Category: Foto radovi

Ovo večeras je bila igra strpljenja. Pokazala se kao teška.

Razmišljanje o ovome što sam najzad večeras izveo poteklo je iz jednog nedavnog razgovora koji sam vodio sa drugarom, profesionalnim fotografom, koji mi je predložio da se okušam u stock fotografiji. On nije znao da ja o tome razmišljam već duže vreme, i to prilično ozbiljno.

No, sticajem raznih okolnosti, o toj temi već znam ponešto; nećete verovati, čak sam se i okušao u neka davna i naivna vremena – i, naravno, bio tačno toliko uspešan koliko sam bio obavešten u tom času. U međuvremenu, pratio sam razvoj, napredovanje i uspeh jednog dobrog prijatelja koji je postigao zaista zavidne rezultate u stock fotografiji – da baš ne govorim o iznosima, ali bilo je toliko da je iz zarade uspeo da kooptira već dva full-frame fotoaparata, da stekne kolekciju elitnih objektiva, da opremi studio osvetljenjem i da mu još pretekne “nešto malo” novca. Ja potrebnu opremu zasad nemam (što ne znači da je neću imati),  znanje ću pokupiti usput tamo gde ga sada nemam, a ostalo je samo još da ispitam jednu malu, malecku, ama ovolišnu sitnicu bez koje nema ni govora o valjanom pristupu stock fotografiji: strpljenje.

“Znam ja mene”, govorio je pokojni deda Laza, komšija koji je bio pravi gazda od stare sorte, pa se branio zašto ne izvede ni upola onoliko vina koliko bi mogao spram roda u svom vinogradu. Znam sebe, nije da nije: strpljenje mi nije jača strana. Večeras sam dao sebi u zadatak da simuliram studijsku stock fotografiju sa ciljem da istražim granice svog strpljenja. U tom svetlu, sledeća fotka je apsolutno nevažna, uostalom stock fotke se ni slikaju niti obrađuju ovako kako sam ja to učinio, ali su važne pouke koje sam izvukao.

I, šta sam večeras naučio?…

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 22. jun 2011”

Večeras me je jedan mladi čovek podsetio šta je to prava strast. Toliko mu zavidim da mi je teško da izrazim rečima. Ali neka…

Luki je rođendan, a za tu priliku smo dugo sondirali šta želi. Znate kako: dovesti njega u stanje ushićenja uopšte nije lako. Kada neko sa pet godina starosti raspravlja o Golfskoj struji na globusu, a sa sedam godina ume da rukuje mikroskopom, onda nema govora o trivijalnom pristupu rešavanju “problema” novogodišnjeg ili rođendanskog poklona. Ispipavao sam ga dva meseca dok nisam utvrdio: biće to neki od Lego kompleta za konstruisanje.

Trebalo je videti tu facu pri otvaranju paketa… A u deset uveče, trebalo je videti kako se očajnički borio da ostane budan, jer mu je bilo ostalo možda još sat vremena da završi konstrukciju krana. Štrikao sam fotoaparatom oko Luke svakih desetak minuta, dokumentujući sklapanje. Sa kojim žarom je sklapao prilično složenu strukturu, tek to je trebalo videti; to je bila prava strast…

Za fotku dana biram jednu sa samog početka montaže, dok je još proučavao uputstvo i ključne elemente.

Taj blesavi tepih je otežao scenu, na ovako maloj fotki je skoro nemoguće prepoznati sitne delove kojih ima datebogsačuva. Mislio sam da nešto izbledim boje na tom delu, ali to bi se verovatno pokazalo besmislenim; šarenilo makar uveseljava prigodu. Plan za danas je bio da nađem dobru reportersku fotku, a reporterske se ne edituju mimo trivijalnih ispravki. Mišn akomplišd.

Kad nosiš fotoaparat(+) sa sobom tamo-amo, fotku dana je lako uhvatiti.

Talas lošeg vremena je trajao kratko. U kratkim periodima svežine kad sunce već udari, na nebu u ravnici se uobičajeno pojavljuju beli stratokumulusi. Ja ih nazivam “Simpsoni”, pogodite zašto. Najpre sam mislio da izađem iz grada i uhvatim jedan total neba koji nije ometen krošnjama i žicama, ali onda pomislih – šta fali da zakačim i delić ulice?… I onda ispade ovako:

Mogao sam da iskloniram to granje desno. Štaviše, mogao sam da napravim tih osam koraka da bih izbegao ulazak granja u kadar. Problemom razloga zašto sam to ostavio će se već pozabaviti neko drugi. Neka ostane ovako, ima tome razloga.

Krajnje je vreme da izađem u polje i uslikam neko žito.

(+) Da, znam da novo izdanje Pravopisa nalaže da se piše “foto-aparat” umesto “fotoaparat”, a znam i objašnjenje za tu promenu. E, pa mene nećete videti da poštujem Pravopis u tom detalju. Šipak, doktore Šipka.

Celog dana slikam tamo-amo i svašta je moglo da se uzme kao fotka dana. Ali, prava se desila tek kad sam kasno pogledao kroz prozor…

Valja se setiti da će i letnji solsticij kroz koji dan: dani su dugi, a sumrak se pruža sporo i često ima čudne kombinacije boja. To je vredno foto-lova.

Kad smo kod čudnih kombinacija boja, baš to se desilo večeras. Doduše, to je kombinacija prirodnog i veštačkog svetla, u kombinaciji koju ne bih obukao. Na ulici se nalazi svetiljka sa onom groznom žutom sijalicom, a na severnom nebu se prelivala neka neobično oštra plava boja. To sam morao da uhvatim – i uspeo sam.

Istina, malčice sam dopingovao dinamiku, namerno zatamnivši siluetu zgrade bolnice. Napatio sam se dok sam isklonirao jednu žicu, jer baš tu blizu se zatekla jedna od one dve plave trake na nebu (ona uz desni gornji ugao zgrade), a to sam po svak ucenu hteo da sačuvam. Boje su malčice iskočile kad sam pojačao kontrast, ali su tačno te koje sam i uhvatio. Kroz oba svetla prozora na najvišem spratu prodirala je neka grozna limun-žuta boja i to sam stišao, jer je privlačilo pažnju.

Sačekao sam da vidim koliko dugo će se ta plava boja zadržati. Izgubila se u pravcu nekog sivila kroz manje od pet minuta.

Scena je incident, pa tako nemam osobit komentar, ali ‘ajde: mišn akomplišd – zamalo. Dodatna beleška: sledeći put ću to morati da upotrebim puni tronožac i da odložim okidanje da ne bih ugrozio sporu ekspoziciju. Nije mrdanje uzrok tome što je vrh zgrade van fokusa, nego je to jedna od poznatih mana svih non-DSLR modela Canona pre pet godina (pa i kasnije): kad nema dovoljno svetla, fokus neće moći da se izvede kako treba. Nadao sam se da se to neće desiti (problem mi je odavno poznat), ali nisam uspeo ništa bolje, čak ni sa ručnim fokusiranjem u tačku beskonačnosti. Rešenje je poznato i košta toliko da ne smem da kažem, jer će me Jasna staviti u top ako sazna.

Ala se namestilo na definiciju…

Ama, bila neka rasprava u nekoj levoj grupi koju pratim, pa sam kibicerski proverio kako glasi definicija pojma “naturalizam”:

Umjetnički, posebice književni pravac koji se nastavlja na realizam. Prikazuje prirodu i čovjeka u najvulgarnijim i najtamnijim trenucima.

Nešto kasnije, padne mi pogled na tanjirić sa košticama zaostalim od kile pojedenih trešanja. Opet se setim onog “vulgarno”, pomislim “gde ćeš vulgarnije od onog što me čeka posle ovih trešanja” pa mi padne na pamet… Ajd’ sad, može tu i neki drugi izraz osim književnog da se primeni, zar ne?… Može, nogekako:

Ako ovo nije naturalizam i ako ovo nema vulgarne konotacije, onda stvarno ne znam šta ima.  Ajde-de, nije baš Pazolini, ali Bertolučiju bi se dopalo, sigurno.

Ova se sama namestila.

Jurcao sam po gradu, bilo je vreme za kaficu, sabrao sam dva i dva, pa nazvao Marinka. Pravac kafić kafić, mesto koje je zgodno pohoditi u podne, jer se nalazi u senovitoj ulici. On je bio brži – dok sam ja stigao, već je kafa bila naručena.

A Marinko juri od tačke A do tačke B – biciklom. Danas je registrovao sedam vozila svojim klijentima i nije još podelio sve tablice. Ajd’, rekoh, da štriknem to tvoje vozilo i taj tvoj tovar.

Tako i bi.

Bicikl k’o bicikl, nego sam malo čačkao kombinaciju izolovanih boja i prenaglašenog kontrasta. Na nekim primerima koje sam video, znam da može da dovede do zanimljivog rezultata. Ovog puta sam to izveo u spoljnom programu, gde sam dodao sloj za podešavanje, izabrao kontrolu zasićenja, stavio zasićenje na nulu, sipao crnu preko celog sloja, a onda belom izvukao ono što treba da ostane u boji. To je moglo da se izvede i drugačije, ali to ću nekom drugom prigodom: da napravim duplikat sloja u kome ću da konvertujem fotku u crno-belu, već prema jednom od predloženih načina (postoje četiri pravca i stotinu modaliteta konverzije), a zatim da gumicom “izbušim” sloj tamo gde boja treba da probije.

Igri nikad kraja: u međuvremenu, danas imam dokument kretanja ulicom u projektu “jedna na dan”. Mišn akomplištd, onako usput.

Ovog puta je bilo toliko zanimljivo da ću učiniti presedan i postaviti dve fotke dana. Doduše, jedna je “samo” studija slučaja…

I ovog puta, palo je veče pre nego što sam imao ideju o fotki dana. A onda, “naprasno sam se setio” da za slučaj niske inspiracije, kao što je danas bio, imam spisak mogućih tema za fotku dana. Kad sam došao do stavke, znao sam: to je to. Sad ili nikad.

Stavka je glasila “crtanje svetlom”.

Ovo je tema o kojoj u praksi ne znam ništa: jedino saznanje o tehnici crtanja svetlom imam na osnovu brojnih primera i nešto poluzaboravljenih saveta koje sam poodavno video u časopisu “Digital Camera“, u vreme dok sam bio pretplatnik. Prosto je, zapravo: duga ekspozicija u mraku, a “crtač” mlatara nekim svetlom, kao olovkom, i tako pravi crtež na fotografiji. Neke prave majstorske slike koje sam video podrazumevaju proboj realnog svetla tokom duge ekspozicije, a postoji i ona vrsta “crteža” koji se prave kao siluete oko relanih objekata (pamtim spektakularno “crtanje” oko jednog starinskog automobila). Nisam hteo da komplikujem: rekoh sebi da bi bilo zgodno da najpre naučim nešto o samoj tehnici crtanja. Otišao sam u baštu, gde ima potpuno mračnih kutaka, pa sam se latio zanimljivog posla.

Kad sam počeo, jedva sam se obuzdao! Ostao bih ja u bašti i dva sata!  A izabrani rezultat:

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 16. jun 2011”

I kao što rekoh u najavi događaja: za ovo mi treba bolja oprema od one koju imam.

Pomračenje Meseca još traje, a ja sam odradio dugu i sporu sesiju sa pauzom od pola sata, čekajući da se ugao Meseca promeni i da više zvezda bude vidljivo.

Ali, vraga: nemam ja čime to da slikam kako treba. Nije reč samo o zum-objektivu (ovde bi oko 300 mm veoma pomoglo) nego pride o nemogućnosti da nađem kombinaciju svetla koja bi pomogla da silueta Meseca bude oštra i puna detalja. Za ovo mi treba kratka ekspozicija koja hvata mnogo svetla: dakle, ISO 1600, f/22, ekspozicija ne duža od jedne sekunde, što je izvodljivo samo sa DSLR aparatima i sa pristojnim objektivnom.

Kako god, sa mesta u bašti na kome sam radio, scena je već zanimljiva.

Ta “piramida” je zapravo zabat komšijine šupe Svetlo koje se probija na levoj strani je iz komšijinog dvorišta, a svetlo na desnoj strani, ispod Meseca, dolazi iz susedne ulice.

Mesec izgleda kao fljoka koju sam nacrtao, ali svejedno – nisam se boljem ni nadao. Kako god, uhvatio sam crvenu boju (koja je intenzivnija zbog duge ekspozicije) i ostavio dokument o pomračenju Meseca. U tom svetlu: mišn akomplišd, kako-tako, bolje nemam.

Fotka se desila u poslednji čas. Baš gledam, ekspozicija je uhvaćena u 23:58…

Dese se i takvi dani. Pretpostavljam da će se baš jednog ovakvog dana desiti i da preskočim fotku dana. Biće to dan kad ću uslikati dlan naslonjen na objektiv, pa ću pričati kako sam uslikao crnce u tunelu. Palo mi je na pamet da završim jedan od ranije započetih eksperimenata, ali ovo nije takvo veče… Ne bi uspelo.

Oprao sam dve jabuke, Jasni i sebi, i tada mi je palo na pamet da se jedna tema nalazi već zapisana na spisku za projekat “jedna na dan”: zvezda iz srca jabuke…

I na kraju, ispalo je zanimljivije nego što sam očekivao, baš zato što se ta “rđa” pojavila posle manje od jednog minuta nakon što sam presekao jabuku popreko. Pažljivo sam se potrudio da boje budu tačno prenete, uključujući te blesave zelene tačkice koje jabuke sorte Granny Smith imaju na pola puta između središta i kore.

Ovo je kraj jabukama: magična bezobrazna cena je dostignuta, a posle talasa jagodičastog voća stižu i prve kajsije. Trešanja na svu volju, uskoro i ostalo, pa ćemo imati čime da se zabavljamo dok ne dođu sledeće jabuke.

A do sledećih svežih jabuka, živeću u zemlji u kojoj banane koštaju 79 dinara ili manje, a jabuke 129 dinara ili više…

A umesto “mišn akomplišd”, zapisaću i to da se fotka dana može desiti sama, budem li je prepoznao ranije u toku dana. Nigde ne piše da ne smem da probam dve-tri posebne sesije, pa da biram iz svih njih…

Zapravo, nema ničeg zelenog u prirodi u ovoj sceni. Nego sam to ja pozeleneo, pa sam pride isijavao od besa.

Dešavalo se šta se dešavalo, opisao sam u prethodnom prilogu. Kad sam završio to pisanije i nakon kafice za smirenje, sastavio sam topologiju kablovskog neta ispočetka, tako da kabl od sada bude deljeni resurs. Modem od provajdera, access point sam već imao, dokupio sam mali “žičani” ruter i sve to sastavio. Čak i doslovno, širokim selotejpom. Danas nemam više snage da se bavim drugim temama. Mreža je proradila, svi imaju izlaz na Internet, i to je dosta za danas.

A pošto sam isijavao zeleno zbog besa uzrokovanog izgubljenim danom, to je izgledalo, otprilike, ovako:

Čak nisam upamtio kako se zove preset koji sam primenio nad ovim izrezom. Uostalom, kao da je to važno.