Category: Foto radovi

Ovo je jedna od tema koje mi ne daju mira.

Jedan drugar, profesionalni fotograf, pričao mi je kako se fotografisanje za katalog jedne prehrambene kuće pretvorilo u košmar: sam kaže da mu nikad ništa nije bilo teže da fotografiše sa dobrim rezultatom. Iskušenje je bilo veliko i tehnički i umetnički – valjalo je pronaći idealno svetlo, boje i uglove tako da hrana “iskače” iz slike, a prostor za neki sopstveni izraz je apsolutno minimalan.

Tek nakon tih reči, a i sećajući se nekih sopstvenih pokušaja koji su listom bili ćorak, naučio sam da cenim “kuhinjske” fotke. Prepoznajem barem neka od iskušenja, a naučio sam da izbegnem neke od zamki. I svega toga sam se prisetio dok sam danas spremao večeru (u kući ja imam monopol na pripremu testenina), te sam se latio fotoaparata. Stavio sam ga na mali tronožac, koji sa izvučenim nogama taman dostiže visinu malo iznad šerpe u kojoj su se kuvale “cevčice”. Kad su dovoljno omekšale, krenuo sam u akciju. Od pet ekspozicija koje sam obradio, ovu sam izabrao za fotku dana:

Ovde je svetlo bilo dopingovano: upotrebio sam džepnu baterijsku lampu… A pošto ja nisam oktopod, u jednoj ruci sam držao viljušku, a drugom sam okinuo ekspoziciju od 1/10 s, nije bilo druge nego da držim lampu zubima…

Fascinacija oblacima ne jenjava. Ovog puta manje šareno – štaviše, olovnosiva boja koja donosi kišu…

Zadržao sam se pomažući nešto oko električne pumpe na bunaru dok su se oblaci samo navlačili. Počela je i grmljavina, a ja sam žurio da povežem sklopku pre nego što mi pobegne svetlo – to sam, prosto, morao da fotografišem. I stigao sam da uhvatim, doslovno, poslednje svetlo.

Jedino što sam znao pre slikanja: napraviću kolaž, pa kud puklo da puklo.

Beleška: oblaci, naravno, nisu bili ovako plavi; njihova boja je bila ona uobičajena, olovnosiva, što reče Radovan III, kao da će g..na da padaju. Takođe, ovo nije moja intervencija – nego je fotoaparat bio podešen na automatski balans belog, a poznato je da Canon obožava da greši sa fokusom i balansom belog kad nema dovoljno svetla. Ta automatski izračunata, naglašeno plava boja mi se dopala i uopšte nisam intervenisao na tom planu. Jedine obrade na polaznim RAW fotkama su bili izrezi, blago stišavanje šuma i izbor predloška za jači kontrast. Ekspozicije su trajale od 1/6 do 1/15 sekundi, a aparat sam održao stabilnim tako što sam ga postavio na vrh stuba od vinove loze.

Ispalo je kako sam želeo. Mišn akomplišd.

Varljivo vreme izaziva raznolika dešavanja na nebu. To je pravi momenat za izlazak u polje.

Celog dana je vreme bilo šareno. A potkraj dana, otprilike u poslednjem satu punog svetla, oblaka je bilo u svim bojama bele, žute, olovne i sive, sve sa krpama bistrog plavog neba. Seo sam u auto i odvezao se tek dva kilometra od kuće. Imao sam jako dobar ulov i opet sam imao problema da odredim koja će fotka biti ona prava. Evo, neka bude ova:

Umalo da zaboravim da slikam baš ovako: forsirani blic, a prethodno merenje pri vrhu kadra (centralno merenje), tako da sačuvam divlje nebo u pozadini, a da popino prase bude istaknuto. Blic je pride izazvao i pojačane boje, a nebo sam još malo zatamnio i pooštrio kontrast. I to je tačno to. Mišn akomplišd.

Ako vas zanima cela serija fotki , možete je pogledati ovde.

Nalik onoj od pre dva dana, i ova fotka je samo beleška; i to na istu temu.

Nisam se mnogo kretao, razlozi su razni. Budem li stigao u polje pre veće kiše, uloviću važnu temu. Do tada, kvazi-studio je na snazi. Prikupljam elemente za jednu veću seriju i ovog puta ispitujem detalje.

Usput sam se malo poigrao i sa osvetljenjem iza i iskosa; nisam se tim mnogo bavio pre, a u ovom slučaju uspeh je polovičan. Kao i u drugim sličnim prilikama, ova fotka je beleška da se pozabavim tom temom malo više. Svejedno, motiv sam udesio kako sam ga i zamislio.

Kao i uvek kad dolazi do smene sezona, na pijaci počinje ludilo: ne bi bio nikakav problem uhvatiti stotinu kadrova.

Ama, napravio sam samo po nekoliko snimaka veza zeleni i šargarepe i gomile jagoda kod najvećeg nakupca. Šta će od toga biti fotka dana, dvoumio sam se do poslednjeg časa.

Ovakve snimke je lako napraviti, ali ja prosto ne mogu da odolim. Hteo sam da fokus bude na pedalj od prednjeg plana; desilo se da je malo bliže nego što sam hteo, a teško sam kontrolisao zbog jakog sunca u displeju fotoaparata; efekat je bolje uočljiv na fotki pune veličine. Čekam da Minus napravi sistem za galeriju, pa ću onda urediti i veće fotke za pregled.

Sad sam počeo da trošim džoker-teme za projekat “jedna na dan”. Srećom, ovaj lajtmotiv je neiscrpan.

Ovo je tema koju tek načinjem. Biće dosta fotki u ovom istom fazonu.

Ovo je, zapravo, samo jedna fotka iz večerašnjeg nultog testa na temu kolekcije bojica. Ovde će se koristiti kombinacija ograničene dubinske oštrine, perspektive na malom prostoru, izolacije boja, kontrole svetla… Zapravo je mnogo teže nego što se naizgled čini. Ovog puta preskačem eksperimente u postprodukciji – osim onih malih podešavanja koja inače sleduju. A preskočiću i priču, poput one da je plan o pravljenju ovakve fotke postojao još pre Uskrsa, pa je postojao dobar razlog za odlaganje…

Uskoro nastavak na ovu temu.

Crkoh ribajući pločice!

Bili majstori, popravili plafon u kupatilu, lepo okrečili i grubo počistili, kako to već ide. A onda smo se Jasna i ja zajedno latili ribanja tipa “ful fulova”, pošto je bila jedinstvena prilika nakon što je sve izbačeno; da me đavo nosi ako smo ikad ranije za ovih dvadeset godina ovako temeljito oribali kupatilo. Ja sam odavno pao u nesvest, a ona i dalje glanca milion onih džidža-bidža kojima ni imena ne znam…

I naravno, dok mi je bila duša u nosu onako sagnutom, a ovaj pojas za plivanje ne mogu da skinem ni brzo ni lako, zabavljao sam se tražeći perspektive zgodne za fotografisanje. Znao bih da izvedem izduženu perspektivu, ali nemam čime pa sam se zadovoljio “običnim” perspektivama. Usput sam izmislio zadatak da ništa sem pločica (i eventualno plafona) ne sme da uđe u kadar. Onda sam ispitivao neke filtere za selektivno osvetljavanje scene, pa je konačna fotka ispala ovako:

Opet tamno, reći će oni koji ne vle kad ja potamnim fotku jače nego što to njihov ukus nalaže. Šta da se radi: mojo kuća, mojo lotra…

Scena nije bila na spisku zadataka u projektu ‘jedna na dan”, a trebalo je. Ništa posebno. Ali, kad pokušate sami i uspete da napravite scenu golih pločica u perspektivi, bez ičeg drugog u kadru, javite mi se…

Inače, fugna nije prljava, nego je još uvek mokra od ribanja.

Večeras sam morao da izvučem jedan džoker iz špila. Da li sam pritom otvorio Pandorinu kutiju, čuće se…

Dve ideje, svaka za sebe, progone me već neko vreme. Prva tema je monohromatska fotografija (zašto li je zovu crno-bela kad je poenta u sivoj skali, nikad neću shvatiti). Koincidentno, tokom prepodneva sam čitao nešto o potrebi poznavanja “svih” tehnika pretvaranja kolorne fotografije u crno-belu monohromatsku. Postoji priča o tome zašto nas crno-bela monohromatska fotografija više izaziva od kolorne; tiče se fiziologije oka, da ne davim.

Druga tema koju bih hteo da istražim su diorame. Ulaziti u to polje fotografije je isto što i dirati u osinje gnezdo: znam da se neću dobro provesti ali ne mogu da odolim. Imam 999 ideja na tu temu i moram da istražim to polje bar vežbajući rad sa detaljima. Za ovo mi treba malo ozbiljnija oprema za osvetljavanje.

Ideja za fotku dana sadrži upravo te dve ideje. Nisam imao nameru da previše pametujem, nego sam, prosto, otvorio seriju studija koje ću sigurno istraživati i dalje. Ovo je prva takva:

Ništa posebno, mada sam postigao ono što sam planirao; da vas baš ne davim detaljima, jer nisu zanimljivi. Ali, morao sam da objavim ovu fotku, jer kao takva će mi služiti kao podsetnik. Ubuduće, sa vama ću deliti ovakve radove samo ako budem mislio da su vredni deljenja.

Volite li crno-belu monohromatsku fotografiju?

Imao sam plan koji sam davno razvio, ali logistika je zakazala: možda sam zauvek izgubio značku…

Ukratko, plan za protekli dan je bio da izigravam Titovog omladinca, pa da na grudi okačim svoju udarničku značku i slikam se tako.

Da, imam negde udarničku značku. Dobio sam je za nerad kad sam kao klinac od 16,5 godina proveo dva meseca u štabu radne akcije u Kikindi. U štabu nas bilo 20, bilo 18 udarničkih značaka viška kad smo razjurili brigade kućama, pa je onda usledila socijalna tehnika ja tebe “serdare”, ti mene “vojvodo”. Tu priču sam ostavio iza sebe nedugo potom, usput se još ogrebavši put u Norvešku, i to je bilo to. Ali, to je neka druga priča.

Pre nekoliko godina sam nabasao na brigadirku (odelo, ne akcijahačicu), a u džepu – udarnička značka. Šta mi bi da ne uzmem značku odmah i postavim na najpočasnije mesto u kući, nemam pojma. Tek, danas sam je tražio – i nisam mogao da je nađem. Podigao sam uzbunu u kući, ali avaj… Plan za fotku dana je propao.

Toliko sam bio zagrejan za tu temu da uopšte nisam imao rezervni plan, a za džoker-planove je bilo štogod prekasno… Krenem da uteram auto u dvorište (dečurlija popije eks i guaranu, pa skače do jutra ulicom; dešavalo se da aktiviraju alarm u sitne sate, a preko puta je bolnica) i setim se…

Ništa posebno, dakako. Prava stvar bi bila da vidimo kako skala obrtometra skače do 5000 obrtaja (što, inače, ne radim svom autu; moj Punto ima dizel agregat) ili iglu brzinomera zakucanu na barem 140 km/h. Ali, ja sasvim sigurno neću ni pokušati da fotografišem dok vozim, pogotovo kadrove za koje je potreban veo sekund ekspozicije, kao za ovu fotku.

Noćna fotka kokpita u autu se nalazila na spisku mogućih kadrova u projektu “jedna na dan”, ali priznajem da sam je otaljao. Danas ništa nisam naučio…Uh, lažem! Jesam: kad nađem nešto iz mladosti, to odmah treba da sklonim na sigurno mesto; ali ne toliko sigurno da ni ja posle ne mogu da ga nađem.

Današnja fotka je čista beleška ružnog vremena. I to joj je isprva bila jedina svrha. Onda sam se setio da ima šta da se izvuče iz takve scene.

Na stranu to što sam opet imao nekakav belaj sa poslom, veći deo dana mi je prošao u borbi protiv lošeg raspoloženja na više koloseka. U jednom času, pao mi je pogled na buket božura koji je Jasna postavila na ormarić u predsoblju; kupila je te božure na pijaci u nedelju. I eto, jedva dva dana, a božuri su se sparušili. Evo beleške jednog detalja:

Dobro de, priznajem: dopingovao sam utisak, mada su božuri stvarno stradali. Bila je to prilika da se okušam u stvaranju utiska kombinacijom svetla, senke i boje, što sam viđao u nekom radovima čije elemente sam uspeo da prepoznam. Zato sam i odabrao onu fotku iz nevelike sesije na kojoj sam ostvario najbolju kombinaciju koja čini atmosferu, pa i pored toga što sam u nepažnji odsekao vrh cveta. To je školski faul; a još svetujem druge da prave opuštenije kadrove. Ali, morao sam tako, jer mi je trebao makro režim zbog smanjenja dubinske oštrine. Veštačko svetlo u vidu džepne baterijske lampe sam usmerio u najsvetliji deo cveta iz donjeg desnog ugla kadra.

U postprodukciji nisam učinio mnogo: eksperiment nad četiri napravljene fotke je trajao možda pet minuta, ne više. Zelenu sam isprao, kontrast navukao do granice podnošljivog, napravio kvadratni izrez, zatamnio periferiju slike. Nisam hteo da eliminišem žutu boju tog svetla, jer je tako kompenzovano sivilo lišća koje je veštačko na ovoj slici.

Atmosfera odgovara onome što vidim i doživljavam. Mišn akomplišd.