Category: Društvo

Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.

Једна од пре: капија 6

овде је лим обојен отприлике истом бојом као фасада, а фрцокле зеленом као зид

Јесам ли већ прешишао Фредерика Пола? Ништа, само питам.

Капија за данас ти је пи… је типична банатска капија, само у мало бољем издању. Нема везе што је у граду, исто су и ту биле сеоске авлије у три дела – напред цвеће, по средини живина, назад башта, а капије су служиле за то да се утерају кола, истовари шта се донело са њиве, одвежу коњи… А после је је испало да се више исплати поделити плац на два, три… ма виђао сам и пет делова. И опет свако гледа да има нешто авлије и капију, да утера кола, а коњи, како би рекао друг Интел, су унутра. Зида око авлије има сразмерно мање.

На то мало зида неки направе врата, а неки само капију, зид баш и не мора, како се види из приложеног. У ствари, и та врата се сматрају за капију, јер кад неко звони, у кући ће већ неко да каже „ено неко на капији, иди види ко је“.

Капија лево у ствари, ако добро уочавам појединости, припада мом другару из основне школе. Оно знамо се и даље, и чак се и препознамо, сваких двадесетак година кад се сретнемо. Јер ту је он имао кафић у који никад нисам ушао, а опет као фудбалер ми никад није навраћао ни у једну од фирми, тако да смо се вазда мимоилазили. Ал’ нисам зато одабрао ову капију за данас.

није то још све

Једна од пре: капија 5

тако завучена да треба да знаш где је да би знао где је

За разлику од остатка ове серије, овог пута нисам аутсајдер. Овде гледам изнутра напоље, такорећи посувраћујем.

Мислио сам да мора да већ имам фотку одавде, јер у авлији је кафана „Стара Занатлија“. Не, није грешка у роду – занатлија би био у мушком роду да се овде ради о извођачу занатских радова, међутим овде та реч означава кафану „Занатлија“. Мора да ради на уникс, чим се зове тако рекурзивно, по себи.

Једини такав случај, да нешто носи само себе у називу, сам видео у време усмереног образовања, кад је постојао „Школски центар Крагујевачка гимназија“, ал’ то није било гимназија… осим што је било. Међутим, ово јесте кафана, и увек је било кафана. А и занатлија се не спомиње без везе.

има доле још

Једна од пре: капија 4

овде је неко имао истанчан осећај за урбанизам и архитектуру, и поставио ово обележје новог времена

Сад се и бабо чешка по глави: је ли ово уопште капија? Па, има браву, спречава улаз кад је затворена, дели свемир на напоље и унутра, све је ту… Осим оног једног: у шта се то улази кроз њу?

Капија се меће на кућу са ајнфором, или уграђује у авлијски зид. Кад се које изгради, и кад власник смогне пара за њу. Овде… нит је улаз у кућу, нит је авлија. Оно напоље је исто као и оно унутра. Хмм… шта то би?

У доба социјализма, кад је изграђено све ово на слици, капије није било. Иако је важио аксиом да су сви имали све, и упркос томе сви крали, и упркос томе ником ништа није фалило… Е, ово још није ништа, откако је тај домаћински капитализам, овакве решетке виђам и на степеништима стогодишњих кућа, где их за време ранијих капитализама није било, ма и у самом Водоторњу… Уосталом, ограђују се и закључавају и пијаце, и перони, ма свашта, па што не би шест дућана. Да им не би случајно неко ван радног времена завирио у излог, шта ли.

има још мало

Једна од пре: капија 3

…и да су сви подрумски прозори били затарабљени, јер није баш пријатно да вам стално кроз прозор сијају фарови

Зар је могуће да има већ десет година? Ал’ ето, има.

Били смо код Шефа у посети, и имао сам возача. Нешто се нисам нашкљоцао успут, тј. јесам у одласку, ал’ у повратку нешто мало… а од овог јединог успелог пара снимака је чак испао и један аутокрп, но на левом снимку баш и нема шта да се види, опит је успео само технички. Зато само десни снимак, боље се види капија.

Ово је призор који угледате кад долазите из Кикинде и најзад морате да скренете. Лево за Београд, десно за Нови Сад. Тојест, може и право, ако ћете у двориште. Ове сам се куће нагледао, оних година између „ћале дао кола за вече, одвезао девојку и враћам се кући“ и „нема више да се пратимо, венчани смо“. Јер, јој, семафор.

има још

Jedanaesto dne roždestvo tvojego

Upravo se navršilo jedanaest godina postojanja Suštine pasijansa.

Za blog koji je počeo kao apoteoza dangube, prerastao u poligon za nadgornjavanje sa glupošću, evoluirao u stecište za samuraje Skoja, a zatim prešao u dekadentni tempo pukog bivstvovanja dok ne dostignemo deset godina i potom odlučimo šta ćemo, obeležavanje jedanaestog rođendana uopšte nije tako loša stvar.

Na sve strane. U svim pravcima. Srećan nam jedanaesti rođendan.

Ono jeste da smo češće ćutali kad je imalo nešto da se kaže nego što smo govorili kad je vlasno ćutati. U svoju ličnu odbranu mogu da kažem da sam makar znao kada je kojemu red i da sam znao šta bi trebalo učiniti čak i kad sam postupao drugačije.

Nastavite sa čitanjem… “Jedanaesto dne roždestvo tvojego”

Једна од пре: капија 1

види се да је ово прва фарба, нема нигде оних неравнина што остају кад претходна делимично сиђе

Да не буде да, сваки пут кад ми дође да напишем овакав чланак, прекопавам по свих 200.000 фотки што се досад накупило, одавно издвајам изложбени део у фасциклу звану егзибиција (ака изложба). И то је штогод разуђено, по местима, а за сам Зрењанин и по… не баш годинама, засад имам само три пододељка – XX век, па до 2017, па па 2018-2021. Прелиставајући то (а и рндалица ме подсетила), приметим да сам баш нешто често завиривао у капије и улазе. Јесте то некад давно била тема у клубу, има ту старих капија из XIX века, резбарених и барокних, ал’ ово је више моја потрага за атмосфером. Ајнфор је свемир за себе.

Идемо педагошки, од лакшег ка тежем, од тањег ка дебљем и од ситнијег ка крупнијем. Ово је ситно. Штавише, снимљено је, да простите, мобилним, тада већ добрих пет година старим. Не бих рекао да је ово случај руке Мандушића Вука, није ово нека страобална фотка. Ово је само благи увод.

има још

Rani upozoravajući znakovi fašizma

Od svog nastajanja do danas, pa i dalje koliko god bude postojala, Suština pasijansa se ponosi činjenicom da nikad nije povlađivala čitaocima niti je ikada zahtevala od njih da zauzmu bilo kakav stav koji je naklonjen nekome ili protiv nekoga. Štaviše, nalazimo da je važno da svako dođe do sopstvenog mišljenja koje je sposoban da argumentuje i brani ako je potrebno. Važno je i zato što samo tako izgrađeno mišljenje ima težinu odgovornosti za društvo u kojem živimo.

Repetitio est mater studiorum – ponavljanje je majka učenja, rečenica je koju nauči svako na prvom času latinskog jezika. Ova sentenca je aktuelna u svim dobima i svim prilikama, ne postoji loš primer da se kao pouka uputi svakome. Ponavljanje kao podsećanje je nužan čin koji sprečava zlu da naraste preko mere.

Zato ćemo vas podsetiti na pokazatelje u društvu koji nedvosmisleno upućuju na rađanje tendencija koje su u istoriji dokazane kao fatalne po jedno društvo.

Šta ćete vi uraditi sa tim saznanjem u danima koji su pred vama, vaša je stvar.

Šta ćete vi uraditi sa tim saznanjem u danima koji su pred vama, vaša je stvar.

Nastavite sa čitanjem… “Rani upozoravajući znakovi fašizma”

Nedelja je, 14. mart 2022.

Čorbuljak u našem kućnom žargonu ima tačno određeno značenje. To je čorba koja se zaprži u vodi u kojoj su se kuvali rezanci za nasuvo. Sa krompirom ili bez, nije bitno. Najprostije moguće jelo.

Čili sos nije obavezan. Tj nije za svakog obavezan, za mene jeste – 6 kapi po tanjiru. Ako nekog zanima šta je u ćasi, to je salata. Ko ni tako ne vidi, otkrivam tajnu: kompot. Od višanja, šljiva i krušaka.

Jedina mana čorbuljaka je što nikad, ama nikad ne dođe nedeljom na sto. Eh, običaji. Zato to ispravljam ovako.

Prijatan nedeljski ručak vam želimo.

Нису четворица, а нису ни браћа

Једини озбиљан проблем са мрз форматом, како међу собом зовемо ем пе три кодирање звука, је јачина. Нарочито снимци скинути са јућубета, илити цевке, умеју да буду око шест-седам децибела изнад нормале. Што ће сваки техничар на радију уредно да испегла, али кад сте сами себи ђ, односно дј, односно диџеј, уме да груне. Има и за то лека, скине се програмче за пеглање и потерате га преко целе своје фонотеке, као и преко сваког фајла који касније додате, и мирна Бачка. Проблем је што то чудо не чува датуме, оно ипак направи нову верзију фајла. Нема везе што је само уписало један троцифрен број у заглавље, то је нов фајл и има нов датум.

Тако за огроман део своје фонотеке више не знам кад је шта стигло. Још мање знам откуд ми. Остаје ми да се ослањам на своје памћење, које је већ у оној фази кад се не сећам кад сам нешто заборавио, а има ту и дежави амнезије, „као да сам ово већ два-три пута заборавио“. Толика прича само зарад тога да кажем да не знам откад су ми ови момци на плејлисти. Више од десет година сигурно, можда и петнаест.

Сећам се само да сам, у време кад су били нови, чуо да постоје, чуо можда и пар песама, и онда је прошло неколико деценија док то нисам чуо опет. Дакле, новости из прошлости. Ово је технички најбољи снимак што сам ископао на цевци, али ми се више свиђа извођење из 1994. јер сам слаб на оргуље… но, тај снимак је испрекидан, мало мало па фали неколико секунди, а штета.

Nastavite sa čitanjem… “Нису четворица, а нису ни браћа”

Једна од пре: црвени балон (5)

или балон није где хоћу да буде, или нема довољно контекста

Кад је госпоја предложила да опет одведемо клинке код комшије у рођендаоницу (шта ме гледате, то је одавно реч), само сам погледао на сат и климнуо главом. Довољно је рано, може. Јер откако имамо вирус који уме да гледа на сат, па овај после 20:00 не сме да прими невакцинисане на дечије рођендане, сви су испомерали те журке на поподне, тамо између 15 и 20 сати, где стигну да одрже и по два за један дан.

А у тој глави, којом сам климнуо, се угнездила нада. Од сваког таквог рођендана одлети неки балон под таваницу, и тамо остане. Надао сам се црвеном, за овде. И нуто чуда, из прве.

Није да сам баш знао да ће овог пута бити црвен балон, само сам се потајно надао.

Е сад, како то извести.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: црвени балон (5)”