Сад би отприлике требало да пређем на касније снимке, међутим ту негде сам се оженио и почео да фоткам претежно своју децу, ако изузмемо оно у војсци. Све скупа, доста тога није за штампу, а после се и проредило – из осамдесетих и деведесетих имам тако мало тога да се нема одакле пробрати.
Аааа не, нећу одмах да вам кажем где сам ово снимио. Само да кажем да ми је ово било први пут да сам успео да збуним гледаоце. Неки су чак помислили да сам био на зимовању, што никад не радим.
Па се тако и то апсолвирало, нешто касније и дипломирало, те није више било тих цимерских прича. У међувремену смо драга и ја кренули у авантуру звану развијање материјала у боји, и након пар ролни за пробу одмах кренули у експериментисање. Прво смо развили једну ролну слајдова, што је мало чудна прича (развије се али не исфиксира скроз него само у нечем што спере развијену емулзију, па се она неупотребљена емулзија осветли, па онда развијај то и фиксирај). То је испало, хм, скоро да личи на нешто, нисмо били задовољни.
А шта ако развијемо дијапозитив као негатив? Ајде да видимо.
Наравно да експеримент није ограничен на лабораторију, има ту још.
Разлика између негативске и (дија)позитивске траке је у тзв. масци, што је некакав розе филтер уграђен у саму пластику. То наводно олакшава подешавање беле кад се ради субтрактивним поступком (тј кад се умећу жути, цијан и магента филтери да се подеси боја светла према боји материјала и боји светла на снимку). Ми смо радили адитивним, тј осветљавали једном плаво, једном црвено и једном зелено, те нам та маска ничему не служи (а у ствари не капирам чему је и иначе служила, прича делује неубедљиво). Боје које смо овако добили су биле много боље него било којом од претходне три-четири варијанте.
иако се у сценарију нигде не спомиње да Земља тог дана не кружи око Сунца, него око седам-осам звезданих тела
Како године пролазе, техника све боља а идеје… почињу да се понављају. Враћам се местима где сам већ фоткао. Понављам већ и угао… јер је ваљда био добар први пут или шта га ја знам, ово се не пропушта.
Јер сунчев зрак само тада пада под тим углом. Можда и сутрадан, а онда се већ промени поза. Земља некуд залута.
Био сам нешто ишао на таван, не сећам се за шта. И видео како овај зрак пада тачно где ми треба. Ово се не пропушта.
Ево најзад једна с мора. Ако је Хвар увек био пун Београђана а Пореч Новосађана (или тако нешто… знало се где се који окупљају), Зрењанинци су имали Макарску и Врсар. У Макарској нисам никад био, дакле:
Банатским речником, “се начомрдило ко да ће говна да пададу”. Није много промашило.
Ово сам прво преснимио Фуџиславом, па прескочио кад сам понављао Каноном, ал’ сам му се вратио кад је стигао скенер (и кад сам најзад провалио како се то ради). Нисам много муљао, само сам дигао мало крајеве светла – просветлио светло и затамнио тамно, да сузбијем недела Орвове лабораторије у Скопљу.
Добра страна рамица за слајдове са стаклима је што штити од нове прашине, и овај је, ето, изгурао четрдесетак година на пукој првобитној прашини, која је улетела међу стакла. И заварила се у површину, боље не може.
И ово је једно место ког више нема. Тј нису нестале зграде, није нестало ни оно нудистичко острво преко пута (можда су нестали нудисти – нисам проверавао тада, а ни сада), али овог путића нема а пола залива покрива марина. Фасаде на наспрамној обали се не виде од тенди и реклама.
И онда смо дочекали и јуни, изглупирали се на испитима, и отишли на Рибарско острво
Ово је шпил посвећен мом једнократном цимеру, споменутом у 1976.1 – живели смо у тој кући тај један семестар, обојица фотоаматери, обојица на природним наукама, обојица бивши цимери истог колеге. Имао је и грамофон са целе две плоче – “Окретаљку” од Јеса, и “Загорели сендвич од виршле” Френка Запе. До априла сам их знао напамет. А онда му је пукла гума на бициклу. Спољна.
У дворишту је ладно могао бити дигнут споменик Грунфу, али смо закључили да је бицикл споменик по себи. Јер је ишао и даље.
После смо чак и снимали неки филмчић, који није одмакао даље од два-три кадра, у којима бајаги кувам Манцикино маче, звано Цинцика, и притом се злокобно церекам…
Знам, тако сам (већ двапут) имао наслов “пролеће, бре!”, и уопште оригинално је ко шеста фотокопија. А ни техника није нека новост, снег под блицем је већ био.
Ово је само ситна варијанта, а што овако задихан улећем у студио и најављујем да за тренутак прекидамо серију насумица да бисмо објавили, то је… зато што ми је успело.
Како увек имамо око куће неко дрво које се ниско рачва и онда има скоро двоструко стабло. Ево и ова трешња, мада се не види одавде, треба из профила.
Јер, поигравајући се блицем, радио сам већ свашта. Окидао га на даљинац из разних углова, одбијао његову светлост о таваницу, зидове, завесе… а… е, гле, види снега!
Зато, братијо, сваки шкљоц ваља урадити озбиљно, никад се не зна да ли ће моћи да се понови, највероватније неће.
Ова фотка је испала скоро неухватљива. Никад нисам био задовољан како је испала. Ни кад сам шкљоцнуо. Ни кад је стигла са развијања. Ни кад сам је преснимио први пут, ни други пут. Ни скенер није помогао. Ево, боље не може.
Можда сам то мало стресао кад сам шкљоцнуо? Онако тек тек…
Ово је први пут да ми се, на нечем озбиљнијем, десило да не могу да поновим снимак којим нисам задовољан. Јер је у међувремену дошло до догађања тзв. историје. Стварност је одбила да позира поново.
А морао сам да пробам, да опалим ова два снимка док чекамо зелено, па како испадне
Раскрсница код савезне скупштине је испала некако битно место. Од ваљда једноцифреног броја казни што сам платио за ових 45 година возачког стажа, две сам платио тамо. Јер има нека своја правила о скретању. А ишли смо туда баш често, јер увек морамо преко панчевачког моста, а сва места куд идемо су или западно од града, или на сремској страни.
Десило се да је отац наследио нешто земље, с којом нисмо знали шта бисмо, 100км од куће, а сад још треба и порез… Но, прво фотка.
Е, онда су дућани имали излоге, па се шетња некако претварала у разгледање. Сад је ту некаква безлична стаклена скаламерија.
Да не бисмо плаћали тај порез, пронашао се штос: за нову шуму се не плаћа 20 година. Дакле, садимо шуму. За један викенд смо (ми и теткина породица) посадили око 2400 багремова, дан данас ми није јасно како. Ал’ дођемо некакви шампиони у младогоранству. Зелени, пре него што је то било кул.
радња је можда затворена али није сва роба склоњена
Фебруара 1976, таман у некој паузи оног великог снега, скрпимо некако да обиђем друштво по Немачкој и Холандији. Долазили они овамо више пута, ред је да се узврати посета. И тако доживим свој Ватерло (како је пар година пре тога пропевала Аба, она са два б).
На првом преснимку је обрнуто лево и десно. Или на овом. Не виде се таблице, ниједан натпис, ко ће сад знати које ваља.
Наравно, ни у каквој бици нисам био. Трг се зове Ватерло, у Амстердаму је, и негде раније тог дана је снимљено и оно са почетка оне кафанске серије. Доба дана је скоро сутон, целог дана је било сунчано, наместио се таман прелаз из жутог сата у плави (и, срећом, остало ми довољно снимака, јер је буџет за ову недељу био једна ролна црнобелог и једна ролна слајдова). Него, откуд овакав неред?
За утеху, пролеће је било нешто кишовитије, са пљусковима у априлу.
Након посне 1975. улетео сам одмах у много богатију 1976. Као прво, зима је била бела, након читаве серије зима без снега. Чак се сећам да је нека млада мамица гурала клинче у колицима, клинац се дере, снег пада, а она њему “не бој се ништа, то је природна појава”. Утешила га, вала, каогод што би само др Тешић умео.
Снег се, зачудо, држао дуго и високо. Мислим да ми за ово није ни требао статив, јер то је она година кад ми је најзад успело оно са развијањем у ИД-19 целих 30 минута уместо прописаних 18 чиме се добијала осетљивост од сулудих 33 степена ДИНа, и зачудо зрно није било “ко дечија глава”, како су тада говорили у клубу. А и контраст није испао лош. Светле тачке на снегу овог пута нису од прљавштине на снимку (тад сам већ научио да се са глатке стране негатива капљице скидају меким тоалет папиром), него се то пресијавају кристали воде. Познати као хуљице па хуљице.
Ко буде споменуо да више нема снега као што је некад био, подсетићу га на 8-XII-2012.
Овде би добро наишао неко да спомене грталицу, па да му одмах увалимо лопату и гледамо га мало преко нишана док не почисти. Као што се види из приложеног, ово је чишћено већ неколико пута, па је онда пало још.
