Putovanja – Page 5 – Suština pasijansa™

Једна од пре: поља из старог краја

Ово сам шкљоцнуо само због водоторња и фабричког дима, јер их је по Вирџинији јако тешко ухватити у исти кадар. Где има водоторњева, ту је насеље, дакле нема индустрије, њу протерају даље. Али ово је крајњи југ, близу границе Северне Каролине, дакле скоро вукојебина. Може све заједно.

Шкљоц из руке док су кола у покрету, увежбало се то, светло је јако и експозиција ће бити кратка. Три четр сад

Фабрички дим је редак, а и ови облаци индустријске водене паре (што ми је неко после објаснио, ваљда ту праве папир). Добро, уштрикао сам снимак, вози даље, има још 350 км до тамо.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: поља из старог краја”

Једна од пре: свадбени поправни

Не, није поправни за младенце, ни за мене као фоткаџију, него за мене као самураја. Јер прошли пут сам хтео нешто па није успело. Ваљда ћу овог пута бити боље среће.

Елем, о том аутокрпу по плесном подијуму. Аутокрпљеним фоткама се обично не виде шавови, јер се то и не шије него претапа. Претоп се не види јер се фотка нешто што се не мрда много, па аутокрп то среди глатко. У противном се добију разни духови, продужени и скраћени аутобуси и сличне керефеке. Кад баш мрда, мења се светло… или одбије да уради или буде свашта.

Зачудо, у тим претапањима су се боје добро очувале. Обично (Марфи би имао коју да каже на ту тему) се у којекаквом муљању деси да се очува ово и оно и дсз, само боја на тим местима оде у некакву прашњаво сиву. Ту сам овог пута имао среће. На појединим деловима, нпр девојка у средини, добија се нешто на граници психоделије, за шта би неки рокери из оног времена секли вене само да имају тако нешто за омот албума.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: свадбени поправни”

Једна од пре: свадбена пустоловина

Ово има толику предисторију да не знам одакле да почнем. Од старог па новог Сезама, па до другог форума где сам мислио да ћу затећи старо друштво па нашао ново, па до трећег који је збег из овог другог? Свеједно, сваки од тих форума има неки свој живот, а у животу се догађа. Свашта, па и то да форумашица реши да се уда, па на форуму тражи тамбураше, фотографа…

И успут се ја јавим да прокоментаришем како сад волим да фоткам сватове јер сам бочни, необавезни фотограф. Онај обавезни део, протоколарни, има ко, ја могу да шврљам и хватам сцене, детаље, фаце, амбијент. Укратко, могу да се зезам и уживам у фоткању. Ту сам мислио само да убацим идеју, каквог фоткаџију да тражи, мора да имају неког другара који би то волео да ради. Уместо тога, стиже порука “ангажован си, колико тражиш?”.

Па, ништа, ја то волим да радим. Једино сам тражио негде да одспавам до ујутро, јер свадба је у Срему, од Сремаца се нико није извукао да не попије ништа. Имао сам у виду нешто типа вреће за спавање или смештаја као за екскурзију, испало је да је нека хотелчина са базенима и амамима. Резултат је исти, само сам преспавао и умио се. Ајд сад фотка па онда остало.

Шта је сад ово? Па, разлаз. Возач на снимку је видео сниматељ, смештен у истом хотелу, а снимљено је нешто иза поноћи, кад смо скупили пинтле и кренули на спавање.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: свадбена пустоловина”

Sedmo dne obeležavanija roždestvo tvojego

(AKA Krenuo mali u školu – mašala, mašala!)

Imalo bi se šta reći u ovom času, mada je možda pametnije ćutati, jer ovde ruteri imaju uši.

A može biti jednako: jesti i o jelu pričati. I nije isto: hodati i u putovanju pričati. Jer nema paralele: pevati i plakati. I zato ne može biti: stisnuti i prdnuti.

Nastavite sa čitanjem… “Sedmo dne obeležavanija roždestvo tvojego”

Једна од пре: гвожђе и дим

Често користим три рндалице, о двема сам већ писао (она за музику и она за фотке) а трећа је на овој страни. Нанела ми је сопствени стари чланак о позамантерији градској, па сам се сетио да нисам престао да се бавим њом. Томе, у ствари, нема краја.

Јер кад почнете да је примећујете, нећете никад престати. Не само што сви ти стубови, стубићи, ограде, опшиви, ивичњаци, жардињере, бетонске кугле (оне што изигравају антитенковске препреке да вам се не би паркирали на травњак) неће нестати из видокруга ако престанете да их примећујете, него нећете ни моћи да их не приметите. Тако, например, кад сам пожелео да ухватим овај урбани дим (ко га је урбао, рука му се позлатила)…

…не да нисам могао да избегнем околну гвожђурију, него сам схватио да без ње фотка нема смисла. Јер.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: гвожђе и дим”

Једна од пре: а и та свирка

Замало да заборавим, ал’ ме свраћање овамо (онако као онај Јосиф из Трбушнице) подсетило. Дакле, главна ствар на том дочеку је била свирка Атомског склоништа. Које никад нисам видео уживо, ал’ никад није касно.

Било је неке галаме по новинама око ове свирке, јер је морала да иде преко оног вагона што дође одмах иза локомотиве – е, да, тендера. Само што у њему не носе угаљ него јавне набавке. Свашта, као да постоји други понуђач музике Атомског склоништа осим њих самих. Живи су и здрави, рано је за појас притоке (tribute band). Дакле:

Оно, јесу се свели на трио, ко умро ко баталио, ал’ праше и не дају се. Чак су и уобичајено рокерско спонтавање публике извели са мером а и успехом, публика је вала знала текстове напамет, а кад су други пут одсвирали “Треба имат душу”, била је и довољно гласна. Имам и нешто видеа, где се то лепо чује (Грба неће поверовати да ми је и то пало на ум, ал’ има коза рог), но нећете дочекати да ја то измонтирам и бацим на цевку, умем ја паметније да дангубим.

Има још.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: а и та свирка”

Једна од пре: не знам зашто баш ова

Онда смо стигли и до те свирке. Публике се полако накупило. Кад смо ми пристигли, око 22:30 било је попуњено отприлике до споменика, а и ту је било места да се прође. Ово је сат касније, у 22:34, кад се већ осећало да је у публици бар степен топлије.

Оваквих фотки сам нашкљоцао десетак, јер ово је ретка прилика да се у граду види оволико људи, па се рука сама диже и шкљоца. Једино немам појма зашто сам издвојио баш ову.

(велика)

Снимио сам је кад смо решили да мало протегнемо ноге и обрнемо круг око споменика, да видимо има ли кога познатог. Срели смо типа који је некад давно радио у продавници плоча, у Шациној књижари. Издиванили се онолико, показивали слике унучића.

Али зашто баш ова фотка а не нека од преосталих десет?

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: не знам зашто баш ова”

Једна од пре: шта овде пише?

План је био да дочек буде фото сафари. Успут је требало да испробам докле тај блиц уопште добацује, пошто у спецификацијама спомиње неких сулудих 60 метара при ИСО 100, вероватно кад призумира до краја. Дакле, правац град и осврћи се.

Испало је да је први улов наишао и пре него што сам извадио блиц. На прилазу мосту нов графит, на истом оном месту где смо већ више пута били.

(велика је широка 2625 пиксела, ово је фотокрп)

Ово је отприлике гранични прелаз између центра (који се завршава мостом) и кинеске четврти (што је житни трг, где у свако доба има између пет и осам кинеских дућана – један је неко време био у тој жутој кући преко пута). Дућан иза мојих леђа, који баца овако добро светло из излога, није тај него од оне друге врсте, спортска обућа чувених марака за које никад нисам чуо.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: шта овде пише?”

Ој, кафано: сплав 2

Како рекох прошли пут, постоји та теорија да производ амбијента и клопе не може да превазиђе неку свемирску константу, што би требало некако да укључује и цену… тј ресторанска клопа је управо једна од оних области где скупље не мора да значи и боље. Јер, како уче некретнинци на првом часу, три чиниоца утичу на цену: локација, локација и локација.

Главна фотка за данас је сама сала, на – нећете веровати – сплаву. Сплав те величине нећете видети у кањону Таре или горњем току Дрине, нити ћете наћи довољно балвана да га очас направите. Ово је овећа пловећа хала.

(велика)

Пази га, сплав са терасом на спрату а под кровом. Тешко би то Робинзон Крусо склепао да обиђе острво. И што јес јес, амбијент је занимљив, поготово кад зимско сунце тако искоса набаца одсјаје са воде по таваници. Има се шта видети, има на чему око да се заустави, а и објектив.
Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: сплав 2”

Једна од пре: шарена

Кад мало боље размислим, ни овог у Америци нема. Не видим зашто, јер има доста тих кондоа (од латинског кондоминијум, сувлашће, што је бивало у време кад су имали по два цара; код Амера је то зграда где је свако власник свог стана). Ваљда их притискају та удружења власника, којима је више стало до вредности некретнина него до тог хваљеног и темељног индивидуализма.

Ово је снимљено у центру Ниша (или једном од центара, довољно је велик да је мало један), пре пет година.

img_409720120816_21_48_00_119
(велика)
За разлику од оних станова у Дунавској (дУнавској! – дунАвска је у Новом Саду), где су само тројица локалпатриота исказала свој индивидуализам, овде је то учинила половина њих, и то изгледа у паровима. Гледајући ову фасаду, све ми се чини да ово нису терасе за осам станова, него за осам станова и осам гарсоњера, или за шеснаест станова – ако се ови из средине простиру и према дворишту.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: шарена”