Category: Foto radovi

Uskršnji dan je protekao u poznatom scenariju. Bilo je prilike za hvatanje fotke dana i to sam iskoristio. I opet je moralo da padne eci, peci, pec… Što u krajnjoj liniji i nije tako loša stvar.

Dakle, prepodne u Mokrinu, gde se glavna ulica pretvara u vašar, bina na kojoj se odvija svetsko prvenstvo u tucanju uskršnjim farbanim jajima, hiljadu poznanika, i tako to. Posle toga, tradicionalni uskršnji ručak kod Jasninih roditelja. Još uvek teško duvam, a pošto slutim da danas nisam jedini sa tim problemom hajde da se kanem puste priče.

Danas nije bilo posebnih zadataka, mada sam se potrudio da uhvatim pokret na dečijem ringišpilu. Od nekoliko fotki koje us ispale kandidati za izbor slike dana, odabrao sam nešto što će ostati u duhu uskršnjeg šarenila. Izvolite:

Drugi kandidati su bili: roda na banderi (obrada u crno-beloj tehnici); liciderska srca, vertikalni izrez 2×1; krupni plan šarenih svilenih bombona koje vidite na ovoj slici u prvom redu; i jedna iz niza fotki sa dečijeg ringišpila. Svih pet su bile vredne objavljivanja, odabir pade na ovu: možda bih u nekom drugom raspoloženju izabrao neku drugu. Svejedno!

Uzgred: znam da je ova fotka pomalo banalna, možda je čak i najmanje atraktivna od svih pomenutih; ali iz nekog volšebnog razloga ne mogu da se oduprem ovakvom kadru (pritom, ja ni te ni bilo koje druge bombone uopšte ne jedem). Ako iko ima ideju kako bi se fotografisanje ovakve scene moglo unaprediti, biću zahvalan na savetu; i pokušaću prvo mprilikom – ako ne pre, a ono tokom Dana ludaje u Kikindi, sledećeg oktobra.

Za danas se znalo šta će biti predmet slikanja u projektu “jedna na dan”. Jasna se bunila što sam izneo jaja na sto pre Uskrsa, ali šta da se radi

Bilo je raznih aranžmana, ali unapred sam znao šta će ići kao fotka dana, pa da ne dužim:

Slikanje korpe sa uskršnjim jajima je tradicija koju odavno nisam izneverio. Tako da ovde nema nepoznanica. Samo je pitanje kako će Jasna i Ana biti inspirisane. Ove godine je bilo kubizma, dadaizma, naturalizma, gvaša i šta ono još beše A ove dve face, to je nina spremila za dečicu mog brata.

Auh, kakav dan! Ni manje ni više nego tri nezavisne foto-sesije, sve tri spontane i sve tri uspešne. Na kraju sam zamalo odlučivao o izboru fotke dana po naučnoj metodi “eci peci pec”…

Šta da vam kažem, gledajte:

Naravno, dan je počeo gužvom u kuhinji: kuvala su se i farbala uskršnja jaja. Posle su Jasna i Ana iskazale svoje umetničke sklonosti uz pomoć raznih rekvizita, od metalizirane boje za jaja i zlatne konturne boje do markera i laka za nokte. Sve to sam slikao, znajući na kraju da imam dobre snimke za izbor fotke dana. Ali, nije ispalo tako…

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 22. april 2011”

Lepo vreme, red je da krenem napolje. Za početak – dvorište.

Namontirane su solarne žiške, one što danju napune baterijicu preko solarnog panela, a noću odaju nešto malo svetla, dovoljno tek da prepoznate koordinate. U našoj bašti služe tek kao ukras. Evo:

Glavna ideja: lampa u krupnom planu, napadna perspektiva i plitka oštrina. Uz malo obrade, pogodio sam i atmosferu.

Ova zamisao mi je bila teška za izvedbu jer sam jedva pronašao dobar ugao. Radile su makaze (otkrio sam proporciju 2:1 kao najbolju), a bilo je i malo montaže na nekim mestima.

Ovih dana ću probati ovaj isti motiv, ali noću.

Ovog puta je bilo baš teško. Dobro sam se preznojao dok nisam dosegao ono što sam zamislio.

Baš i nemam mnogo fotografija na kojima se vidim i ja. Moj uobičajeni položaj je na strani tražila, nisam se nešto gurao da se puno slikam. Tu i tamo se zalomi poneki snimak sa putovanja i to je uglavnom to.

Autoportret je jedan od motiva koje sam zabeležio na spisku za projekat “jedna na dan”, a ovog puta sam hteo da izvedem fotku u ogledalu, sa igrom svetla. Imam gde to da uradim, pod uslovom da mi niko ne smeta: jedno veliko ogledalo u predsoblju, osim što služi mojim devojčicama za ono što devojčice već rade ispred ogledala

Danas je taj dan: nisam baš nešto bio voljan ni za šta drugo, a prilika da izvedem sesiju natenane je bila “sad ili ko zna kad”.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 20. april 2011”

U neku ruku, današnja fotka nema veze sa projektom “jedna na dan”. A opet, ovo mi je bila izlazna strategija poslednjih nekoliko dana.

Već danima gledam u svoju omiljenu igračku, sve u nameri da je slikam.

Ovu lokomotivu iz kinder jajeta sam dobio od Ane kad je imala oko pet godina: “Evo, tata, neka vozić bude tvoj!“. Nosio sam je sa sobom kad god bih otišao sam od kuće na neko vreme. Bila mi je amajlija kad sam šetao maskirnu uniformu po banatskoj slatini.

Ima već nedelju dana, meračio sam se da napravim neki određeni snimak. Ovaj odabrani komad nije to što sma najpre zamislio – prvobitno sam hteo da napravim neku scenu objekta izgubljenog na velikom praznom prostoru. To nije išlo kako sam zamišljao, prešao sam na makro snimke, a na kraju je par njih dovelo do ovakve scene. Prvobitna zamisao tako ostaje na spisku za izvedbu, a ovo je fotka čiji posao je da me oslobodi pudravaca koji su me pratili neko vreme.

Pre nekoliko dana pomenuh plan da uslikam izlazak sunca sa svog prozora. Da sam bio bolje skoncentrisan, uhvatio bih i bolje nego što mi je to jutros uspelo.

Desi mi se ponekad i sad, mada gledam da izbegavam: ostanem budan do jutra, radeći nešto, čitajući ili se baveći glupostima. Prošle noći sam hranio lavove (odužilo se i na veći deo dana), a kad je zora počela da rudi, digao sam jedan venecijaner da pratim šta se dešava na nebu.

Ludilo boja je počelo odjednom. Dok sam zgrabio fotoaparat i otvorio prozor u predsoblju, već se promenilo; a u sedam ekspozicija koje sam napravio u intervalu kraćem od dva minuta, nema dve iste situacije u kombinacijama boja. Za prikazivanje biram, nećete verovati, najmanje šarenu varijaciju:

Baš sam poredio najbolje uhvaćene kombinacije: ovo što je sivoplavo na vrhu, u roku od oko 40-50 sekundi je promenilo boju sa intenzivno plave. A ta plava je pola minuta ranije bila toliko ljubičasta da sam zaista isprobavao smanjenje intenziteta boje. Ovu sliku sam odabrao jer sam dobio neku čudnu kombinaciju preliva; i donji deo je prelazio iz neke čudne crvene ka narandžastoj, a završilo se nekom bledožutom bojom.

Najfascinatnije iskustvo ove kratke sesije je to što je period povoljnih rezultata u slikanju trajao ukupno možda tri minuta, ne duže; pre toga je bilo suviše tamno, a posle je brzo izbledelo i boje bi morale da se fingiraju, što je sasvim mimo poente. Na leto će taj period biti još kraći, pa ću morati da se pripremim bolje. Verovatno će idealna sesija biti izvedena negde iz bašte ili čak sa ulice, sa fotoaparatom na tronošcu. Rečju, ova tema ostaje otvorena.

Opet sam odbacio perspektivu za fotku dana da bih razvio do kraja slučajnu priliku koja se ukazala. Ovo je stilska vežba.

Varoš u kojoj živim je prostrana, sa širokim ulicama, kuće imaju velika dvorišta. Kad je zavladao socrealistički princip, pa neki pametnjakovići odlučili da se u sred žitnice gradi metalski kompleks, napravljeno je jedno naselje zgrada u neposrednoj blizini industrijske zone, ne bi li lakše prikupljalo prašinu i smrad koji izlazi iz tih fabrika. Rezultat je nešto nalik prvim novobeogradskim blokovima, i to naselje mojoj varoši oduvek stoji k’o piletu sise. Kad se širom varoši desio novi talas gradnje, negde osamdesetih godina prošlog veka, pa još jedan devedesetih, sve je postalo samo još ružnije. Tako turobno mesto je meni nezamislivo za život – tamo su najpre otišli da borave oni koji nisu mogli drugačije, a kasnije oni koji bi radije da stanuju nego da žive.

Jasna i ja smo večeras bili u poseti prijateljima koji žive stanuju u dotičnom bloku. Poneo sam fotoaparat sa namerom da usput uhvatim nekoliko kadrova koji oslikavaju to mesto. I šta se desilo – uslikao sam jednu jedinu fotografiju! To je svakako bio pucanj na slepo, jer me je kod kuće čekao materijal za ranije planiranu sesiju. Usput sam već imao ideju kako bih obradio tu fotku – i uspeo sam! Evo je:

Da, znam: ne morate da mi naglašavate da ova fotografija nije lepa, znam to i sam. Ali, ova fotka i ne treba da bude lepa, nego bliska utisku: to je ogledalo Mikro naselja u Kikindi. Ružnoća, oronulost, sivilo i prejake senke su odlika tog mesta. Ovi olupani, popaljeni i prljavi sandučići su “frizirani” zamo za toliko što sam uklonio oznake imena, ali to sam uspeo da uradim dovoljno pažljivo, tako da ne narušim zatečeni izgled mesta.

Što se mene tiče, ovo je najuspešnija fotka dana u nedelji koja je upravo istekla.

Stotinu aktivnosti na sve strane, valjda je jasno od smanjene aktivnosti na blogu. Valjalo je potruditi se na drugoj strani.

Luka je za mene jedan važan mladi čovek i ja jako poštujem njegovo mišljenje i zahteve. Danas je, uz malu pomoć svojih roditelja, kupio “novo kućište”, to jest novi računar, pa je taj odmah donet kumu na kanal. Instalirao sam operativni sistem i elementarnu zaštitu, a dok sam se ja tako bavio, Luka se bavio mojim sobnim biciklom. Setio sam se da ga nisam davno fotografisao… Pa kad sam već posvetio popodne njegovim potrebama, bio je red da on meni uzvrati poziranjem za fotku dana…

Elem, jesmo drugari i jeste mi kumče, ali nema labavo: neka ga babe i dede uče da okolo teku med i mleko – od mene može da sazna samo da će u životu morati da se izbori za svoje ideje, namere i potrebe. Jednog dana ću ovde preneti kako je jednom tekao jedan žestoki razgovor između Luke i mene. Tada je imao pet godina i tako me je potukao u viteškom nadmudrivanju da sam se oporavljao satima posle toga; uspeo je rečima da izvede ono što ni mnogo starijim od njega ne bi. Tog dana sam naučio da sintagma “naučiti nešto od dece” uopšte nije fraza.