре неког времена, да се не трудим да га тражим, јер је средио да сам ту поруку послао сам себи, а, шта кажеш?
И оно, стварно, није да не личи на озбиљну претњу… осим што највише личи на онај црногорски рачунарски вирус, који се састоји од поруке “вељу, заражен ти је рачунар, те деде, јадо, обриши своје дискове сам, мука ми је мицати се”.
Елем, овај вели да има бекап од свега што имам на рачунару. Ајде. Да је три терабајта отишло кроз мрежу, осетио бих то итекако, дакле лаже и фолира. Онда даје адресу свог биткојн новчаника, да му уплатим комада један, што му дође око 1000$ ових недеља. И каже да је “наместио пиксел за надзор на Фејсу, баш им хвала, што могу да користе власти помаже и нама”. Аууу… да, да, тако је, баш као што је најопаснији део пушке налепница на кутији. Да споменем да уопште немам налог на Фејсу?
Nastavite sa čitanjem… “Наивац пеца наивце (2)”и вечерали, и мало се премештали током вечере јер је почела киша
Не знам зашто. Тражио сам нешто друго. Ова се закуцала за монитор и ни да мрдне. Више не знам шта сам то хтео, шта сам то тражио, само бленем у ово.
Ваљда због те спарушене траве, због те атмосфере свеопште градске штроке која чека једну доообру кишу да мало прогледа, ко ће га знати.
Read moreСад би отприлике требало да пређем на касније снимке, међутим ту негде сам се оженио и почео да фоткам претежно своју децу, ако изузмемо оно у војсци. Све скупа, доста тога није за штампу, а после се и проредило – из осамдесетих и деведесетих имам тако мало тога да се нема одакле пробрати.
Зато, затварам тему фотком из Банатских Алпа.
Аааа не, нећу одмах да вам кажем где сам ово снимио. Само да кажем да ми је ово било први пут да сам успео да збуним гледаоце. Неки су чак помислили да сам био на зимовању, што никад не радим.
рашта речи, кад је лакше урадити него објаснити
Па се тако и то апсолвирало, нешто касније и дипломирало, те није више било тих цимерских прича. У међувремену смо драга и ја кренули у авантуру звану развијање материјала у боји, и након пар ролни за пробу одмах кренули у експериментисање. Прво смо развили једну ролну слајдова, што је мало чудна прича (развије се али не исфиксира скроз него само у нечем што спере развијену емулзију, па се она неупотребљена емулзија осветли, па онда развијај то и фиксирај). То је испало, хм, скоро да личи на нешто, нисмо били задовољни.
А шта ако развијемо дијапозитив као негатив? Ајде да видимо.
Разлика између негативске и (дија)позитивске траке је у тзв. масци, што је некакав розе филтер уграђен у саму пластику. То наводно олакшава подешавање беле кад се ради субтрактивним поступком (тј кад се умећу жути, цијан и магента филтери да се подеси боја светла према боји материјала и боји светла на снимку). Ми смо радили адитивним, тј осветљавали једном плаво, једном црвено и једном зелено, те нам та маска ничему не служи (а у ствари не капирам чему је и иначе служила, прича делује неубедљиво). Боје које смо овако добили су биле много боље него било којом од претходне три-четири варијанте.
иако се у сценарију нигде не спомиње да Земља тог дана не кружи око Сунца, него око седам-осам звезданих тела
Како године пролазе, техника све боља а идеје… почињу да се понављају. Враћам се местима где сам већ фоткао. Понављам већ и угао… јер је ваљда био добар први пут или шта га ја знам, ово се не пропушта.
Био сам нешто ишао на таван, не сећам се за шта. И видео како овај зрак пада тачно где ми треба. Ово се не пропушта.
Ево, на овој се све одлично види, чак и на преснимку, ма свака длака.
Након обилате седамдесетшесте, осека. Сустигли ме испити, собу смо (нови цимер и ја) налазили некако све даље од центра, и то се одразило и на производњу фотака. Све нека зајебанција, или снимци личне природе, а оно мало што сам урадио слајдова, чувена лабораторија у Скопљу је ваљда провукла кроз лањску чорбу.
Једва сам нашао ово.
И преснимак се добро наместио (урађен пре добрих шест година), све је ту. Овакве фотке, са блицем под вилицу, сам правио сваких неколико година по једну, више не знам зашто. Ова је некако најјача од свих таквих.
Ево најзад једна с мора. Ако је Хвар увек био пун Београђана а Пореч Новосађана (или тако нешто… знало се где се који окупљају), Зрењанинци су имали Макарску и Врсар. У Макарској нисам никад био, дакле:
Ово сам прво преснимио Фуџиславом, па прескочио кад сам понављао Каноном, ал’ сам му се вратио кад је стигао скенер (и кад сам најзад провалио како се то ради). Нисам много муљао, само сам дигао мало крајеве светла – просветлио светло и затамнио тамно, да сузбијем недела Орвове лабораторије у Скопљу.
Добра страна рамица за слајдове са стаклима је што штити од нове прашине, и овај је, ето, изгурао четрдесетак година на пукој првобитној прашини, која је улетела међу стакла. И заварила се у површину, боље не може.
И ово је једно место ког више нема. Тј нису нестале зграде, није нестало ни оно нудистичко острво преко пута (можда су нестали нудисти – нисам проверавао тада, а ни сада), али овог путића нема а пола залива покрива марина. Фасаде на наспрамној обали се не виде од тенди и реклама.
Ето, окачих и једну с мора, и доста.
Нисам једини фоткаџија на Суштини који се бавио аутокрпом, ал’ сам ваљда најистрајнији најдосаднији с тим. Јер ме сврби, никад не испадне баш онако како сам хтео.
Нешто ми се чинило да ми се почесто виде шавови и кад се у кадру ништа није померало, јер се померам ја, иза камере. Тј померам камеру лево десно, а требало би да је обрћем у месту. Што у ствари не би требало да је технички проблем, ама се треба спремити. Па, ево шта сам урадио (озбиљно препоручујем поглед на велику, боље изгледа).
Стандарди су данас поприлично опали. Наћи ћете кромпир који је позеленео, јер га држе изложеног на светлу, нису полагали онај хигијенски минимум где се учи да је соланин отрован. Наћи ћете скинуту рампу на пружном прелазу јер је укинуто радно место рампаџије. Наћи ћете свашта. Једна ствар се, ипак, опире ентропији: фотографски стативи се и даље праве како треба.
