Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Fotografije sa raznih strana
И онда, јесу ли најзад родиле те кајсије? Па, онако, три гајбе. У ствари, четири и кусур, после је било још, ал’ кад сам ово сфоткао, три.
Ко има кајсије зна која је то патња. Цветају двадесетог марта, дваездругог падне снег, па дваеседмог још један. Или цветају нормално али температура ниска и пчеле изађу тек десети дан. Или цветају обилато а сутрадан удари мраз. А онда кад роди…
(велика)
… онда никад краја берби. Кад нема не ваља, кад има не ваља. Ко ће свету угодити.
Šta to može da bude neobično u zemlji u kojoj samo Bog zaliva kukuruz? Šta je to vredno pažnje tamo gde čestit narod predlaže izdavanje novčanice od 3000 dinara da bi se onom zadriglom klipanu pomoglo da izigrava Mesiju? Sa kim se može podeliti radost ili tuga kad svakog pritiska nešto na šta ne može prstom da se pokaže, ali može plećima da se oseti?
Кад је оно миш прегризао оне жичице што воде у осовину диска, Јоца Смуђ је рекао да он нема тако фине сечице којима би то тако хируршки прецизно пресекао. Слично чудо природе сам видео кад су се дрводеље населиле у неку натрулу греду. Пиљевина коју избацују кад дубе себи гнездо је финија од брашна, а само гнездо практично савршено ваљкаста рупа.
У ствари не знам да ли је ово на слици дрводеља. Величина одговара, кретње одговарају, али је ова буба нешто сувише светла. Ко зна, можда и њих има у разним бојама. Изгледају опасно, међутим не прилазе уопште, не нападају и чак ни не знам да ли имају икакву жаоку.
Иначе, умеју да се угнезде и у готову рупу кад им се свиди – например у управљач бицикла. Хм… сад кад сам тражио линк, наша википедија не зна за пчеле дрводеље. Можда је ово нека врста бумбара.
Као и код сваког оваквог снимка, треба наћи ту златну средину између свега… што, наравно, препуштам аутоматици тј овом рачунару са објективом, који се назива камером. Ако ништа друго, бржи је од мене, док бих ја наместио то како ја хоћу, оде буба. Нисам незадовољан – међу десетак снимака има чак три која су довољно оштра (тј сваки је негде оштар, ама “негде оштар” и “оштар где ја хоћу” није исто). Ослањање на аутоматику има својих добрих страна.
Кажу тако “вредан ко пчелица”… а кажу и “што се мора, није тешко”. Кад ти је главни извор свега за преживљавање у цвећу, а цвећа има само кад има, нема друге но да се спрема зимница. И пчелама, канда, не смета да проведу пролеће и лето правећи залихе за зиму. А ко зна, можда се преко зиме културно уздижу, оргијају, мењају друштвено уређење, смењују владу… може им се, урадиле су посао кад је требало.
Али ово се зове “једна од пре”, дакле очекујете фотку а не фантастичну пчелињу социологију (и пчелари их зову друштвима, није израз изабран без везе). Па, ево фотке.
Погледајте и велику – да се види колико се полена накупило у цегеру. На претходној, шест секунди и два цвета раније, тога има приметно мање.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: неко мора и вредан да буде”
Ovom fantastičnom akt-fotografijom završava se ovonedeljni ciklus fotografija Tibora Arve u rubrici “fotka u podne“. Kao i obično, našem prijatelju je opet uspelo da nam oduzme dah svojim radovima.
Ove nedelje, u rubrici “fotka u podne” gostuje fotograf Tibor Arva.
Ove nedelje, u rubrici “fotka u podne” gostuje fotograf Tibor Arva.
Ove nedelje, u rubrici “fotka u podne” gostuje fotograf Tibor Arva.
Ove nedelje, u rubrici “fotka u podne” gostuje fotograf Tibor Arva, naš stari znanac i osvedočeni prijatelj Suštine pasijansa. Sadržaj koji nam je Tibi ovog puta pripremio prava je poslastica: dobili smo izbor aktova koji su nastali od njegovog prošlog gostovanja do danas.
