Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Potpuno je neverovatno kako nekakva hladna tehnologija zapravo može da pomogne da se sačuva ljudsko u nama.
Ponekad reči ne mogu da dosegnu doživljaj. Tada je najbolje ćutati i slušati.
Mnogo je nesreće nastalo onda kad su ljudi pričali umesto da su slušali.
има људи који знају места где се роде окупљају за сеобу
Већ сам качио слике рода. Фасцинантна птица, кад прелети ниско изнад глава скоро да се осети ветар који прави, а сенка је поприлична. Штета што не прилазе ближе од десетак метара, ретко носим дугу цев.
Овог пута се сама наместила на моје уобичајено место. Залазак сунца за облаке је дошао као кец на једанаест.
Пре осам година су роде дошле доста касно, а каснио је и први унук који је тада требало да се роди. И испало је да су се појавили отприлике у исти дан. А ко онда доноси децу која се рађају у остала доба године?
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: залазак роде”Не верујем да је у питању онај исти од прошлог пута. Овај је… хм, нешто бољи. Вели у имејлу “Ћао, твој налог је недавно заражен! Мењај лознк одмах!”. Вели да је хакер који ми је разбуцао имејл и ОС пре неког времена, да се не трудим да га тражим, јер је средио да сам ту поруку послао сам себи, а, шта кажеш?
И оно, стварно, није да не личи на озбиљну претњу… осим што највише личи на онај црногорски рачунарски вирус, који се састоји од поруке “вељу, заражен ти је рачунар, те деде, јадо, обриши своје дискове сам, мука ми је мицати се”.
Елем, овај вели да има бекап од свега што имам на рачунару. Ајде. Да је три терабајта отишло кроз мрежу, осетио бих то итекако, дакле лаже и фолира. Онда даје адресу свог биткојн новчаника, да му уплатим комада један, што му дође око 1000$ ових недеља. И каже да је “наместио пиксел за надзор на Фејсу, баш им хвала, што могу да користе власти помаже и нама”. Аууу… да, да, тако је, баш као што је најопаснији део пушке налепница на кутији. Да споменем да уопште немам налог на Фејсу?
Nastavite sa čitanjem… “Наивац пеца наивце (2)”и вечерали, и мало се премештали током вечере јер је почела киша
Не знам зашто. Тражио сам нешто друго. Ова се закуцала за монитор и ни да мрдне. Више не знам шта сам то хтео, шта сам то тражио, само бленем у ово.
Ваљда због те спарушене траве, због те атмосфере свеопште градске штроке која чека једну доообру кишу да мало прогледа, ко ће га знати.
Read moreкад узмем две кугле сладоледа нисам обавезан да поједем корнет ако ми се не свиђа
Пошто смо се помоћу гепееса успешно довукли до Сокобање, рачунали смо да ћемо се још успешније докопати аутопута. Међутим, узјогунио се. Прикаже почетни екран, али где год да га пипнем, он прикаже ситан ћилим, нешто као кад се старом телевизору раздеси вертикална фреквенција. Тачније, као кад катодни монитор картица потера да ради у неком режиму бржем него што овај може да поднесе. Дакле, саме штрафте и ни макац. Ето и кад нешто планираш, испадне пустоловина. Куда сад?
Сетимо се да смо код оног мостића видели раскрсницу са гомилом путоказа, па окренемо на ту страну. Сад видим да је требало на супротну страну, ал’ шта фали Књажевцу, већ смо били ту. А време таман душу дало за возикање, сунце огрејало, ваздух свеж, тојест свеже опран и окачен да се суши. Боје гракнуле, нарочито зелена.
Колико је око пута живописно и у бојама, толико је сам пут у педесет нијанси сиве, без прелива, више онако у виду набацаних некаквих квадрата и других занимљивих облика. А и то што ми замишљамо пут као равну површину није ни налик оном како тај пут замишља себе.
У Потркање нисмо свраћали – нит смо најављени нит смо баш неки вински типови, а што се тиче вина, она би црно а ја бело. Добро да се око осталог слажемо.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана 2.6”Влага у ваздуху је била толика да не да се пиво знојало, него је и водокотлић у вецеу био орошен тачно до висине воде у њему.
Те смо тако већ око 17:30 засели на исту ону терасу као и претходне вечери и навалили на зајечарско црно. Није да нисмо погледали и остала места, али… негде немају избор пива, него програм, дакле све од исте пиваре, и то зна се које две то раде. Негде је немогуће сести тако да се не виде екрани осим самог екрана а онда не може да се не чује, а играло се неко првенство. Негде је било вишка ликова у тренеркама, негде музика (наравно, погрешна). Овде сам успео да ни не приметим да има екрана, тако се наместили стубови.
Један клинац се упорно возикао неким шареним тротинетом… из два три шкљоца сам успео да ухватим шта сам хтео.
Сунце је већ кренуло наниже, па сам тако ухватио и неколико квадрата кроз обилато друштво два-три стола даље, где је на крају можда било само четворо од првобитних осморо, јер је сваки час неко долазио неко одлазио. Мислио сам да су нека већа породица, била је ту и нека беба, кад оно опет неко фолклорно друштво, мислим Абрашевић (али одакле?). Залазеће сунце их је баш фино оцртало. Мало ми је рано да је залазак око 18:30 али… брда.
А онда, док смо вечерали (стандардна пица, нисмо је ни по чему упамтили), неко на небу се сетио да нисмо понели кишобран.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана 2.5”пола воде сипали у трећу чашу, па онда на то пола вина, па воду из треће чаше опет преко друге половине вина
Пошто смо основну стазу већ једном прешли, почињем да примећујем ситнице. Шта сам оно спомињао од архитектонских праваца… а, да, балкански арт деко. Обично се одликује мањком ограда на терасама ради непосредног додира са природом. Овде, међутим, налазим праву заврзламу од противречности.
Покушавајући да нађемо краћи пут до оног прасета, кренемо низ сокаче и стигнемо (кинеској) робној кући иза леђа.
Дирљива је неприкривена брига за термоизолацију: одмах се види да је дозидани део изолован, нема лажи, нема преваре. И не мора да изгледа, ово су леђа зграде, његово је да изолује. Ту негде смо успели и да прођемо и стигнемо куд смо наумили. Бар нисмо нашли ћорсокак.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана 2.4”и путоказ за друге плаже зване “теснац”, “6 каце” и “џентлмен”. Једног дана ћемо можда саватати неког мештанина да нам објасни
Ако ништа друго, Сокобања има густину фотки по дужном метру. Ево већ трећи наставак а стижем тек до једног краја главне улице, где се одваја некакав парк према плажи. Каква сад плажа у брдима? Да видимо…
Прво, тај парк. Насељен скулптурама од дрвета. Вероватно једна од оних погодби да вајар борави ту недељама и ради, можда ухвати и неку кинту, а урадак остави бањи да обогати туристичку понуду. Што и не испада лоше. Ево “La barca” М. Величковића.
Иза парка протиче нека речица (Моравица, вели мапа), доста брза и дивног звука. Снимио сам оним дугметом неколико секунди, да једног дана пустим да ми се врти у петљи, да ми жубори по соби. То ако икад будем довољно нервозан, овако базајући по бањама нећу скоро дотле стићи.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана 2.3”не да не бих шкљоцнуо, него можда не бих ни приметио цео призор
Након јучерашње кише, осванули смо у магли. Што је донекле олакшало ствар – нисмо одмах видели колика су брда около. Свет се, тако, постепено ширио како се магла тањила.
Шта да се ради у бањи, тако свеже опраној, још се цеди? Шетња! Доручак (проја и јогурт, у чаши од два деци орвеловски повећаној на 0,18 литара), па онда шетња главном улицом. Током те шетње сам се нешто кисело сетио шта то није ваљало са оним кајмаком јуче: није ваљао кајмак. Размишљао сам да се јавим газди кафане и да му препоручим да почне да размишља из каквог пиштоља да беси свог млекаџију у Саву, ал’ сам се ипак само зарекао да код њега више не узимам ништа што потиче из вимена.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана 2.2”Место где клопамо је тотална мешавина свега – индустријске бајаги рустичне дрвенарије, старе (бар изгледа тако) камене зграде и обавезних расхладних витрина које свуда изгледају исто, џабе путујете.
У ствари није био ни прави годишњи, ишао сам нешто до Обреновца због катастра. Заказао електронски, појавио се у пет минута до заказаног времена, упркос киши и упркос томе што смо успели да залутамо у Јакову (јер није српски постављати путоказе и јер је већина трагова водила ка касарни а не главним путем). То електронско заказивање је упалило, ако није урадило – очигледно нису видели на својим екранима ништа, нису знали ко сам. Свеједно, јер сам у заказано време био пред шалтером. Успех, бокте.
Кад смо то обавили, у Барич на ручак. Јер има неки “Ранч”. Кафанчина заузима отприлике 3-4 плаца, травњак пицнут и лицнут, спушта се до Саве, све ова бајаги класична дрвенарија ама машински обрађена, то се тако данас ради. И киша, киша.
Ручак је био подобар, телетина испод сача је била феноменална, а и госпоја се усрећила са својим. Једино ми се кајмак чинио нешто чудан.
Сад је већ било време да одлучимо куд ћемо. Шеф вели да је пустоловина у ствари мањак планирања. Код мене је обратно, ако све испланирам онда као да сам већ отишао и вратио се, нема изненађења. Тако да смо одлуку куда даље донели док смо чекали келнера да нам наплати.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана 2.1”
