Category: Koncepti

Beležimo ideje vredne pažnje, vremena i razmišljanja. Čak i kad su takve da nas pouke teraju na suprotnu stranu.

Једна од пре: нисте добили шта сте хтели, али

Трик је као и код фотографије – ако не може отвором бленде, дакле јачином, може дужином експозиције, дакле временом.

Током једне од вечерњих шетњи (не одустајемо!) нацрта се једна од ових антисивих кућа, са добрим светлом (она плава, на слици горе лево)… јер ех, шта све неће урадити за паре. Но, ово није неки дућан него технички преглед, нема излога ни избачених гајбица, а има тог светла, дакле прилика се указује. Ходаћемо тако поред, ја ћу да јој пратим лик у објективу, одокативно и без тражила па и без екранчета, боље да пазим на корак. Канон ће одвалити дугачку експозицију, па ће бити мало размрљано…

…осим што сам се у тренутку шкљоца нешто тргао и објектив је описао добрих десетак степени удесно, дакле пиши пропало.

Међутим, хм, види ти ово.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: нисте добили шта сте хтели, али”

Једна од пре: технички у реду

Лоптице за пинг понг су, онако ускурац ко бегечка нана, сад у боји. У време кад све постаје одвратно сиво, одећа кола и зграде, оне су јаркожуте, као поштанска возила.

И сад шта – играчи се разишли, лоптицу сам нашао негде у буџаку и ставио је овако под мрежицу да се не откотрља опет, и… хм, не изгледа лоше, може један шкљоц.

И све супер, натенане искомпоновао кадар као да је воз или симфонија (и те се ствари компонују, то сте већ знали), чак сам употребио и онај помични екранчић да видим шта радим. Све полако и са предумишљајем. Одлично, нема грешке.

Осим што је фотка у ствари празна. Не види се ту ништа. Не види се да је онај зид назад шарен јер је то зид играонице у комшијиној пицерији – рођендаоници, ишаран огромним цвећем, пчелицама и птичицама. Не види се да је та сала за играње празна, јер нема деце (осим шта смо сами довели). Неће гледаоцу пасти на ум да се запита шта ће за који красни сто за тенис у дечијој играоници – јер ето, кад већ нема деце, да момци сврате да се мало издувају после пива и ожедне за следеће. На ваљаном растојању један од другога, дакако. И да смо за можда двадесетак сати, колико смо укупно ту провели откад је сто унет, видели у вр главе пола сата рекетовања. Јер ни момци баш не навраћају често. Сад да ли због заразе или што на преживљавање оде читав дан, ни то се на фотци не види.

Изеш фотку на којој се не види ништа.

Једна од пре: гурач

Прекјуче смо се затекли у граду, у шетњи са унукама. Наравно да сам понео фоткалицу и нашкљоцао педесетак комада, и наравно да сам сликао пре свега њих. Других намера нисам ни имао, бар што се фотографије тиче. Кафа код Цветановића (добро де, запамтио сам како се сад зове, ал’ није битно) је само комплетирала угођај. Међутим, намести се и понека сцена. Био неки квазифолклорни путујући циркус, такмичење у кувању ајвара и превртању палачинки, више учесника него публике, нисам се ни примицао да снимим шта се као догађа.

Него, у повратку, поглед с моста.

Ово ми није најбољи снимак одавде, мада сваке године шкљоцнем бар седам. Није ни најбољи снимак на мом диску – јер, једна од ћерки (ћерака?) је имала среће да је она имала фоткалицу у руци кад су облаци били најлуђи, док сам ја гурао колица са унуком – тј нису била колица са унуком, него смо он и ја гурали колица, дакле џаба канон на рамену кад морам да пазим да се не саплете.

А одавде је и иначе тешко оманути, пејзаж ће учинити своје, па не знам под којим светлом и каквом шклопоцијом се шкљоца. Овог пута, велим, сцена, догађај.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: гурач”

Једна мука с речима, од пре: шпедиција

Не знам тачно који је корен речи. Имамо одатле експедицију, што му дође посланство у неистражене пределе. Имамо експедовати, тј одаслати. Вероватно и педала потиче одатле, тј све то има везе са ортопедијом, илити правоступом :).

Проблем почиње код шпедитера. Шпедиција је грана привреде (енгр. индустрија) која се бави организовањем превоза и зајебавањем са царином. Ако раде још нешто треће, нисам обавештен. Шпедитер би онда био неко, човек или фирма, ко се бави шпедицијом. Међутим.

Реч шпедитер је у мом крају увек означавала запрежна кола са гумама, а можда и гибњевима. И кочијаша, ако се бавио превозом. Кад се радило нешто на кући, ишло би се код неког Марција шпедитера, и уговарало шта и кад да донесе, и колико ће то да кошта. Што вам данас сређује мајстор сам, има своју дрвару и своје људе на шљункари, све то стиже само од себе, само плати и не мисли.

Nastavite sa čitanjem… “Једна мука с речима, од пре: шпедиција”

Nedelja je, 30-VIII-2020.

I da ne bi neko zanovetao što za nedelju serviramo najprostija jela, jer ono “ima se, može se” podrazumeva i to da jedemo šta nam je ćeif, obazirući se samo na unutrašnje glasove blagoutrobija. Šta će reći svet? Štagod hoće, u svoja četiri zida.

Dakle, obična paradajz čorba.

Posle ovog može bilo šta, sve će valjati.

Prijatan ručak vam želimo.

Једна од пре, у ствари две

Ово сам већ виђао, штавише уклопљено до у пиксел, једну те исту зграду како изгледа данас и како је изгледала пре сто година. Нисам толико амбициозан, ово ћемо много простије, штавише скоро партизанском техником. Прво снимак из 1972.

А онда од пре три недеље.

Времена су се изменила, па сам за сваки случај уклонио копирајтовани материјал, да не би случајно било са мном као са кровом те шупе.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре, у ствари две”

Плоча

И напокон сам дошао до лика ког одавно знам, а да о њему у ствари не знам ништа. Зове се Миле Рупчић, а плоча му се зове “Плоча”. Ево.

Мени ово и данас делује скроз неочекивано. А изашло је још 1972. Мени се све некако чинило да је то било неколико година касније, што је можда и тачно у мом случају, толико је ваљда требало да Плочу дохвати неки уредник на двестадвојци и почне да је пушта.

О њему сам сазнао највише пре десетак минута, кад сам кренуо да га тражим по Цевци. У она два реда што се испишу уз сваки линак, стало је свашта – да је он у ствари био и глумац, да је давно отишао у САД, да је аутор оне монодраме “Пит, и то је Америка”, да није написао ту песму него ју је написао Џони према стиховима из његове песме са краја представе, да је сад некакав предузетник, винар, шта ли.

Nastavite sa čitanjem… “Плоча”

Једна од пре: киоск 8

сврате да поједу нешто, а онда скокну преко пута да попуне залихе за друм

Киоск је, ако уопште може да се дефинише, кућица из које се нешто продаје, и која нема нуспросторије. Као и свака дефиниција, има граничне случајеве, па имамо киоске који нису кућице него су собичци у приземљу неке зграде, и оне који нису кућице на тротоару јер тротоара ни нема. Например, негде крај друма.

Снимак је из 2015. но то не мења ништа – ово је овако изгледало и пет година раније, овако изгледа и сад. Можда се мало мењају гајбице, нестане једно пиво а појави се друго, реклама се прелепи неком другом, али суштина је… оно што тражимо у пасијансу.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 8”

Nedelja je, 21. VI 2020.

A nedeljom se ruča, kao uostalom i drugim danima, ali nešto bolje i jače, jer tog dana ne radimo. Te se varenju može posvetiti vreme i vodoravnost.

A i ne mora to da bude nešto teško. Može nešto sa domaćim rezancima, naprimer.

Ovako: brašno i jaja za rezance su ovdašnji, kao i meso. Brokoli je… ko će to znati, valjda ovdašnji, ko zna gde ga nabavljaju. Soj od sose (ili beše obratno) je kupljen kod Kineza u bloku 70, kao i sušene šitake pečurke. Štapići su uspomena (ne moja) iz Japana. Veštinu jedenja štapićima mi je iz Tajlanda doneo jedan Nemac. Nije neki problem, nauči se za pet minuta a uvežba iz deset obroka.

E to je međunarodna kuhinja, a ne ono što pišu po reklamama.

Prijatan nedeljski ručak vam želimo.

Једна од пре: киоск 7

нисмо навикли на тако слано, а и љуто – увек узмем са урнебесом и горе и доле

Више пута се десило да се враћамо с баште прегладнели, нисмо рачунали да ћемо толико остати па нисмо понели јаузну (тј ужину), и онда ајде нешто успут. А успут је управо ово.

На фотци се баш и не види да је снимљена на отприлике јесењу равнодневницу 2015. – 21. септембра. Јер је мрак, тј ноћ је (“а светла горе зато да сви лепо виде да је мрак”). Лето је, наравно, продужило још недељу-две, па онда свраћало на још две-три опроштајне свирке. Пола присутних има кратке ногавице, неки папуче. Лето.

Чекај, стани мало, повратак са баште овако касно, нисмо ваљда цео дан радили без клопе?

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 7”