Category: Foto radovi

Fotografija ponekad može da prikaže objekat onako kako ga mi ne vidimo svojim očima. Pitanje vredno istraživanja: šta ćemo dobiti kad tako izmenimo prikaz? Da li se promenom nekog ključnog elementa slike, možda, menja i poruka koju slika nosi?

Pre nego što sam se latio današnjeg slikanja, znao sam samo jedno: želim da napravim sliku na kojoj je izolovana jedna boja. Tokom većeg dela dana, blagog pojma nisam imao šta bi to moglo da bude. A onda mi je pogled pao na teglicu na Jasninom radnom stolu… Rezultat:

Tehnika izolovanja boja je jednostavna: najlakše je ako uklonite sve “nepotrebne” boje obaranjem zasićenja pojedinačnih boja na nulu. Ovo je ispalo čak i bolje nego što sam mislio. Na korak je od crno-bele fotografije, koja me i inače jako intrigira, a svakako naglašava hladni ukus koje te bombone navodno imaju… Čekaj malo, jeste da nemam običaj da glođem bombone, nego šta bi mi falilo da probam jednu?…

Gledam u ovo već danima i ne znam šta  da radim. Rekoh, ajd’ bar da fotografišem. Na kraju je čak ispalo zanimljivo…

Današnja fotka je izvedena na temu “može li trivijalna scena u koju gledam svakodnevno da se učini zanimljivom makar na fotografiji”. Izgleda da može…

Ove knjige ne fotografišem da bih se nešto hvalio (da mi je bilo do toga, snimio bih svoju kućnu biblioteku), nego ako baš hoćete – da bih se požalio da nemam kud sa ovim knjigama. Nedavno sam naručio i montirao policu koja bi po dimenzijama mogla da primi sve te knjige, ali nisam baš siguran da bi mogla da izdrži tu masu. I tako, ni napred ni nazad…

Ako je za utehu, barem ih često uzimam u ruke, listam i čitam.

Alal nam dan. Kome je bilo do bilo čega po ovako sumornoj kiši?…

Nismo otišli nikud. Imali smo ideju da sednemo u kola i odemo negde, bilo gde u krugu od 100 km, ali nije nam se dalo. Kad se kiša malo smirila, ja sam malo optrčao i snimao na temu refleksije u barama na betonu i asfaltu. Evo:

Nemam šta da se hvalim. To je to: ako je za utehu, uhvatio sam to sumorno raspoloženje.

Kao zadatak ostaje da mi se posreći neko sunčano vreme neposredno posl kiše, tako da mogu da uhvatim oštro svetlo u refleksiji neba.

Dok dlanom o dlan, isteče april. Današnja fotka je pomalo simbolična sa stanovišta dešavanja na Suštini pasijansa: zavrti se ponekad, ide prilično visoko, ali mnogo je praznih sedišta.

Jasna i ja smo danas vodili dečicu u luna-park, pa sam unapred isplanirao neke scene za fotkanje. Nadao sam se uspehu bar nekog od tih planova. Najbolje je ispala sesija pored velikog ringišpila, jer se tad sunce probilo među oblacima koji su danas dominirali. Evo odabranog rezultata:

Slabo im ide tamo, mora se reći. S obzirom na to da je nekad luna-park oko prvomajskih praznika bivao pun najmanje nedelju dana, i to po ceo dan, ovo nije ništa. Na ringišpilu ih je bilo dvoje! A često se danas dešavalo i na onim dečijim karuselima i čudima, kad su Kaća i Marko bila jedina deca u kamionima/avionima/dinosaurima. Mislim da cena od 100 dinara po vožnji nije nimalo popularna; u Kikindi danas ima mnogo porodica koje ne mogu da priušte svojoj deci tu malu radost.

Makar sam iskoristio prigodu praznog ringišpila da se malo bavim geometrijom. A za nekih sat vremena koliko smo proveli tamo, mislim da je to bila jedina vožnja. Nisam obraćao pažnju na samom početku, ali kasnije sam hteo da isprobam neke druge uglove svetla i rakurse protiv sunca, ali mi se nije posrećilo da dočekam neku sledeću turu.

Ako bude sve po planu, vratiću se ja tamo opet. Pomenuh već večernju turu kad sam okačio onu fotku sa invalidskim kolicima ispred autodroma… Ah, da: Marko i ja smo osvojili nagradnu vožnju električnim kolima. Nisam baš siguran šta smo to uradili da bismo osvojili nagradu, ali ajde-de, dopalo nam se.

Ovu sam meračio dugo, a ne znam ni sam zašto. Istu predstavu iz šolje imam svake večeri. Ali, to je bilo teško fotografisati.

Jasna i ja imamo mali ritual svake večeri: svakom po šolja biljnog čaja sa malo meda. Pripema je moj posao. Doduše, brzo to ide: dok voda u bokalu proključa, ja rasporedim kesice i med u šolje.

Retko pijemo prave čajeve: izgubili smo strpljenje za pripremu vrhunskih (i skupih) čajeva kao što je darjeeling, teško je dočepati se najkvalitetnijih aromatizovanih čajeva kao što jeto earl grey (mada tu ima nekih pomaka; o tome drugi put), a pijenje raznih oblika orange pekoe čajeva iz filter kesice je blasfemija. Negde jesenas smo otkrili aromatizovane biljne čajeve jedne domaće trgovačke marke – triput su jeftiniji od one “Milford” prevare, a mnogo kvalitetniji. Ja obično pomešam u jednu teglu nekoliko vrsta (čajevi sa ukusom brusnice, jabuke sa cimetom ili mltivitaminske mešavine), pa onda svakog zapadne ono što mi se zalomi po slučajnom izboru.

Osim uživanja u samom čaju, mene odavno fascinira način razlivanja boje dok se čaj rastvara. Odavno sam se pitao da li bih uspeo da fotografišem to – i večeras sam najzad pokušao. Evo rezultata:

Nije bilo lako: ova fotka je uhvaćena negde u prvih 4-5 sekundi nakon što sam usuo vodu u šolje. Ima jako malo vremena da se uhvati razlivanje: obratite pažnju koliko je različita “scena” u levoj i desnoj šolji; a samo nekoliko sekundi koliko je trebalo da grunem vodu u desnu šolju, u levoj se boja skoro već ujednačila. Već na sledećoj ekspoziciji, možda pet sekundi posle ove, efekat je izgubljen.

Pošteno, rezultatom nisam zadovoljan, jer na njoj postoje najmanje tri eksplicitne greške (svetlo, oštrina i kompozicija). Ali baš namerno objavljujem ovu fotku – između ostalog i zato što projekat “jedna na dan” predstavlja dnevnik, pa ću se podsetiti da pokušam ponovo kad-tad. Kad budem pokušao ponovo, biće to jedna šolja, bez onog blesavog tanjirića ispod, drugačije ću aranžirati svetlo (difuzno svetlo na slici je fluorescentna svetiljka koja non-stop radi u kuhinji), a imam ideju i kako da usporim proces razlivanja (baš da vidim koliko se sećam teza o Braunovom kretanju iz osnovne škole).

Dakle, eksperiment ostaje otvoren.

I po ko zna koji put, fotka dana je drugačija od zamišljene, ali se sama namestila.

Sticajem nekih okolnosti, večeras sam bio prinuđen da provedem dva sata u kolima, vozeći po nekakvoj kišici; baš neprijatno vreme da se provede za volanom, ali ajd’ sad. Dok sam se vraćao kući, kiša je uglavnom već stala i tek poneka kap bi se zadržala na vetrobranu. Imao sam vremena da razmišljam kako bih to uslikao, a to sam i uradio čim sam stigao kući. I  evo je:

Napravio sam pet ekspozicija, ali prva se pokazala i najboljom, jer sam odmah uradio sve što je trebalo: makro režim, ručno fokusiranje zbog slabog svetla, “filmski” izrez 16:9 i minimalna intervencija nad bojom i kontrastom.

Motiv nije bogzna šta – to je detalj u dvorištu – ali cilj je postignut. Prava prilika bi bila da slikam nešto u istom aranžmanu, ali po danjem svetlu i tako da motiv zamućene pozadine bude prepoznat kao neko poznato mesto.

Trebalo je zateći se na pravom mestu u pravo vreme… Lažem k’o pas: ovo je uhvaćeno apsolutno slučajno. Štaviše, nisam primetio ključni detalj dok sam slikao mnogo veću scenu.

Fotoaparat je bio u kolima, i hteo sam da slikam neki detalj na benzinskoj pumpi dok sam točio gorivo. Dok sam se tako premišljao, slučajni odsjaj preko nekih krovova me podseti da je u grad stigao luna-park. Pet minuta kasnije, bio sam tamo i slikao u sumrak, bez blica, iz ruke. Bio sam apsolutno siguran da ću uhvatiti nešto vredno štekovanja u projekat “jedna na dan”.

Nije bilo gužve: to tek za vikend, kad ću opet da odem tamo u večernjim satima, ovog puta sa tronošcem, a već imam 99 planova. Večeras sam se orijentisao na autodrom, a imam petnaestak fotki od kojih su bar tri vredne dalje obrade… Međutim, u jednom većem kadru uhvatim ovo:

I šta da vam kažem: kad sam prepoznao ovaj izrez, odložio sam obradu svih ostalih fotki. Što bi rekli stari Egipćani: to je to!

Kad se koincidencija pretvori u bitni element iskaza, onda to znači da je đavo odneo šalu. Iz tog razloga, danas za fotku dana biram onu koju inače ne bih.

Najpre, opet sam danas izveo nešto drugo, a  ne ono što sam prethodno zamislio. U spontanoj razmeni e-pošte sa prijateljem prisetio sam se namere da ovde objavim jednu staru priču koja je inače objavljena na blogu kojeg više nema. U toj priči se pominje moj globus, pa mi je pogled pao na njega, i tako… Spremio sam niz ilustracija za tu priču.

A evo i odabrane fotke iz sesije koja ima dvanaestak ekspozicija, a pride je nekoliko njih izvedeno u nekoliko varijacija.

Ova fotka nije najuspešnija u sesiji, ali dok sam obrađivao fotke, pogled mi je pao na najsjajniji deo slike, tamo gde se svetlost ručne LED lampe (koju koristim kao priručni reflektor) odbila od površine globusa. Još dok sam fotografisao, pa video prvi rezultat, mislio sam da ću napraviti takav izrez da taj deo ispadne; kasnije sam hteo da malo obradim taj deo i da vidim šta će ispasti…

Tek onda sam shvatio u šta gledam.

Ili ne postoje koincidencije ili je sve koincidencija: tokom kratke sesije, zavrteo sam globus par puta. Ova fotka je poslednja u nizu… Pogledajte mesto na globusu na kome se nalazi odsjaj. Nije baš tačno mesto nedavnog katastrofalnog zemljotresa u Japanu, ali tu je negde za centimetar ili dva južno od sjajne fleke. Skoro se savršeno poklopilo, s obzirom na činjenicu da uopšte ne bih imao tako bizarnu ideju da namerno napravim takav foto-performans.

Prvobitni plan za snimanje fotke dana sam odložio dok se ne vrati lepo vreme, jer mi za to što sam naumio treba zlatni sat. Dan sam prepustio slučajnosti, uz rezervnu ideju da motiv na fotki ima neki element hrane.

Zašto baš tako? Otvorio sam listu zadataka (koju stalno nešto menjam, dopunjujem i preslažem) i prvo što sam ugledao beše reč “hrana”. I tako ostade kao plan B.

I ko je mogao da pretpostavi da će ta “hrana” biti… jagode u šampanjcu!…

Ne, nije šala: bili smo u poseti prijateljima, a dok smo se mi okrenuli, domaćin je već servirao jagode u čaši i prelio ih suvim penušavim vinom. Tja, nisam baš ljubitelj penušavih vina, a jagode volim isključivo u svežem stanju, bez ikakvih aditiva (i to sezonske jagode sa sunca – ono bezukusno đubre iz plastenika mi ne treba ni za dž). Ali moram priznati da ovaj kvazi-koktel ima zanimljiv ukus.