Eh… Zaslužio je mnogo više. Makar da ga se setim na vreme, a ne ovako. On bi mi oprostio, a vi kako hoćete.

Prekjuče, u subotu, beše šest godina kako je Duško Trifunović otišao da piše i govori stihove serafimima. I sad kad pomislim, da je napisao samo pesmu “Tajna veza” i nijednu drugu u životu, bilo bi to dovoljno za poštovanje. A bio je velik i plodan autor prave poezije koja je bila u duhu vremena: lako se čitala i još lakše prihvatala, što je odlika samo najboljih pesnika. A tek sarađivati sa rokerima – pa još sa Bijelim dugmetom, dugo vremena jednom ozbiljnom firmom na polju rock’n’rolla u onoj Jugoslaviji – e, pa trebalo je imati petlju za to. Kako da ga ne poštuješ…

U poeziji Duška Trifunovića je bilo nečeg čudno istinitog što sam jako voleo. Imam negde jednu njegovu knjigu, moraću da je pronađem i prelistam posle, uh, bolje da ne kažem koliko godina… Nego, ja bih da se setim jedne druge Duškove pesme.

Greh

Grešio sam mnogo, a sad mi je žao
Što nisam još više i što nisam luđe
Jer samo će gresi kada budem pao
Biti moje delo – a sve drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
Leteo sam iznad vaše mere stroge
Živeo sam grešno, još ću, ja se nadam
Svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
Grešio i za sve vas koji niste smeli
I sad deo greha mog niko od vas neće
A ne bih ga dao – ni kad biste hteli.

Prva strofa je savršen epitaf. Nema više šta da se kaže. A i ne treba, ako ćemo pravo.