Category: Putovanja

Osvajamo svet korak po korak: beleške sa putešestvija

Годишњи од три дана (2): Кафана код Вулета

…и стигнемо у кафану код Вулета. Вуле је отприлике двојник Додиков, можда су и род, и мада не изгледа трезан, будно све прати и ништа му не промиче. Кафана није баш дашчара, јер се добрим делом састоји од старог вагона (откуд вагон на вр’ Дивчибара, ђаво ће га знати), али је поприлично шарена, весела, и делује топло иако смо изабрали да седимо под стрејом и јуначили се на +13 само у јакни и кошуљи.

e70_0002920160922_17_32_00-2-2

За тих сат-два, колико смо ту преседели, продефиловало је неколико ликова. Долазио је ветеринар да повади конце недавно стерилисаној керуши. Око те операције од пет минута било је бар три телефонска разговора (ослушните кад људи причају и обратите пажњу колико пута понављају једно те исто, зато ни не може бити реализма у књижевности, ко би то читао), бар две три верзије исте приче о керуши (нађена ту у крају, смиловао се неко из Београда да је узме чим приздрави, већ је чипована и вакцинисана, само још ово да прође), а и тај је неки тежи болесник (чули смо и медицинску историју његову). Онда следи и дужа e70_0003420160922_18_45_00-2-2прича о бројним псима које разни остављају ту, јер ето има туриста и угоститељства па ће се већ наћи ко ће да их храни, кад су већ власници дошли до тога да једва прехрањују себе. И стварно, паса има на све стране, и не изгледају лоше и нису ни гласни ни нападни. Бројем претежу они ситни, јазавичар-авлијанери каквих има свуда, ал’ има и крупнијих.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (2): Кафана код Вулета”

Годишњи од три дана (1)

“Шоферска је туга преголема…”, а има бар још пет заната са сличним стиховима. Програмери, јебигица вели, немају ни то, нема се кад. Зато је продужени викенд пуна капа, кад се ухвати. Од свих комбинација које су биле у игри, одлучили смо се за авантуру, по Грбиној дефиницији (“недостатак планирања”). Оквирни план је био да се прво набави нова фоткалица, а онда на југ, отприлике до Лесковца и назад.

Фоткалица је испала једини део плана који је ишао по плану – легао је нов Канон 70Д, те очекујте да ћу тим да вас давим наредних недеља, како већ буде наилазило. Одмах по набавци кренули смо правцем Сурчин-Обреновац, али то није могло тако одмах. Ја сам увртео у главу да сам запамтио да се иде Гагариновом до краја па десно па лево – е није, него треба ћошак пре краја. Путокази су, наравно, за сека Персе, није српски да се стављају, а гепеес је за луђе од мене: интерфејс је скроз нејасан (а нисам без искуства на тој ливади) а госпоју јако нервира кад почнем да се петљам с тим. А онда кад се она нервира изнервирам се и ја те ми буде паметније да баталим. Можда наредне године, ако га не бацим у међувремену. Зато, мало дужим путем кроз Нови Београд, док не утрефим где да изађем на ауто-пут, па кроз аеродром у Сурчин.

Туристички гледано, Сурчин је једно од оних малих општинских седишта где се намножило ситне привреде дуж главног сокака – све неки сервиси, стоваришта, а ако је и било неке производње, извињавамо се што је нисмо приметили. Много је занимљивији крај пре моста, јужно од Јакова, где је размак између прве и друге долме сто и више метара, душу дало да се стане (а и наше бешике су биле захвалне).

img_000620160922_13_45_00-2

Пошто је ово шкљоц број 6 на новој фоткалици, добро је испало и овако. Јер, прва брига је била да стигнемо негде за дана и да преноћимо, а подешавање кад седнемо негде. Елем, у овом тренутку Канон шкљоца само јпег, без сировог формата, а у часовнику му је 1-I-2001, време између поноћи и 1:00, и у том сату се вртео наредних тридесетак сати, док нисам то подесио.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (1)”

Једна од пре: вагони на фабрици станици

Ако је неком чудно да чује “фабрика станица”, то је зато што није одрастао довољно близу старе индустријске зоне у Зрењанину. Она је имала и своју железничку станицу, која се звала “Зрењанин фабрика”, и то званично.

У ствари, зове се још увек, него је индустријска зона покојна. Зато ова фотка не спада у ону врсту фото сафарија званог “тражимо Сталкера да нас проведе кроз Зону” (јер се никад не зна кад ће неки радник неког обезбеђења да запати Чворовићев синдром), него је требало да спада у кафанске.

eos_4209520160730_19_16_58

(велика)

Ово је призор тачно преко пута те кафане.

Фабрика станица је својевремено имала поприличан промет. Јутарњи возови су довозили бар половину радника за добар део два-три Комбината (и Серво Михаљ, и текстилну и металну индустрију којегде по крају). Пошто се део погона налазио иза пруге, изграђен је и пешачки мост преко колосека, јер је бивало и удеса – замор, пиће, магла, ноћ… Сад овуда прођу два-три воза дневно, раднички су одавно укинути (овде дође линк на “Радничка класа одлази у рај”, нема, побрисали злотвори), теретни нешто више ноћу него дању…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: вагони на фабрици станици”

Једна од пре: поново ради Кантина

Да ли је истовременост, ил’ ко зна шта ли је, тек десило се да су се овде скупиле три ствари – она кафанска серија од лане, и то са два истакнута члана скупљена на једном месту.

Прво, локација је већ била посећена, пре једанаест година. А сад је дошло време да се посети поново, јер је госпоја Злата, која је некад радила у Банатској, од пре пар година кренула соло, са врло једноставним рецептом: добра банатска кујна, са нагласком на чорбе и кобасице, и увек неко занимљиво пиво. И то смо оверили једним недељским ручком у част рођендана једног од унучића.

eos_42421~20160828_14_20_58

Фонтана поново ради, али кажу да су старе цеви попуцале, да су морали да лупају бетон и наново ураде зидић. Са прскалицама су мало оманули, не добацују. Статуа треба да се купа (имам и фотку изблиза где се види да она ту клечи на једном повеликом сому), поправиће кад стигну.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: поново ради Кантина”