Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Fotografija je i zapis mesta, ljudi, dešavanja i vremena.
Будућност која се није десила је била пуна нових зграда, стакло бетон челик и теписи, светла…
Али то је била будућност педесетих и шездесетих. Већ седамдесетих је и ту дошло до масовније побуне, да би та велелепна и штогод стерилна слика била замењена замазаном и полураспаднутом кишурином и страћарама у којима се догађа Истребљивач, и то игром случаја, баш прошлог месеца.
Будућност се, у ствари, већ десила, ама је нисмо познали. Дошла је тихо и у неочекиваним облицима.
Нисмо је овако замишљали, ни близу.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: пенџер”што њој баш није ишло под мараму, но би питала “а шта је било после”
У првом делу епа о сплавовима сам нешто дробио о свемирској константи, “кад се помноже амбијент и клопа добија се број који не може бити већи од неке тамо константе, коју још нисмо утврдили” и пренео критику незадовољног госта да “нећете нас убедити да карађорђева од у вр главе 200г има свих 350г како пише у јеловнику”. Што се нас, тада присутних за столом, тиче, то је било то, оладили смо уста и наредне године нисмо крочили на тај сплав.
Неко други је био критичнији.
Ово је снимљено отприлике годину касније. Чега годину? Па, дана… мада су покушавали да нам потуре разне друге, тамо неке године спорта, године туризма, године овога и онога, ал’ опиремо се напретку, бандоглави какви јесмо. Може и годину месеци, ал’ даље не попуштам.
Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: сплав 5, или шта је било после”Ово није снимљено тако давно. Пре свега две недеље. И није на Месецу него на километар одавде.
То што се сви трагови виде као да је ово месечева прашина, то има седам јаких и ваљаних разлога. Као прво, ово је фина банатска прашина, са доста глине, јер ту се зидало пре неку годину, још то није покрила црница ни трава, а ваљда ни неће никад јер ту је стаза.
Као друго, није било ветра, нема шта да заметне трагове. Мени је остало само да шкљоцнем, а вама да пребројите колико различитих ђонова и гума је овде оставило свој траг.
И немој да би неко гунђао кад крене киша. Треба кише. Прашине смо већ имали за ову годину.
тог воза нема, композицију нема ко да свира
Кад сам оно 2005. долазио на летовање кући, био је проблем шта са вишком снимака, јер нисам имао лептоп. Решило се тако што ми је будући Шеф спржио све на цеде (или је био деведе, ко ће се сад сетити) и омогућио да испразним картицу и кренем испочетка. Зато је први снимак тада чекао нешто упечатљиво, напросто сам штедео филм. Од аеродрома до силаска са аутобуса нисам снимио ништа; прешао још скоро километар по старом крају и још ништа. И онда ово.
Четрнаест година и две недеље касније, стотинак метара низ исти део пруге, па у супротном смеру, ово.
Је ли исто? Замало. Уочите бар неку разлику.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре, у ствари две: сужени колосек”Фркће окисо коњиц и кружи над мојом главом / срећа моја што краве не лете
Сваке године дочекујемо новембар у отприлике таквом расположењу. Да ли је до тога што смо сви у школи читали ту песму В. Илића (није Веља) те заувек остали хипнотисани њеним дејством, или је код нас новембар стварно такво зло од месеца, ко ће га знати. Убеђен сам, онако аматерски, да је Том Вејтс једном провео новембар овде. Такво самоубиство од песме не иде без ваљаног надахнућа.
Зато новембра слабо и фоткам. Овог пута, кад смо већ кренули да чекамо бус по баш таквом времену, и кад је већ фоткалица о рамену… ајде, што да не. Иштрикао сам целу серију, у ствари само седам комада… јер, новембар је, доста му је и толико.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: у позну јесен”Почело је са кломпама, старе се већ офуцале на башти, ајд у набавку. Што је у ствари само изговор да мрднем дупе са столице одлепим очи од монитора и изађем мало да видим света. Кломпe? Више нема да се купи. Тј има некакве имитације од пластике, хвала лепо. Обишао све дућане, нема, ај’ на пијацу.
Нема ни тамо. Последњи пут су виђене преклани, а онда је ваљда умро мајстор који прави дрва, тј ђонове. Као да је за целу земљу био остао тај један. Можда и јесте.
Један покушај набавке је замало успео. Колега из фирме, Холанђанин, навраћао овамо па ми је он донео један пар, бирао сам из каталога шта да ми донесе. Испостави се да су шведске, одлично дрво, одлична кожа… али за неку ногу са нижим рисом. Наливао сам их алкохолом и придигао то колико толико, ал’ последња три милиметра никако. Пошто је ђон један комад дрвета, развио бих жуљеве као некад, на тим местима ми је кожа још увек грубља. Хвала, не бих испочетка. Нога балканска, кломпа шведска, свашта.
Ствар се срећно завршила тек годину и кусур касније, нашао радњу Копитарне из Цеља у Врњачкој бањи, легле ко саливене. Но, данас госпоја пазари, ја обилазим она три обућара што раде на пијаци, а понео сам и фоткалицу. Не волим баш пијацу, буде увек исто. Искушењу ипак не одолевам, ово је морало да се шкљоцне.
Не знам шта је дућанџија очекивао од ове фотке, ал’ је уредно и без позива сео да позира. Можда сам хтео да снимим овај метеж, да се усредсредим на ове вентиле са зеленим ручицама или неки детаљ међ славинама и међ муфом… јок, кад се човек овако нацрта, фотка мора да изађе овако, нема врдања.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: граница светлости и таме”По беспућима интернета су се запатиле разне блентаве идеје. Скоро да би се рекло да баук мема (мемеа? свакако не мима) кружи Мрежом. Мем би требало да је вирална идеја, која се отме свом творцу и чудном брзином се рашири. Та идеја, да постоје такве идеје, се брзо изродила у некакве лоше цртеже или фотке са натписима. Лоши цртежи се вуку годинама јер нико не уме да их затуче; фотке живе по неколико дана.
Једна од тих идеја је да постоји посебан словенски чучањ, тј да Словени једини умеју да чучну тако да се целим стопалом вежу за планету, док је остатку света проблем да им и пета буде на тлу. Морао сам да пробам, и не иде ми баш, мора да сам неки изрод. У ствари ишло је, пре скоро 40 година, над војним чучавцем, у оном посебном стању есембе нирване. За овог момка видим да није баш успео, али се није ни трудио.
Толико о чучњу – јер је он разлог за ову фотку. Чим сам га спазио, одмах ми је прошла кроз главу цела та прича о словенском чучњу. Пошто је ово снимљено из буса док стоји пред семафором, није било превише времена за размишљање, само сам ухватио кадар и шкљоцнуо. После сам се мало разочарао, кад сам при обради приметио да не додирује петама бетон. Ето ни он. Ваљда је то утицај те америчке морнаричке тзв. фризуре.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: чучањ”Кад је Зоћа пре неки дан писао о Земљи, ветру и ватри, упалила ми се сијалица: па ја сам њих видео уживо!
Прво да мало нацртамо место. Вирџинија Бич је град уз обалу – дакле иде океан, па песак, па низ хотела уз плажу (до отприлике четрдесет друге улице, после иду приватне виле до ушћа), па Атлантска авенија, па Пацифичка, па Балтичка (не питајте за логику, понестало), па онда колико толико нормалне улице.
Не знам тачно ни како се та зграда званично зове, знам само да је одувек припадала железници, да је у њој била нека њихова дирекција и да никад нисам видео да у њу неко улази. Осим у авлију, где је била кафана “Моравац” код Геџе (ако добро памтим), где смо заглавили ујутро после матурског бала…
Сад се указала прилика да је сфоткам страга у целини. Сад или никад, јер је уклоњено оно што ју је заклањало, па док се не изгради ново… сад или никад, ови већ дижу оплату за приземље.
Камене плоче којим је обложена фасада се још увек солидно држе, понека је напукла, једна је замењена бетоном, али у целини и даље дају онај шмек какав је зграда увек имала. Чак и та фасада у као белој и као ружичастој никад није обнављана, никад нисам ту видео скеле, ал’ једнако стоји.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: железничка зграда”Дошло, најзад, и то лето. И некакве врућине (мада, дуго нам и трајо…). Набавимо базенче да се унучићи брчкају, а пошто су комарци добро родили ове године, гледамо да вода не лежи дуже од два-три дана у њему. Јесте да комарцима треба две недеље за ново покољење, ал’ сигурно је сигурно. Испод базенчета прострта цирада, да га мало заштити од бушења а нас од блата.
И онда, о заласку сунца, у плавом сату, кад смо базен испразнили и склонили га, призор којем не могу да одолим.
Кантице, наравно, има две, за близнакиње се ретко узима нечега једно. Постоји и друга лопта и друга хоклица, само нису у кадру.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: сама пластика”
