Foto beleške – Page 16 – Suština pasijansa™

Једна од пре: шарена

Кад мало боље размислим, ни овог у Америци нема. Не видим зашто, јер има доста тих кондоа (од латинског кондоминијум, сувлашће, што је бивало у време кад су имали по два цара; код Амера је то зграда где је свако власник свог стана). Ваљда их притискају та удружења власника, којима је више стало до вредности некретнина него до тог хваљеног и темељног индивидуализма.

Ово је снимљено у центру Ниша (или једном од центара, довољно је велик да је мало један), пре пет година.

img_409720120816_21_48_00_119
(велика)
За разлику од оних станова у Дунавској (дУнавској! – дунАвска је у Новом Саду), где су само тројица локалпатриота исказала свој индивидуализам, овде је то учинила половина њих, и то изгледа у паровима. Гледајући ову фасаду, све ми се чини да ово нису терасе за осам станова, него за осам станова и осам гарсоњера, или за шеснаест станова – ако се ови из средине простиру и према дворишту.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: шарена”

Једна од пре: жута

Шта сам оно јуче рекао о урбанистичким локалпатриотама? Е па нису се баш свуда запатили, у ствари су доста ретки. Или већина тај локал практикује у своја четири зида, и споља и изнутра.

Новоградња у Дунавској улици је ваљда најстарија у граду, бар из мог угла гледано, јер су те зграде већ изгледале оронуло кад сам их први пут угледао, негде седамдесетих. Нисам ни знао да постоје, пошто не излазе ни на једну већу улицу, него су изграђене на месту некадашњих башти кућа из околних улица.

(велика)

Ко зна какви су имовински односи довели до ове слике. Она сива боја у горњој половини, то је првобитни груби малтер, каквим су рађене фасаде тих раних шездесетих. Она боја налик цигленој прашини, као и она зелењичава у средњем чланку зграде, мора да су од неких каснијих покушаја да се фасада обнови. Дуго им и трајо. Трагови четке на десном зиду су од неког још каснијег покушаја.

Како рекох јуче, тешко је било наћи фарбу која ће издржати дуже од пет година. Ето и показне вежбе.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: жута”

Једна од пре: црвена

Већ сам спомињао Нови Београд као пробуђену спаваоницу, разгажену ципелу и, све скупа, пројекат који је на крају успео, након што су га деценијама називали промашајем. Јер, људски је снаћи се, људски је удешавати себи околину.

И онда нема шта да се чудимо кад људи то и раде. Бетонски мастодонти на крају Гагаринове су бар разуђени – нит су фасаде глатке, нит је облик четворострана призма (грешком звана коцка, уз тешкоће звана паралелепипед, не помаже ни логопед). То на сваких пар улаза изгуби по неки спрат, па је један крај доста нижи од другог. Нелечени оптимисти иду у супротном смеру па гледају како то само расте… Но, боје нема, брутализам бато, натур бетон. Осим… ова зграда се зове црвена.

(велика)
У мом крају се људи често загубе, јер је цео у приземним или једноспратним кућама, нема великих зграда за оријентацију, и сви ћошкови изгледају исто. Загубе се и они што су већ били ту, неко је офарбао фасаду и тако уништио оријентир, дрвеће порасло… На Менхетну има тих високих зграда, али их има на све стране па не могу баш да послуже за оријентацију, јер се ни не виде.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: црвена”

Једна од пре: и Београђанка

Негде на оном списку за кашику, тј шта ћу све да урадим пре него што је бацим, било је и да ишкљоцам једну ноћну серију по Београду, и да ту буде и фотка Црне Удовице, како су је испочетка звали.

Игром случаја, то сам скинуо са списка о истом трошку кад и претходне две (које баш и нису биле на списку – станица је изнебуха а трамвај, ајде, спада у ту ноћну серију). Чудио сам се што бус не иде око Калемегдана као што је увек ишао, него много краћим путем. Но, тим боље, не пропуштам прилику.

(велика)

Као и свака грдосија у центру, изазвала је буру међу урбанистима и архитектама (а! нисам написао архитеткама!) тог времена, и на крају је легла у амбијент ко дупе на ношу. Једном, пар година касније, сам чак имао и неки разлог да уђем, у приземље бар, и видео што у целој Америци нисам – онај гумени рукохват на покретним степеницама је био црвен. Свуда, али свуда (осим можда у још понеком примерку ПРКБа) је црн. И успео сам и да га снимим, пре него што је дежурни кербер решио да ми се прошета по живцима.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: и Београђанка”

Једна од пре: оде трамвај

Фоткање из буса није за оне са слабим срцем. Понајчешће ће да вам издрма баш онај снимак до ког вам је највише стало. Ако хоћете да снимате из возила, или се возите спачеком или чекајте да стане. Или скратите експозицију, ако можете.

Наравно, не бих ни започињао ову причу да сам имао спачека, или могао да скратим експозицију. Али зато, та једна вожња бусем кроз Београд, па још кроз зимску ноћ, то је морало да се искористи. Јер сам некако осећао да ћу ускоро лећи на руду и купити кола. Док се то не деси, користио сам прилику да спустим осетљивост на 80 а експозицију пустим на пола секунде.

Ово је испред железничке станице.

dscf15952

(на великој се ипак види нешто боље)

Чекање на семафору је забава за све. Ако сте возач, имате пуно право да богорадите, сексуално маштате о родбини пројектанта раскрснице и посебно оног лика из легенди који програмира циклус семафора. Ако сте сапутник, приде још можете да (у себи, ако седите близу) коментаришете и свог возача и све што видите.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: оде трамвај”

Једна од пре: шапурина

Кажу да је најлакши штос да посвађате два Енглеза да их питате како се исправно кува чај. Не само што ће имати различита мишљења о томе, него ће их заступати жестином коју не очекујемо од Острвљана… биће ускоро Острвљени.

Има и код нас таквих тема. Например, да ли постоји бурек са сиром, да ли закувавати кафу, да ли се сипа вода у вино или обратно… У данашњем случају, то питање за заваду гласи “како се зове ово на слици”.

У мом крају се зове како сам рекао у наслову, мада сам чуо и чапурје, комушина и још неколико речи, зависно од родослова. Скоро да може да се изведе “кажи ми како се ово зове па ћу ти рећи одакле си”.

Но, времена су се променила, и колико год да смо посвађани по питању укуса, вере (или безверја), музике, политике и свачега, око обичаја се изградила нека трпељивост, па је некадашње “не каже се тако него” постало “а моји кажу овако”, уз можда неку резигнираност што је свет полудео и не говори како треба. Чак сам виђао и мешане сватове где се не посвађају око обичаја.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: шапурина”

Једна од пре: еј бре, пролеће!

Поучен искуством од прошле године, а осокољен неочекивано лепим временом за ово доба године… ма које неочекивано – ово би требало да је нормално. Дакле хладно скоро до равнодневнице, па онда нагло топлије. И кад се баба Марта ритне, да не добаци до мраза. И, да куцнем у дрво, делује да је тако испало.

Стога, чим се указало то неочекивано, правац башта, има да се ради. И, шлаг на торту (који иначе не волим, бар не тај вештак што мећу), пронашао сам да је ћерка оставила своју фото торбу и у њој Дугу Цев. Е, па то мора да се изведе на свеж ваздух.

e70_03451~20170324_14_12_38

Кајсије су туга дуга… сваке године цветају овако, и више тропа него опа. Или падне снег, или температура буде једноцифрена па пчеле изађу тек десети дан, или наиђе неки заостали мраз па спрљи заметке. Досад се од двадесетак дрвета набрало за можда исто толико тегли пекмеза, а оно једном што се пекла ракија, то је било од купљених кајсија. После није било ни да се купи, осим код неког дерикоже.

Између ове фотке и времена кад ово пишем прошле су две хладне ноћи са температуром близу нуле. Две кајсије у дворишту изгледају добро, ваљда ће тако и ове на башти. Још увек куцам у дрво и држим палчеве, ал’ то смета куцању, нећу никад завршити ово писаније…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: еј бре, пролеће!”

Једна од пре: ал’ га је очистио, свака му част

Моја стандардна кукњава на урбанисте је дојадила већ и мени – увек крећу од нуле, тј од оног што градски оци & мајке виде кроз прозор градске скупштине. Зато већ не знам који пут обнављају трг и главну, а оно остало кад стигне на ред. Ако стигне.

Није да није, понешто су и асфалтирали и средили тротоаре у неким прилично прометним улицама, који нису дирани никад, а постављени су још неких четрдесетих до седамдесетих. То је дошло дотле да најзад могу да одем пешке до града а да се не вратим са блатњавим ђоновима. Ту и тамо морам да пазим куд газим, али бар могу да прођем. Раније је било да могу да бирам између дубљег и плићег, ако погодим. Међутим, направили су други проблем.

шатобријан без особа
(велика)

Проблем је у томе што немам рашта да одем до града. Целог живота сам имао неки од разлога – да одем у школу (гимназија је 100м лево), да обавим неку администрацију (општина се види у дну, пошта је 100м десно), да пазарим нешто (главна улица ми је иза леђа), да свратим да видим кога има на корзоу пре него што се запутим до Дома (преко моста, у дну лево, а сад може и иза гимназије) или, чак, да свратим до библиотеке (скоро да се види десно).

Отпало је скоро све то.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ал’ га је очистио, свака му част”

Једна од пре: иње без боје

На оној фотци од пре више година, иње је било шарено, због ноћног светла. Овог јануара, међутим, ухватио сам га по дану.

Иње и иначе спада у тзв. захвалне теме, што ће рећи само шкљоцај па ће нешто већ испасти. Натерај контраст да се лепо види, и вози. Међутим, није баш тако. Овог пута сам нашкљоцао бар три серије и све ми је то некако брзо дојадило, не привлачи поглед. Осим овог.

e70_02982~20170122_ 9_42_00

(велика)

Сад, да ли је до текстуре на овим тујама (погледати велику, баш се види), или до опште атмосфере, ко ће то знати, али ова ми најчешће запне за око, иако је нисам ни издвојио у изложбени шпил.

Обраде нема, осим мало шетње кривуљом док тонови нису легли, нема текста, нема композиције, нема ничега. Само текстура и атмосфера, ледена и мирна.

Нек остане забележено да сам и ја једном приложио практично безбојну фотку а да притом нисам имао примедби на боју.

Једна од пре: дим

За програмере кажу да, кад демонстрирају шта су направили, углавном користе дим и огледала. Дакле, старе илузионистичке реквизите. Данас, за инат, без огледала.

Као и са паучином, фоткаџији је тешко да одоли сликовитом диму. Знам из прве руке да је једна игра, неке трке формулске, доживела ново издање кад су програмери успели да направе уверљив дим. Дакле, и ти што праве фотке без фоткалице не могу да му одоле.

Дим је некако лакше наћи, док још има пушача. Госпоја ме често грди што је више сликам са цигаретом него без (што можда и није тачно, али утисак је такав, па изађе на исто). Ево и овог пута.

није бели дим, само нам још такви фале

(велика)

Овде се канон баш показао – не само што је изоштрио где треба (на дим, а не на косу, дакле успео сам да га укротим да не изоштрава педагошки, од ближег ка даљем), него сам јако задовољан бојама.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: дим”