Category: Foto beleške

Fotografija je i zapis mesta, ljudi, dešavanja i vremena.

Једна од пре: ево доказа

На Менхетну све има онај мутни сјај, попут кваке на улазним вратима. Нема много прашине јер нема довољно биљака ни земље, свуд је бетон и асфалт, и главни извор прашине су људи. Дакле, перут, кератин са коже, папирићи, пепео који направе преостали пушачи.

Занимљив је поглед на тако углачане шахтове кроз поларизациони филтер, нарочито кроз поларизационе наочари, иако не би требало – светло одбијено од метала није поларизовано, за то вам треба стакло, пластика, лак, течност. Тако нешто се накупи на површинама шахтова, од материјала са тог људског списка, и углача се ђоновима и точковима. Јер туда непрекидно пролази река људи, сваког дана.

Као што је некад пролазила и овуда. Док није пресушила.


(ево и велика, да се види да се још праве шахтови по ЈУСу)

Господо, постигли сте да вам шахтови зарђају за цигло две године. Јер нисам ја једини који нема рашта да долази у град. Нема ко да гази по овом па је успело оно што досад ником није, да зарђа пред најелитнијом адресом у граду. Ово је испред броја 1 у главној улици.

Једна од пре: субјективно зелено

Знам ја мене… У стању сам да прођем поред нечега хиљаду пута и не да га не примећујем, него кад ме неко минут касније пошаље по то, не знам где је. Но, кад пребацим очи у онај режим кад гледам као фоткаџија, видим што иначе не видим. Например, обичну траву.

Траву обично замишљамо као војнички подшишану, као апсолутни геноцид свих осталих биљака које су хтеле ту да расту, дакле као травњак. Мени мало дужа трава баш и не смета, док не почне да смета.


(коме треба да одмори очи, велика)

Ово је снимљено априла, док је још било кише, па је то расло брже него што сам могао да покосим. И ту се сударамо са субјективним погледом.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: субјективно зелено”

Једна од пре: ала се накалабурило

Такође се каже и “ала се начомрдило”, уз уобичајени додатак из Радована трећег, “ко да ће говна да пададу” (није верно оригиналу, ово је банатски). То је оно време кад се навуку тешки и тмасти облаци и само се чека да фљене кишурина.

То може да потраје два минута или два сата. Киша може и да не падне, или падне негде другде. Без обзира на исход, добро се смрачи, па се онда каже “ала се сноћкало”.

Проблем са дочаравањем те атмосфере је аутоматика. Увек пусти светла колико мисли да треба, па мора да се вара.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ала се накалабурило”

Једна од пре: ајде и тај залазак

Рекох прошли пут да су ти заласци најлакша ствар. Међутим… нашкљоцао сам их се онолико, и тек сваких неколико година улети неки којим сам задовољан. Да ли сам превише критичан јер је то ипак кич тема, онако за разгледницу, или сам их се превише нагледао, не знам ни сам.

Али, ево овај.

(велика је повелика)

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ајде и тај залазак”

Једна од пре: залазак шљиве

О сутону се углавном хвата залазак, што јако фрустрира људе на источним обалама, јер сунце залази са погрешне стране. На копну је то свеједно, дакле нека линија обзорја, ако падне који румени облак, шкљоц и јао види што је лепо. Осим што сте онда промашили све остало.

Срећа па држим крошње на воћкама релативно ниско. Орезивање? Одсечем понеку грану кад ми баш смета да пролазим. Истина, морам да гледам куд идем, што и није лоше – да нисам гледао, не бих видео ово.


(велика)
Технички, нисам скоро ништа чачкао. Оно у позадини је било баш овако црвено – кора ринглова (ака џенерике ака generic plum) јесте штогод црвенкаста, а боја цигле у позадини је исто штогод црвенкаста.

Цео предумишљај је био у одлуци да изоштрим на шљиве, које су биле у сенци тог тренутка, дакле плаво светло с неба. Мало изреза да избацим небо, смета, и кривуља осветљења да га довучем до оног како га се сећам. Готово.

Једна од пре: под светлошћу рефлектора

Те давне шесет прве су нам не само асфалтирали (асфалтовали?) улицу, него и поставили неонско осветљење. Тј живино, што сам ја тада бркао са некаквим кокошкама. Било је најзад довољно светла да смо почели да се увече играмо на улици.

Преко лета су се око светиљке, наравно, скупљали комарци, а и много веће бубе. Чак и неке за које нисмо дотле ни знали да постоје, нисмо имали довољно јака светла да их навабимо. Било је међу њима и правих оклопника, који би летели док не падну, а тај пад са висине од 4-5 метара се баш чуо. Нешто налик бубашваби али бар упола веће.

Тај плес под светлошћу рефлектора ме фасцинирао тада. А после… већ нешто мање, јер на фотци никад не испадне како очекујеш. Но, ко чека дочека (не, на хрватском се не каже “тко четка дочетка”, то вас је неко прешао).

Јер, најзад ми је дошло из оданде у главу да могу да шкљоцнем и петнаест пута ако хоћу, док методом грубе силе не нахватам два-три снимка где ће тих буба под светлом бити онолико колико се мени чини да их има. Прва тура се, наиме, завршила неверицом – како бубе знају кад ћу да шкљоцнем, па се разбеже? Кад сам нанишанио било их је милион.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: под светлошћу рефлектора”

Једна од пре: ужљебљено

Својевремено сам у Москви провео неко време медитирајући над тајанственом утиснутом шифром “Ц8К” на отварачу за пиво. Неће бити серијски број, кратко је. Шифра модела? Ма какав модел, обичан отварач, комад лима… Мозгао сам тако, све док нисам приметио сличну шифру на нечем другом, па по аналогији закључио да је то Ц(ена) 8 К(опејки).

На другом крају спектра је била гомила одштампаних спискова особља болнице, кад смо уводили кадровску и плате. Сеанса се отегла, ја своје завршио а колеге се још пате, па узмем неки дењак папира да метнем на сточић, да седнем на њега. И гле, на неком таквом списку, отприлике петнаестом у дубину, пише “најновији списак”. Е, дуго вам и трајо…

Ето, неко се понада да ће тај најновији бити и последњи. Неко се ни не нада да ће икад бити неке инфлације па угравира цену истом пресом којом је производ направљен. Нема пророка.

e70_04394~20170708_12_57_24
(велика)

Овде се види како пролази слава светска, и како скоро да ни не вреди правити ствари да трају, због тзв. компатибилности. Штавише, старост купатила се увек може проценити по броју трагова ствари које више нису ту, остале само рупе у плочицама.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ужљебљено”

Статистика, наша дика

…што пожелиш, то наслика – рече ВИБ. Или, данашњим речима, “не веруј статистици коју ниси лично наштеловао”. Или “пре рата нисмо имали ништа а онда дошли Немци и однели нам све”. Или оно о бројкама које не лажу, што рече Лајави.

Статистика може да докаже свашта, методом погодног узорка. Да не причам у празно, ево узорака.


(ево и велика и велика)
А сад, анализа. Статистичка. Поредимо 2012. и 2017.

Nastavite sa čitanjem… “Статистика, наша дика”

Једна од пре: поглед удесно

И, миц по миц, дођох до фотке од које је почела ова серија. Сусетка претходне, снимљена истом приликом, а сетио сам се ње кад ми је рндалица нанела онај љубичанствени пејзаж са јужне стране. Учинило ми се познатим, па сам се сетио да сам се већ бавио тако нечим. Нашао, па зашао и… кренуо да пишем с другог краја (овог).

Дакле исто то јануарско вече, снимљено са исте терасе, само поглед ка Бежанијској Коси.

e70_03099~20170129_16_59_26(велика)

У ствари, имам у тој серији још неколико које би биле за објављивање (фалите ме, уста моја, ил’ ћу вас подерати), али ова ми се чини да најбоље дочарава ту зимску танку идилу.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: поглед удесно”

Једна од пре: сусрет светиљки

Ћерка по правилу налази некакве станове око петог-шестог спрата. И кад је био други-трећи, било је на некој од београдских падина па је прозор опет гледао са висине петог. Што сам, наравно, користио.

Ово је отприлике најближе ноћној снежној идили што може да се ухвати са те висине. Да бих постигао оно што сам стварно хтео, морао бих да купим дрон и однесем га у Русију. Оно што сам тамо видео из авиона одмах након полетања, ех…


(велика)

Но, док се не сложе коцкице за тако нешто, нек послужи и ово танко штамарење. Да се мало освежимо по овој жези.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: сусрет светиљки”