Негде на оном списку за кашику, тј шта ћу све да урадим пре него што је бацим, било је и да ишкљоцам једну ноћну серију по Београду, и да ту буде и фотка Црне Удовице, како су је испочетка звали.
Игром случаја, то сам скинуо са списка о истом трошку кад и претходне две (које баш и нису биле на списку – станица је изнебуха а трамвај, ајде, спада у ту ноћну серију). Чудио сам се што бус не иде око Калемегдана као што је увек ишао, него много краћим путем. Но, тим боље, не пропуштам прилику.
(велика)
Као и свака грдосија у центру, изазвала је буру међу урбанистима и архитектама (а! нисам написао архитеткама!) тог времена, и на крају је легла у амбијент ко дупе на ношу. Једном, пар година касније, сам чак имао и неки разлог да уђем, у приземље бар, и видео што у целој Америци нисам – онај гумени рукохват на покретним степеницама је био црвен. Свуда, али свуда (осим можда у још понеком примерку ПРКБа) је црн. И успео сам и да га снимим, пре него што је дежурни кербер решио да ми се прошета по живцима.
