Category: Foto radovi

Današnja fotka je rezultat nekoliko elemenata koji su se stekli na gomili.

Nakon kratke popodnevne kiše, vazduh je bio neuobičajeno čist i svež. Krenuli smo u nedeljnu nabavku, Jasna je vozila, a ja sam otvorio prozor i fotografisao potpuno slučajne prizore. I nije da nije, uhvatio sam nekoliko zanimljivih kadrova, od kojih sam za fotku dana izabrao ovaj:

A kako je ovo ispalo? Prošlo je već neko vreme, bio sam razbio desni retrovizor na kolima. Bilo je to onog jutra kad se empirijski pokazalo da nije pametno isterivati auto u rikverc iz dvorišta i spavati istovremeno. Uglavnom, među nekoliko ekspozicija koje sam uhvatio namerno gađajući sliku u retrovizoru, ova je ispala najzanimljivija. Mozaik je nastao zbog mnogo krhotina koje nisu otpale (jer ovaj retrovizor je montiran u Italiji, a ne u Srbiji, pa nisu štedeli epoksidni lepak). Biciklista tako ispade sakriven, a tekstura ulice čudnovata sama po sebi.

Ova fotka je karakteristična u nizu projekta “jedna na dan” i zato što je to prva fotka uslikana kao JPG, a ne kao RAW snimak. Razlog tome je bio sasvim prozaičan: bafer na mom G6 je kilav, a uključio sam bracketting (višestruko okidanje) kako bih mogao da brzo hvatam kadrove u toku vožnje. Da sam tak oradi osa RAW formatom, ko zna koliko puta bih blokirao aparat dok se bafer ne isprazni. Svojevremeno sam imao jedno iskustvo sa tim, završilo je tako što zbog punog bafera u fotoaparatu nisam uslikao najbolju fotku u svom životu. Ispričaću vam to jednom prilikom.

Danima gledam kako da namestim ovo za slikanje. Jutros najzad nisam odoleo.

U nekom od članaka koji su me inicirali na projekat “jedna na dan” (i to ko zna gde, ko bi to sad našao), autor reče da jedan od poticaja na rad može da bude i foto-dnevnik. U tom pogledu ja malo mogu da ponudim, jer moj uobičajeni dan je rutina sa malo scenografije i još manje koreografije. Međutim, dok sam jutros spremao sebi doručak, pomislim na tu preporuku i dođem do zaključka da bih mogao uslikati spremljeni obrok. Usput, setih se i razgovora sa jednim drugom iz Kikinde, inače profesionalnim fotografom, kada mi je ispričao kako se mučio dok je pripremao scene za slikanje kataloga jedne prehrambene kuće. Saberem dva i dva – i gle:

Sticajem okolnosti, znam koliko je vraški teško izvesti dobru fotografiju koja prikazuje hranu, jer sam to ranije već probao da učinim. Znam i to da bez upornih pokušaja nema ni načina da se približim nekom rezultatu. Ovde sam se tek malo bavio činjenicom da (opet) nisam izabrao dobar tanjir, a napravio sam i distorziju svetla mešajući prirodno i veštačko osvetljenje. Iako je rezultat trivijalan, naučio sam na šta treba da obratm pažnju sledeći put. Dakle, još jedna tema koja je tek otvorena. U tom svetlu: mišn akomplišd. A što se foto-dnevnika tiče: nemojte se zgražavati nad količinom. Ovo jedem bez hleba, a ovakav doručak me uvek drži do kasnog popodneva.

Kasnim, dabome, jer sam kasno s puta. Žurio sam, pa sam igrao na jednu loptu. Ali, uspeo sam.

Nekim privatnim poslom, morao sam popodne za Beograd. Sticaj okolnosti je hteo da napravim dva kruga od Pančevačkog mosta do Šest kaplara i nazad i mislio sam da ću slikati situaciju kad se zaglavim u saobraćaju. Ali, nisam se zaglavio što je herojstvo neke druge vrste (ćutim, da ne ureknem). Zato sam fotku dana našao na drugom mestu.

Tokom kratke posete prijatelju, sedeli smo u njegovom prelepom dvorištu i pijuckali kafu, a tamo mi je pogled pao na neku vetrenjačicu koju je on, ako sam dobro upamtio, nedavno doneo sa puta po Beneluksu. Širila se se u duginim bojama po onom prekrasnom suncu, a privukla me je i zato što sam zamislio da angažujem i pozadinu koja je imala neču čudnu teksturu senke krošnje drveta na zidu. I sve se uklopilo, i to sa zlatnim svetlom. Toliko sam bio siguran da će sesija uspeti da je ona ispala idiotski kratka: samo četiri ekspozicije! A rezultat koji sam odabrao za “jednu na dan” je ovaj:

Ništa da dodam, ništa da oduzmem. Fotka u punoj rezoluciji izlaže čak i teksturu tkanine od koje je sačinjena ova baštenska igračka. Mišn akomplišd.

Opet je tresnula kiša. Ovog puta kratka oluja sa pljuskom i gradom. Fotoaparat je bio pri ruci.

Pojurio sam u pokušaju da uhvatim kapi u vazduhu., Čak sam i uspeo u tome, ali par ekspozicija koje su tako izvedene nisu baš za prikazivanje – kukavički sam se krio da mi ne pokisne sprava, a baš je dobro nabijalo po balkonu.

Zato sam uspeo da uhvatim jednu scenu par sekundi pre nego što je kiša počela; njome sam posebno zadovoljan. Evo:

Ta oluja je protutnjala veoma brzo, a nije pokrivala ni pola neba (sivi oblaci su baš došli iz pravca gde se vidi vedro nebo). Nije prošlo ni petnaest minuta, a cela ulica se pretvorila u scenu iz sovjetskih dečijih filmova: sunce na sve strane, oblaci kao kad ih deca crtaju, ptičice pevaju… Razlika – zamalo pa nestvarna. Hteo sam da opet uslikam istu scenu, pa da ih uporedim u jednoj kompoziciji, ali to bi verovatno bilo previše.

Uglavnom, zadatak da uslikam kapi kiše u vazduhu ostaje otvoren u okviru projekta “jedna na dan”…

Ovu fotku sam još juče kovertirao. Čak sam znao da mora biti monohromatska.

Dok sam se juče šetao po dvorištu za vreme kišice, uradio sam par probnih snimaka dečijih igračaka u bazenu za pesak. To mesto je bilo i ostalo omiljeno dečici kao kutak za igranje (blizu je i ljuljaška), što po definiciji znači da je plodno mesto za traženje kadrova za slikanje. U prevodu na srpski, biće toga jošte u ovoj seriji. A današnja scena se sama namestila; doslovno, pomerio sam samo jednu grančicu iz kadra. Ostalo nisam hteo da čistim i nameštam.

Komentarisao sam još davno: crno-bela fotografija je oblast u koju tek želim da ukoračim. Već današnja sesija postprodukcije mi je pokazala koliko je to zanimljiv prostor: bilo je barem desetak varijacija koje bi prošle kao fotka dana. Definitivno vredno daljeg bavljenja!

Znao sam samo šta želim da slikam danas, ali nisam znao ni kako, ni gde, ni kako da obradim. To je na kraju ispao predmet eksperimenta.

Zapravo, nije nikakva dramatična stvar niti misterija. Ima već neko vreme, napravio sam listu objekata za koje iz iskustva posmatrača znam da mogu da budu dobri objekti za fotografisanje. Nekako od kasnog jutra, kad sam se digao, razmišljam o čvorovima u drvetu. Naš stan je u potkrovlju, ima mnogo lamperije, pa ima i čvorova, ali nekako mi se nije dalo da se bavim baš tim čvorovima.

Dan je bio kišan, siv i bezvezan, ali u neko vreme posle ručka nisam izdržao, izašao sam da prošetam dvorištem iako je kišica još uvek rominjala. I šetajući tako kroz baštu, padne mi najzad pogled na rešenje: postoji nekakva nadstrešnica za seno, trebalo u doba dok smo držali neku stoju u drugom dvorištu, pa je jedna strana zatvorena nekim starim daskama da ne bi vetar i kiša pravili čuda. To je bilo davno, vremenski elementi su učinili svoje i to je sad zanimljiv objekat za slikanje. Rezultujuća fotka je ova:

Scena je skoro monohromatska sama po sebi, samo sam dotakao malo sepije, tako mi se dopalo. Bilo je zanimljivo igrati se tim ekspozicijama; na kraju sam jedva nekako suzio izbor na tri slike, a konačno sam izabrao onu koja mi je trenutno bila po volji.

Da je Kikinda mimo sveta, to znam odavno. Ali da je Kikinda planeta, to pojma nisam imao. Sad su stvari jasnije…

Šalu na stranu. Dan je bio lep i Jasna nije dozvolila raspravu: pravac trg da se malo čvarimo na suncu k’o gušteri. I nije da nije, baš je prijalo. Šetajući tamo-amo, ugledam najavu za sledeću Noć muzeja, pod radnim naslovom “Planeta Kikinda”. Dok sam prišao plakatu ispred muzeja, u boksu koji uveče svetli, jako sunce je učinilo svoje i ja sam na prečac rešio da to bude svojevrsni autoportret.

A rezultat ispade ovaj:

Uklonio sam sve boje osim plavih, tako je ispalo zanimljivije. Ovo baš i nije neko remek-delo kompozicije, ali krug planete nosi svoje. Sasvim slučajno, izvedoh jedan od zadataka sa spiska, a usput ostavljam podsetnik da se sledeća Noć muzeja održava za tačno sedam dana.

Ama, pustio bih ja ovu fotku ranije, nego sam došao kući daleko iza ponoći. Kad se dva brata bradata uhvate arhivske ljute, onda to traje…

I tako smo mu ga Bule i ja malo dali, kao što je red, a fotka dana je morala da dođe sa njegove police gde uvek ima nekih zanimljivih girigarija. Dao sam sebi u zadatak samo jedno: šta god to da bude, mora biti umočeno u sepiju.

Tako i bi, a objekat koji sam našao za taj poduhvat je bio perfektan:

Zaboravio sam da pitam za poreklo ove hi-fi mašine. Sve se nadam, Bule će objasniti to u komentaru.

Uzgredni komentar: da, svestan sam optičke distorzije. Mogao sam to lako da ispravim, ali mi nije padalo na pamet da činim scenu ikako unapređenom. Zamislite da sam ovo slikao jeftinim ruskim fotoaparatom na ORWO filmu po starom postupku razvijanja.

Mišn akomplišd.

Danas sam se poslužio teškom postprodukcijom u istraživanju jedne teme koja me zbunjuje već duže vreme. Ako i nisam sasvim uspeo, makar sam našao pravac za dalju potragu…

Danas je jedan od onih dana kad me uhvati levo raspoloženje. Nije da ne radim ništa, ali ideje presuše, neki raniji planovi se ne čine baš tako zanimljivim i onda sve osim rutinskih radnji prepustim nekakvoj stihiji. A sa fotoaparatom, na kraju sam uhvatio zlatni sat, pa posle toga napravio probnu sesiju koju sam odavno zamislio, a pride otvorio još jednu temu koju ću apsolvirati kasnije.

Orah u mom dvorištu je velik, jedan od onih “pravih” za hladovinu tokom leta. Svojom rukom sam ga zasadio kad sam imao 16 godina i, možete misliti, prilično sam emotivno vezan za njega. Već godinama pokušavam da napravim foto-portret tog drveta i nekako mi uvek izmiče “ona prava” fotka – uvek ispadne loše, banalno, pa čak i pogrešno. Dok sam danas lovio neke blesave uglove po krošnji iz donjeg rakursa (iliti žablje perspektive), palo mi je na pamet da bih mogao da se okušam sa nekom jačom postprodukcijom. Peta instanca obrade mi se učinila onom pravom i tu sam stao – bar zasad. A rezultat je ovaj:

Jes’ da umišljam, ali ja ovde vidim zamalo pa ličnost. Listovima u krošnji su namerno umekšane ivice tako da se stapaju međusobno i pride sa nebom, koje sam povukao u olovnu boju da bih postigao bar malo jači kontrast. Intervenisao sam sa osvetljenošću kore na stablu i granama i to je taman donelo malčice opakiju atmosferu. Mislim da bi imalo još šta da se proba, ali nemam ja ceo dan za to…

Tek sad mi navire još ideja, što znači da sam otkrio mogući pravac dalje potrage za portretom mog omiljenog drveta. Vratiću se ja ovome.

Ne, danas se više ne bavim mitomanijom. Ima ko će time da se bavi (kao i svakog dana), a ja imam mnogo prizemnijih problema, kao što je poštar koji oštećuje moju poštu.

Današnja fotka je trivijalna, ali predstavlja dupli pokušaj.

Jedno je da vidim kako funkcioniše triptih – i da li ja to umem da izvedem kako treba. Nisam baš siguran da ovo funkcioniše u potpunosti, ali imam kad da razmislim o tome, jer to je manja briga. Imam ja drugu, hroničnu brigu.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 4. maj 2011”