Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
тако мајстора имам и спреда и из профила одједном, оштрог као што му је и сатара
Много поснија година, нема више оног дугачког распуста, а и студентски живот не оставља толико лове за материјал, али зато смањује број муштерија којима сам развијао филмове… те, тако, пад производње доводи до пада производње. Зато је прва фотка чак из маја, и бави се суштинским стварима у животу. И око њега.
У овом тренутку сам не само искусни мајстор за вишеструко опаљивање (блицем, тј), него и имам идеју шта са тим да урадим. Ни мање ни више него оно што је Пикасо радио ручно.
А онда је почео и тај студентски живот. Опремљен, најзад, ваљаном фоткалицом (Практика Л, са све огледалом и петоуглом призмом ака пентагоном, светломер у џепу), почео сам мало да шврљам и по том Новом Саду. Нарочито ноћом.
Не знам како је данас, ређе луњам улицама ноћу, али нешто ми се чини да су поливаче укинули. Ваљда се градови мање прљају, поскупела вода, ко ће то знати. А толико су их спомињали – Лабораторија, Чорба… Јер су били део фолклора.
Prijatan nedeljski ručak vam želimo. Ovo ostavite za večeru.
Zaboravite, na trenutak, kako su oklevetali holesterol. Zaboravite kako prodaju pac po ceni slanine. Zaboravite kako ste zamišljali da mora da je izgledala svinja sa slaninom od 5cm i 8cm mesa na toj slanini, tog mešanca gice i mastodonta nećete nikad videti.
Setite se da možete da uzmete sirovu slaninu i ostavite je nasamo sa rernom.
Новобеограђанима остављам да сконтају одакле је ово снимљено. Јер ја више не умем да нађем.
Током свог најдужег распуста (оно од матуре до факултета) сам, шта да кажем, уживао колико сам стизао, што се види и по мањку фотки које би могле овде да кажу нешто о времену кад су снимљене. Тј било је фотака онолико, али личне природе.
Заобилазним стицајем околности сам се обрео на, ваљда, шеснаестом спрату неког солитера у неком од блокова. Нови Београд је још био поприлично нов, ни најстарији делови се још нису офуцали, а они најновији још нису ни постојали.
Било би занимљиво да неко данас сфотка исти призор, са истог места. Добро, тешко да би било под истим светлом, данас је позни октобар а ово је био август. Можда догодине.
Омладинлук се огледао у томе што није било жестоких пића, него пиво, вино, шприцер, безалкохолна пића, кафа.
Могао сам ишчупати још пар снимака из оне исте ролне, али не, нема то причу. Ово, пак, није ни ролна а камоли иста.
Тојест, ролну нисам нашао. Ово је скенирано са позитива, друго немам. А ти позитиви су се провели лоше. Били су уредно спаковани у кутије од Фотокемикиног фото папира, па све у картонску кутију, па то негде у гаражи чекало да га нађем. Под кровом, дакле? Па, не баш, него под бетонском плочом, што је неко смислио као одличну замену за кров. Будале му поверовале, па смо тих шездесетих до скоро осамдесетих добили сијасет кутија без крова, са бетонском плочом одозго, благо нагнутом.
Žalopojka o prolaznosti vremena.
U jedanaest godina bilo je lepih stvari. Verujem da je bilo i manje lepih, ali ih se slabo sećam. Dobro de, bila je ona što je završila s dve kopče na cevanici, i jedna s osmicom, ali lepo reče čika-Čarli o komediji, tragediji i prolaznosti vremena.
Dakle, malo jače od jedanaest godina ima kako me je žena-Jelena probudila negde oko 1h posle ponoći i tiho rekla “Krenulo je!”. A onda frka gužva panika pakao droga. Ja, ne žena-Jelena. Ona je smirivala situaciju. Ako je ikada bila mirna, to je u tih četrdesetak nedelja “drugačije biohemijske ravnoteže” kada je bila mirnija polovina našeg dueta, koje će za manje od dvanaest sati postatio trio. U današnje vreme jedva da prođe dan, a da ne bude neka “frka gužva panika pakao droga“, ali najčešće prouzrokovan s njene strane. Od “dokle misliš da ti ja spremam torbu za školu” preko “legao si, a nisi oprao zube” do “opet si uneo blato u kuću”.
Za potrebe ove priče Jen još uvek nije prodao svoj automobil sa SUS-motorom. Ili možda jeste…
– Ne bi trebalo da imate tako natmuren izraz lica, Jene Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftensone. Ovaj identitet Vam je odličan. Bićete ovde skriveni od znatiželjnih pogleda i niko neće znati da ste “naš čovek”. I znam da sam Vam ovo rekao sto puta, ali i posle suđenja Vam spremamo novi identitet, tako da ćete biti u potpunosti bezbedni.
“Tjah”, “kahm”, “m-h-m” i slični zvučni izrazi izlaze iz usta Jena Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftensona sve vreme Đurađevog monologa.
– Evo, čak i ja koji znam da smo Vas ovde lepo smestili, imao sam problem da nađem Vašu kabinu. Ne znam da li ste primetili da sam bio u onoj kabini do Vaše, ubeđen da ste to Vi, prosto zadivljen kamuflažom koju smo Vam pripremili i prilagodili. Ne, ne, neće to čoveku biti sumnjivo što sam ga oslovio sa Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson, nemajte takvih bojazni, pa nisam ja blesav.
Nastavite sa čitanjem… “Drumska putarina kao metod zavaravanja”
Nismo blagonavreme obeležili Dane Ludaje. Presušio flomaster. Zametnuo se kalendar. Bili smo zauzeti, jeli smo ludajnače, kao što ćemo i danas. Koje i vama želimo.
Prijatan nedeljski ručak vam želimo.
Da li treba izvršiti što više fuzija u petom razredu osnovne?
U porodici čiji je najmlađi član krenuo u peti razred vazda ima nekih šokova. Malih il’ velikih. Malih i velikih. Spremajući, kao roditelji, naslednika za ovu promenu preskočili smo da spremimo sebe. A i spremanje stana je tu negde moralo da uleti, uz čekanje i uklapanje majstora raznih zanata i veština ulazimo smo u cajtnot, kao da nije dovoljan sukob želje da im što pre vidimo leđa i želje da posao odrade kvalitetno. S druge strane, 1. septembar neće da čeka. Mada je ove godine došao 3. septembra.
Stan je bio spreman, naslednik tu i tamo, roditelji nisu bili spremni. Teško da roditelji mogu i da budu spremni, kad nemaju dovoljno informacija. Nevešti novinari slučajne prolaznike na ulici pitaju da li su za mirno rešavanje kosovskog problema razgraničavanjem, a pojma niko nema šta predstavlja “razgraničavanje”. Roditelje učenika petog razreda pripremaju na to da će se raditi po novom programu sa digitalnim udžbenicima, a niko nema pojma šta je “digitalni udžbenik”.
Nastavite sa čitanjem… “Hladna fuzija, odnosno fuzija ‘ladne glave”
E, dečko, još držiš onaj servis? Kako…? Pa, mislim servis, šta je, bogotac? To, da, hemijsko čišćenje, držiš to još uvek? Treba da operem nešto zeleno preko tebe. Mis’im, kapiraš. A ne zovem te zbog toga, to ću posle da te zovem, kad mi jave ovi koliko ima kila, nego te zovem zbog onog malog što si ga pominjao u četvrtak. Onog klinca, talenat pravi. Sad sam razgovarao sa mojima i tu možemo da mu sredimo da pređe kod nas da igra.
Ma znam da je klinac… Kol’ko? Pa, dobro, srećan mu rođendan za mesec dana. Ha-ha! Tu onda potpišemo neki ugovor na nekog njegovog. Mojne mama-tata, je l’ ima burazera starijeg? Nije to problem, to smo već radili.
A to što se nećka, pa prospij mu neku priču. Oće Zvezdu? Oće Liga šampiona? Složi mu ono kao Nejmar, Ronaldo, Mesi, tresi. Ma to prolazi kod dece samo tako. Daš mu neki dres, ono kao original. Prolazi to i kod nas, pa kako neće kod njih. To će i ćale da mu se primi. Ćale, da, ćale. Otac, bre.
Ma, šta keva? Ko nju šta pita? Kupi joj neki frižider, ili onu sudo-mašinu. Nemoj oba, bre, se navadi posle. Iskenjaj, bre, tu priču da staramajka ne umara ruke. I obećaj još više kad mali zaradi. Ono kao bolja gajba, ili da se ta sredi. E, da, ćaletu prospeš priču i za kola, znaš i sam. Ćaletu, da, ćaletu. Ocu, bre.
Š’a…? Nemoj da mi kenjaš. Zaljubio… Mali bi da prca, a? A je l’ prco? Šta je ček’o do sada? Kako, bre, mali? A ona nevina k’o majka devet Jugovića, ha-ha! Ma, nebitno. I šta sad kao neće se odvaja od ribe, a ona neće da ide s njim. I ne treba, zabole me za nju. Je l’ mali stvarno talenat to što pričaš pika levom, desnom, glavom? To znaš i sam kako se radi. Fotkaj nju s nekim drugim da se vata na klupi, u parku, gdegod, al’ kao snimljeno mobilnim, ono uspravno. Briga me, namontiraj da tako izgleda. I onda pošalješ klincu to je bar jasno, i ovaj dolazi kod nas. Ti k’o da nisi gled’o filmove. To će sve razjebemo k’o Džeki lanac. E, imam drugu liniju. Zovem te posle za ono pranje…
