Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Ne znamo kako se ova fantazija zove, al’ je nešto kao preterivanje sa karađorđevom pa to isečeno na kriške. Jer koliko god se mi prenemagali oko ove ili one narodne kuhinje, sve su to na kraju dela domišljatijih autora. To jest, kuvara.
Ne verujemo da će se sa ovim delom/jelom proslaviti širom sveta, da će ući u turističke vodiče, da će mu neki od onih sajtova sa z u imenu dati brojne zvezdice. Ovo je naprosto bio jedan odličan ručak, rođendanski.
A vama želimo prijatan nedeljski.
Ушне црве углавном избегавам, јер су досадни и сметају, брате. Осим кад се баш намести, и то наместим сам себи. Сокоћало које сам већ спомињао има ту особину да памти где је стало, и то у виду целих песама. Дакле ако се при гашењу мотора нашао негде у сред или пред крај неке песме, следећи пут та песма креће испочетка. Например, ова.
У ствари, не баш та, него студијски оригинал из 1975. Пошто сам све нешто ишао у набавку, ниједна вожња није потрајала свих десет ипо минута, па сам је тако чуо неколико пута заредом, никад до краја. Морао сам, по повратку кући, да нађем шта је то. Некако по сећању… мора да је Језда Урфа. И јесте. Те сам натакао слушке и одслушао и крај.
Nastavite sa čitanjem… “Ушни црв племените пасмине”изеш ми ге
много ме нападају у последње време питањима у вези са зрачењем пет ге мобилне мреже. кажу ми да сам довољно озбиљан, знам да под тиме мисле да сам солидно матор, да се разумем у те ствари око зрачења. а не разумем се. слабо сам и ову три ге користио. натерала деца. сликају своје ноге на плажи и шаљу, па ми вибрира вајбер. можда ми се мобилни телефон буни што је три ге озрачен, па подрхтава у торбици. а ово косе што ми је остало на глави ваљда није проређено том три ге мрежом, јер ако јесте онда ћу од пет ге мреже скроз да оћелавим. једино корисно ће ту бити ако и брада крене да ми опада, мрзи ме свако јутро да се бријем.
слабо и разумем те бројеве уз ге шта би могле да значе. кажу да је то ознака генерације напретка. ге смо у моје време користили за граме, али то су у оном међународном систему основних јединица брзо пребацили у килограме све користећи воду на скоро четири степена целзијуса. да л’ то има везе с оним што препоручују туширање водом непосредно после туристичког обиласка чернобила? и да ли та вода има скоро четири степена целзијуса?
ге би могло да буде оно што изоставе кад ти на торту ставе број година које славиш. мада их ја више и не славим, ал’ по навици кад негде уписујем године старости упишем ту невеселу бројку, па онда иза ње ге. те њихове генерације технологија неће ни стићи до мојих геова. дотле ће већ нешто друго да измисле, ако нас се не реши природа зарад освете шта јој све сад радимо. углавном она сама зна да се снађе с тим зрачењем, боље него ми, па и кад не буде нас биће ту живог света коме то зрачење неће сметати.
а за ге знам и у формули. не оној формули за животни успех или за српско златно доба. оно бре кад су прост, сена и пике били главни. а не ови данашњи церглани, па не знаш где престаје вештина возача и почиње вештина програмера да напишу најмање баговит рачунарски програм. и нико се не пита да ли њих у тим кадама на точковима, када су изложени силама од неколико ге, више зрачи врелина из мотора или од све те електронике око њих. тјах.
По беспућима интернета су се запатиле разне блентаве идеје. Скоро да би се рекло да баук мема (мемеа? свакако не мима) кружи Мрежом. Мем би требало да је вирална идеја, која се отме свом творцу и чудном брзином се рашири. Та идеја, да постоје такве идеје, се брзо изродила у некакве лоше цртеже или фотке са натписима. Лоши цртежи се вуку годинама јер нико не уме да их затуче; фотке живе по неколико дана.
Једна од тих идеја је да постоји посебан словенски чучањ, тј да Словени једини умеју да чучну тако да се целим стопалом вежу за планету, док је остатку света проблем да им и пета буде на тлу. Морао сам да пробам, и не иде ми баш, мора да сам неки изрод. У ствари ишло је, пре скоро 40 година, над војним чучавцем, у оном посебном стању есембе нирване. За овог момка видим да није баш успео, али се није ни трудио.
Толико о чучњу – јер је он разлог за ову фотку. Чим сам га спазио, одмах ми је прошла кроз главу цела та прича о словенском чучњу. Пошто је ово снимљено из буса док стоји пред семафором, није било превише времена за размишљање, само сам ухватио кадар и шкљоцнуо. После сам се мало разочарао, кад сам при обради приметио да не додирује петама бетон. Ето ни он. Ваљда је то утицај те америчке морнаричке тзв. фризуре.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: чучањ”“Ма није он никакав доктор, он је бре обичан мајстор”… што би у преводу са латинског било “није он никакав учитељ, он је бре обичан учитељ”. Јер magister је било баш то, учитељ, а docere је глагол који значи подучавати. Али су се те две речи баш добро прошетале кроз језике и стекле богату каријеру.
Од магистра имамо и маестра (који је, пак, породио маестрално извођење и ветар назван по себи), и мистера и мајстора. Тај мистер, пак, то је посебна прича. Јер, ах, тај енглески нам се опет заплиће међу ноге. Наиме, немају реч магистар – то се каже мастер (“особа са дипломом између факултетске и докторске, или сам тај академски степен”) али та реч има још двеста других значења. Имају магистрата, који је некакав нижи судија за ситне случајеве или за предрадње у крупним, и крај. Све остале облике изводе из тог мастера – дакле немају ни магистралу, ни магистрални рецепт (оно кад нема готовог лека него апотекар мора да га замеси), ни магистратуру као степен школовања. Мастер би требало да је то исто, али…
Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: докторе, мајсторе!”Једна од старих новинских увреда у нас (а ваљда и другде) је да вам презиме ставе у множину, у фразу типа “а онда се ту натоврзу разни Перићи и Поповићи”. Јер док сте у једнини, особа сте; у множини постајете негативна појава.
Енглески, о који се вазда спотичемо, има неколико речи код којих једнина и множина напросто не значе исто – кад више нечега није више тог нечега, него нешто десето.
Ево, например pepper. Наводно је за то крив још Колумбо, са оном варком да је као нашао Индију, па кад је краљу показивао паприку, мазао га да је то бибер. Те тако бибер-пипер-папар-паприка у суштини и јесте једна реч, али се у већини језика раздвојила у две речи, јер ипак значи различите ствари. Јок у енглеском: pepper се у једнини понаша као збирна именица и значи бибер; у множини значи паприке. Једнина од паприке је онда мало незгодна и ту увек нешто маневришу додатним речима да избегну забуну. Забуну направе другима: онај pepper spray што се продаје, није бибер спреј јер нема везе са бибером, то је љута паприка (тј. капсицин) у спреју. Још горе, имају реч paprika, али она не означава никакву биљку, него млевену алеву паприку као зачин.
Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: множина мења ствар”“Само глина, само глина, све ће да извуче” – Панта Шикља Нафта
Већ сам спомињао како ме опчињава призор осветљених прозора, и како га често шкљоцнем. По правилу, то су неки туђи прозори, негде високо или чак преко долине. Но, никад се не зна у којој игри ћу постићи аутогол.
Ово је снимљено код куће.
На таквим призорима ме обично привлачи то индиректно завиривање у туђе животе, кад се види можда само крај лустера или ормана, више ни не треба, довољно је да се зна да тамо има људи. А на овој фотци се баш види да нема никог. Јесам ли скрљао концепт?
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: кад се деца наиграју”постојале су две врсте фотографије: уметничка и дућанска
Госпоја ми често пребацује што кад фоткам укућане све хватам неке тренутке онако из живота, па нико не изгледа лепо, осим мене јер имам осећај за сочиво и као увек знам одакле ме гледа. Хммм. Ја добро изгледам на фотци? Свашта ћу чути.
Кад сам почео да се бавим фоткањем, пре педесетак година, постојале су две врсте фотографије: уметничка и дућанска (добро де, и спортска, ал’ тим се нико из клуба није бавио). У фото дућану би вас наместили и удесили да изгледате савршено неприродно, а ако то и не успе скроз у својој намери, ретуширали би вас да сами себе не познате.
Ми смо, наравно, радили све контра од тога. Кад се каже позирача, то је или риба која има тај осећај за сочиво па се намешта чим га осети, или фотка у којој су сви намештени, фуј. Тако је испало да у ствари не умем да фоткам позираче, ми то никад нисмо радили, то смо свесно избегавали свих ових година. Па почињем сад, педагошки, од мањег ка већем.
Значи имам све елементе – мачку која гледа у објектив!, што је одувек било но-но, заузима неку ненормалну позу (мада је то код мачака већ релативно), упорно стоји тако и држи позу, све чекајући да ја нешто урадим… Све погрешно, дакле шкљоц па да видимо.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: уочи позирачу”Кад је Зоћа пре неки дан писао о Земљи, ветру и ватри, упалила ми се сијалица: па ја сам њих видео уживо!
Прво да мало нацртамо место. Вирџинија Бич је град уз обалу – дакле иде океан, па песак, па низ хотела уз плажу (до отприлике четрдесет друге улице, после иду приватне виле до ушћа), па Атлантска авенија, па Пацифичка, па Балтичка (не питајте за логику, понестало), па онда колико толико нормалне улице.
Не знам тачно ни како се та зграда званично зове, знам само да је одувек припадала железници, да је у њој била нека њихова дирекција и да никад нисам видео да у њу неко улази. Осим у авлију, где је била кафана “Моравац” код Геџе (ако добро памтим), где смо заглавили ујутро после матурског бала…
Сад се указала прилика да је сфоткам страга у целини. Сад или никад, јер је уклоњено оно што ју је заклањало, па док се не изгради ново… сад или никад, ови већ дижу оплату за приземље.
Камене плоче којим је обложена фасада се још увек солидно држе, понека је напукла, једна је замењена бетоном, али у целини и даље дају онај шмек какав је зграда увек имала. Чак и та фасада у као белој и као ружичастој никад није обнављана, никад нисам ту видео скеле, ал’ једнако стоји.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: железничка зграда”
