Posle mnogo godina, pronašli smo internet radio čiji link vredi zapamtiti pored onog koji odavno volimo. Predlažem da mu date priliku.
Džoni voli da čeprka stvari da bi više saznao. On je jedan od onih kojima đavo ne da mira, na onaj pozitivni način koji obeležava kreativne ljude. Imao je 11 kad je uz očevu pomoć sklopio računar “Galaksija”, a taj dečački entuzijazam ga ne napušta ni danas, kad ga nešto zainteresuje. Volim da imam takve ljude blizu sebe, tim pre što su veoma retki. Stotinu puta sam od njega saznao nešto korisno samo zahvaljujući tome što je on znao da je to predmet mog interesovanja, pa mi prosleđivao koristan link, komentar ili ideju.
Njegovo najnovije otkriće je počelo kaskadno da se širi. Dešava se ono što se pre dvanaestak godina desilo kad sam ja otkrio nešto slično: širi se krug zainteresovanih…
Elem, reč je o prvom strimu muzike posle voljenog Radio Paradise čiji link sam odlučio da zapamtim kao bookmark…
Знам, тако сам (већ двапут) имао наслов “пролеће, бре!”, и уопште оригинално је ко шеста фотокопија. А ни техника није нека новост, снег под блицем је већ био.
Ово је само ситна варијанта, а што овако задихан улећем у студио и најављујем да за тренутак прекидамо серију насумица да бисмо објавили, то је… зато што ми је успело.
Како увек имамо око куће неко дрво које се ниско рачва и онда има скоро двоструко стабло. Ево и ова трешња, мада се не види одавде, треба из профила.
Јер, поигравајући се блицем, радио сам већ свашта. Окидао га на даљинац из разних углова, одбијао његову светлост о таваницу, зидове, завесе… а… е, гле, види снега!
Зато, братијо, сваки шкљоц ваља урадити озбиљно, никад се не зна да ли ће моћи да се понови, највероватније неће.
Ова фотка је испала скоро неухватљива. Никад нисам био задовољан како је испала. Ни кад сам шкљоцнуо. Ни кад је стигла са развијања. Ни кад сам је преснимио први пут, ни други пут. Ни скенер није помогао. Ево, боље не може.
Можда сам то мало стресао кад сам шкљоцнуо? Онако тек тек…
Ово је први пут да ми се, на нечем озбиљнијем, десило да не могу да поновим снимак којим нисам задовољан. Јер је у међувремену дошло до догађања тзв. историје. Стварност је одбила да позира поново.
Акт, појединачно, најчешће значи голу женску на слици. Да ми је знати како је до тога дошло.
У словенским језицима ми није јасно да ли ропство потиче из рада или обратно или никако. Да ли је радник постао од роботника? Знамо да робот јесте.
Са латинским много горе стоје ствари. Постоје две главне речи – агере (чинити, радити) и опус (дело). Е, како бих волео да је ту причи крај. Јер сад почиње злостављање језика… тј ако се та реч употреби као кад се односи на тзв. супстанце. Нека остане записано да ја злостављам шећер, држим га заточеног без хране, светла, воде, а и не проветравам му.
Агере. Од чега су већ Римљани имали неколико облика, нпр глаголски придев актум (рађено, урађено), од ког смо добили множину средњег рода акта. То су разни мастиљари користили да означе урађене папире; неурађене не знам како, али реч агенда би била то – оно што треба да се уради.
Данас ниједна од њих не значи то што значи. Акта више није ознака да је урађено, него је акт сам чин рада или папир са одлуком-дозволом-забраном, штавише и сама реч чин се у неким језицима/приликама каже акт, нарочито у позоришту. Агенда више није радни лист, него дневни ред па чак и тајни план. Акт, појединачно, најчешће значи голу женску на слици. Да ми је знати како је до тога дошло.
Дошло је и до агента (од агенс, који ради), агенције (ваљда дејство), агентуре (то исто али са лошим призвуком).
О активном, активизму, акцији/реакцији, активи/пасиви, актуелном, актовци, адактирању (!) би могао чак и посебан чланак. Овде само ово: to action је сад глагол у енглеском, значи отприлике “одобрити да се уради”. Нико од наших енгрбљана још није смислио како да то преузме, срећом.
А морао сам да пробам, да опалим ова два снимка док чекамо зелено, па како испадне
Раскрсница код савезне скупштине је испала некако битно место. Од ваљда једноцифреног броја казни што сам платио за ових 45 година возачког стажа, две сам платио тамо. Јер има нека своја правила о скретању. А ишли смо туда баш често, јер увек морамо преко панчевачког моста, а сва места куд идемо су или западно од града, или на сремској страни.
Десило се да је отац наследио нешто земље, с којом нисмо знали шта бисмо, 100км од куће, а сад још треба и порез… Но, прво фотка.
Е, онда су дућани имали излоге, па се шетња некако претварала у разгледање. Сад је ту некаква безлична стаклена скаламерија.
Да не бисмо плаћали тај порез, пронашао се штос: за нову шуму се не плаћа 20 година. Дакле, садимо шуму. За један викенд смо (ми и теткина породица) посадили око 2400 багремова, дан данас ми није јасно како. Ал’ дођемо некакви шампиони у младогоранству. Зелени, пре него што је то било кул.
радња је можда затворена али није сва роба склоњена
Фебруара 1976, таман у некој паузи оног великог снега, скрпимо некако да обиђем друштво по Немачкој и Холандији. Долазили они овамо више пута, ред је да се узврати посета. И тако доживим свој Ватерло (како је пар година пре тога пропевала Аба, она са два б).
На првом преснимку је обрнуто лево и десно. Или на овом. Не виде се таблице, ниједан натпис, ко ће сад знати које ваља.
Наравно, ни у каквој бици нисам био. Трг се зове Ватерло, у Амстердаму је, и негде раније тог дана је снимљено и оно са почетка оне кафанске серије. Доба дана је скоро сутон, целог дана је било сунчано, наместио се таман прелаз из жутог сата у плави (и, срећом, остало ми довољно снимака, јер је буџет за ову недељу био једна ролна црнобелог и једна ролна слајдова). Него, откуд овакав неред?
За утеху, пролеће је било нешто кишовитије, са пљусковима у априлу.
Након посне 1975. улетео сам одмах у много богатију 1976. Као прво, зима је била бела, након читаве серије зима без снега. Чак се сећам да је нека млада мамица гурала клинче у колицима, клинац се дере, снег пада, а она њему “не бој се ништа, то је природна појава”. Утешила га, вала, каогод што би само др Тешић умео.
Снег се, зачудо, држао дуго и високо. Мислим да ми за ово није ни требао статив, јер то је она година кад ми је најзад успело оно са развијањем у ИД-19 целих 30 минута уместо прописаних 18 чиме се добијала осетљивост од сулудих 33 степена ДИНа, и зачудо зрно није било “ко дечија глава”, како су тада говорили у клубу. А и контраст није испао лош. Светле тачке на снегу овог пута нису од прљавштине на снимку (тад сам већ научио да се са глатке стране негатива капљице скидају меким тоалет папиром), него се то пресијавају кристали воде. Познати као хуљице па хуљице.
Ко буде споменуо да више нема снега као што је некад био, подсетићу га на 8-XII-2012.
Овде би добро наишао неко да спомене грталицу, па да му одмах увалимо лопату и гледамо га мало преко нишана док не почисти. Као што се види из приложеног, ово је чишћено већ неколико пута, па је онда пало још.
21 gram je, kažu, težina duše. Možebiti. 21 stepen severno je geografska širina Balkana. Jeste.
Ja znam da je 21grams mesto gde se u Dubaiju može pojesti – dobar! – burek. Sarma. Ćevapi. Pljeskavica. Pašticada. Prženice. Štrudla sa orasima. Tufahije. Osim bureka, i štrudle sa orasima, jer u savršenstvo se ne dira, sve drugo na jelovniku je sa zvrčkom. Što bi se reklo na engleskom, with a twist. Meni ne smeta, ima ko to ne voli.
Posle dobrog ručka, deca vole i malo da se zaslade, jer smo i mi to voleli kad smo bili deca. Ničega, previše, od svega pomalo. Nema veze ako ne pojedu sve.
Prijatan nedeljski ručak vam želimo, a posebno dečici.
И најзад једна права насумица, јер… ове се фотке уопште не сећам. Оно, није да сам неки светски шампион Баната у добром памћењу, али за практично све фотке које овде окачим знам бар приближно кад, тачно где и углавном како и зашто сам их снимио. Ово, међутим, јок.
За мртву природу се узима да је она сама по себи мотив, уместо да се преко мотива нађе убица… шашави ти Римљани.
Знам само заобилазно. Исти негатив као 1975.1, дакле мај-јун. Где? Па, моја соба, каква је тада била, и фотеље још нису добиле оне лудачке прекриваче од златножутог плиша, какав је данас немогуће наћи. Ћилимови на поду. Не виде се боје… а штета. Видеће се, можда, ако наиђе нека, сликала се та соба подоста. Како и зашто? Вероватно натуралистички троножац (дупе на кауч, лактове на колена), и зато да се мало поиграм својом најближом околиним (не волим реч окружење, откако је постала политичка коректура за опкољавање).
