Category: Foto radovi

Ponekad se pitam: zašto ne slikam te štrumpfove svakog dana? Oni su neiscrpni izvor inspiracije i beskrajna tema za istraživanje…

Deca mog brata su naši mezimci, a kod nine i čike (to jest, kod Jasne i mene) imaju neprekidni bonus da rade (skoro) sve što mogu da zamisle. Dobri smo drugari i zato smo mi prvi kojima vole da se pohvale svojim uspesima. Mi ih u tome podržavamo, kako bismo i drugačije, i zato imamo barem toliko privilegija kod njih koliko oni imaju kod nas.

Tako je bilo i u nedelju oko podneva: Kaća je došla da se pohvali malinama koje je sama ubrala u bašti, a i da nas usput ponudi. Nisam časio časa, zgrabio sam fotoaparat i ovekovečio trenutak:

Nije prošlo mnogo, a Marko je utvrdio šta se desilo, pa je doneo nini čašu punu višanja. Ali, proš’o voz, badžo: ovog puta, Kaća je pokuplila talon

Počeo sam jedno, pokušavao drugo, napravio treće…

Kada sam večeras krenuo u kraću šetnju trgom, poneo sam fotoaparat u želji da napravim nekoliko noćnih snimaka. Međutim, imam dosta iskustva od ranije: znao sam da neće ići tako lako bez stativa (koji, dakako, nisam poneo). Igrajući se tamo-amo, spazio sam neke motive koje su mi u trenutku ličile na scenu iz nekog stripa. Pade mi na pamet da bih možda mogao da iskušam neke od silnih preseta koje imam u Lightroomu – neki od njih bi verovatno doveo do distorzije koja pretvara forku u nešto što liči na crtež…

I nađem neku kombinaciju posle svega pet minuta igranja. Popravio sam nekoliko detalja, čisto da bih sebi ugodio, ali sam dobio nešto što je ispalo nalik toj ideji:

Mišn not akomplišd, jer nisam bio dovoljno strpljiv da pronađem više motiva za ovaku obradu (bile su samo dve slične fotke), pogotovo bi bilo zgodno da sam uposlio ekspoziciju (koja je trajala od pola do cele sekunde tokom cele sesije) da uhvatim više ljudi u pokretu. Ove dve figure su zatrpane tom bezveznom konstrukcijom u desnom dnu slike.

Sigurno ću se vratiti ovoj ideji.

Dan iza mene je bio pun kao oko. A onako usput, bio je to jedan od onih dana koji se dese jednom u životu.

I nešto mi grlo puno nekog grča, a ova čaša kabernea mi zamagljuje pogled. Ili je to možda…

Koliko juče, nosio sam te u kengur-nosiljci na grudima. Nešto kasnije, lomila si mi jednog miša mesečno dok si se igrala na računaru. A danas si najlepša devojka koju poznajem. Moje svetlo. Moj ponos. Moja radost.

U tvoje zdravlje, moja Ana.

Opet stilsko-tehnička vežba.

Petljao sam danas nešto po arhivi fotografija, a samo od onog što sam uštekovao sa nekoliko foto-portala zauzima već popriličan kapacitet. Volim da gledam sve te fotke po ad hoc principu: moj screensaver je onaj koji dolazi uz program Picasa, pa ponekad pustim da se fotke vrte, i odmorim dušu uz njih. No, ponekad i analiziram neke radove, jer tako mogu da naučim ponešto – ili makar da dođem na neku ideju za sopstveno okušavanje. Jedna takva fotka mi je zapala za oko: neka veća površina papira je osvetljena odstraga, tako da svetlo probija i daje jako difuzno svetlo. U prednjem planu se našla neka mrtva priroda i fotka je imala čarobnu atmosferu.

Dakako, nisam imao nameru da pravim neku atmosferu, a pogotovo ko će sad da pravi aranžman za mrtvu prirodu… I odlučim da se samo poigram toliko da bih saznao šta mogu da izvedem aranžmanom svetla kroz obojeni papir. Rezultat je sledeći:

Ništa veliko za priču, ali sam shvatio da bi takve aranžmane trebalo da pravim u strogo ograničenom kapacitetu svetla: to što sam imao proboj svetla spreda je ispalo smetnja. Možda bi neka improvizovana crna komora mogla da pomogne.

Zapravo… Odavno sam zaključio da bi trebalo da sastavim malo više rekvizita za slikanje; vreme je za jedan improvizovani studio. Za početak: vreme je da potražim papir u boji u formatu A3… Ali moram prvo da nađem mesto za odlaganje ovog crnog hamera koji stoji pored stola u trpezariji. Jasna me ponekad pogleda ispod oka, kao da kaže “samo te gledam i pitam se dokle ćeš”… Uh, bolje da ne preterujem jer ne mogu da gnječim druge baveći se ovim. Osim pratioce Suštine pasijansa…

A što se ove fotke tiče: mišn not akomplišd. Moraću to da ispitam bolje.

Ova fotka je ispala slučajno baš danas. Bila je planirana jedna takva, pa nema veze ni ako je malo “preko reda”.

U jednoj grupi na fejsbuku razvila se kratka diskusija o verzijama nekih starijih novčanica u Jugoslaviji. Usput smo svi naučili ponešto, a ja sam se setio da sam negde zaturio novčanicu od 100 dinara, “crvendaća” koji na poleđini ima nekakve kombajne u žitu. Ne, nisu kombajni: sad vidim, u katalogu numizmatičara, da je to bio Dubrovnik.

Jasna je videla taj komentar, pa mi dala novčanicu koju ona čuva – sto dinara iz 1946. godine. To nije ta na koju sam mislio, ali svejedno, i ta je zanimljiva. Nekad poprilično vredna, ta novčanica je opstala u raznim modalitetima sve do gorepomenutog crvendaća, a zatim do denominacije iz 1965. godine… No, nije meni bogzna koliko do numizmatike, pogotovo ne do sećanja na novčanicu od 500.000.000.000 dinara (poslednju sam poklonio jednom Englezu –vredelo je videti tu facu!), nego sam suzio pogled na detalje. Palo mi je na pamet da iskoristim teksturu ovog primerka novčanice i izvučem detalj iz nje. Evo rezultata:

Sesija je bila improvizovana, kombinovao sam prirodno i veštačko osvetljenje, a fokus u  sredini je dobijen pri ekspoziciji, mada sam malčice pojačao zamućenje u postprodukciji.

I što bi rekao Sofronije Leghorn: mišn, ovaj, mišn akomplišd.

Ovoj temi se vraćam jer znam da gotovo uvek uspeva.

Jedna od premisa fotografije kao izraza jeste da scena treba da ima jednu temu, ako je to moguće. Postoje i prateće premise, a jedna od njih veli da se glavni objekat najlakše naglašava uprošćavanjem njegove okoline. To je, što ono kažu, azbuka fotografije.

Sve je to lepo. I kako ja sad da uslikam višnje na drvetu, a da to ne bude neki detalj sa plitkom dubinskom oštrinom? Onaj metež od grana na višnjama koje dopiru do mog balkona je sve, samo ne uredna pozadina.

A onda se setim starog trika: ako ne može drugačije, izdvoji boju kao element naglaska. Tačnije – ukloni sve ostale boje. I gle stvarno:

Naučite nešto iz ovog. Trik je jeftin, ali radi, definitivno. Okačio bih ovde i fotku koja ne izoluje boje da biste uporedili. A onda se mislim – pa zašto bih to radio? Već sam uspeo da ni od čega napravim nešto, pa zašto kvariti slatku iluziju…

I što bi rekli u San Salvadoru: mišn akomlišd.

Mogu li trake svetla da se upotrebe kao okvir objekta? Pokušao sam da istražim to pitanje.

Kiparis (iliti po zapadnoj varijanti: čempres) predstavlja jedan od oblika koji služe kao besprekorni element u mediteranskom pejzažu. To visoko, vitko četinarsko drvo izaziva strahopoštovanje, pogotovo primerci koji su stari po nekoliko stotina godina. Još kad sam prvi put pohodio Svetu Goru, prijatelj mi je pokazao zanimljiv detalj: ako pažljivo izlomite i izvadite četiri srednja režnja sa malene šišarke kiparisa, po dva na stranama gde ih ima toliko, dobićete oblik pravoslavnog krsta. To sam isprobao baš na šišarki sa kiparisa u dvorištu manastira Hilandar, još uoči Vaskrsa 2003. godine. Ta šišarka-krst je zakačena za moj radni sto komadom istegljene brojanice i ja je, tako iz prostog fazona, dodirnem svakog dana.

Pošto sam osetljiv na jako svetlo, a nemam gde drugde da se smestim, morao sam da zamračim prozore venecijanerima; to je bilo nužno zlo. Sasvim slučajno, dok sam petljao nešto ispod stola, padne mi pogled na moju hilandarsku šišarku i ugledam okvir svetla oko nje. Istog časa sam odlučio da istražim taj kadar. Isprobao sam nekoliko uglova na malom prostoru, nekoliko različitih proporcija izreza, dva-tri različita pristupa u izolovanju centralnog objekta, pa sam dobio ovo:

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 6. jun 2011”

Najpre sam potegao fotoaparat još dok sam bio na pijaci. A onda sam primetio preoštro svetlo i odložio slikanje onog što sam znao da će biti fotka dana.

Nema nikakve nauke u slikanju činije sa trešnjama, reći ćete. Znam da nema; nisam ni mislio da pravim neko suštinsko delo. No, usput sam se setio da bih mogao da se poigram sa balansom bele boje, što je zanimljiva i uvek otvorena tema na digitalcima. Evo fotke koja je rezultat današnjeg eksperimenta:

Dakle, došli smo kući, prebacio sam trešnje iz kese u belu činiju, izneo ih na sunce, pa opal’.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 5. jun 2011”

Mislili ste da sam se umorio od fotki dana? E, pa nisam. Nego sam napravio 280 km u jednom smeru da bih napravio fotku dana. Tačnije, tristotinjak njih. To jeste bilo naporno, ali možeš misliti…

Evo prve prilike kad fotka dana kasni više od 24 sata. Dešavaće se i to, što vikendom, a što kad odem na neki put, pa da vidimo kako funkcioniše odloženo štekovanje…

Subotu sam proveo na putu: bio sam pozvan da odem u Vac, gradić severno od Budimpešte, zajedno sa igračima kluba sedeće odbojke “Feniks” iz Kikinde. Naime, KSO “Feniks” već drugu sezonu za redom učestvuje u državnom prvenstvu Mađarske u sedećoj odbojci, što im omogućuje igranje više utakmica u ovom sportu. Počelo je tako što me je drug iz klupe pozvao da pomognem u izlasku kluba na Internet, što sam rado prihvatio; onda sam u par navrata fotografisao na nekim turnirima u Kikindi. Usput sam primljen u to sjajno društvo i danas imam status prijatelja kluba.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 4. jun 2011”

Da se vratim temi koju sam planirao da pohodim malo češće.

Ima jedna tema koju sam zapostavio, a nije trebalo. Planirao sam da barem jednom mesečno slikam jedan isti kadar i da tako beležim protok vremena. To bi bio samo lagani dodir jedne daleko ozbiljnije teme, a to je slikanje istog kadra na način da se formira film od fotografija načinjenih tokom dugog vremena. Još nisam dovoljno spreman za takav poduhvat – mada, nikad se ne zna… Tek, pravio sam malo spremanje po Suštini pasijansa i došlo je na red da ispravim razne propuste.

Kratko i jasno: ako se sećate prve fotke u nizu u projektu “jedna na dan“, onda će vam biti jasno šta znači sledeća fotka.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 3. jun 2011”