Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Fotografije sa raznih strana
Ali prvo sam morao da tražim dozvolu…
Tako ti je to: mir u kući može da se postigne i sa tri računara na netu i tri para slušalica u tri sobe, pa da vidiš vraga… Komunikacija ide zamalo-pa-preko-skajpa… Eh… I onda ponekad uletim kao kobac u jednu ili drugu sobu, naoružan optičkim nišanom, pa uhvatim poneko iznenađeno lice. I nedavno najzad natrefih onu low key fotku koju sam odavno pokušavao da potrefim.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (2-36): 5. avgust 2013.”
Još jedna ulična iz bliske varoši
Ako je za utehu, naše bivstvovanje po Segedinu nije imalo samo potrošački karakter. Stigli smo malčice i da se prošetamo zonom centra grada. I šetajući tako, upade mi savršen kadar u pogled. Nije bilo druge nego da ga šljasnem.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-35): 4. avgust 2013.”
Vreli dan, čari potrošačkog društva, drski državni službenici i par uličnih fotografija…
Kako god okreneš, ne mogu da se izvučem is segedinskog spina, a hteo bih, jošte kako. No, proći će jednom, nekako, onog dana kad budemo shvatili da što ne platiš na mostu, platiš na ćupriji, kao zamalo u danu koji prođe za nama.
Ako ništa drugo, štriknuo sam par zanimljivih fotki na ulici.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-34): 3. avgust 2013.”
Praznino, i Bogu si teška.
Sad, daleko je to od praznine, ali već me hvata nervoza od karantina. Treba mi odmor, a odmora nema. Evo jednog velikog ništa koje je beleška ove večeri.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-33): 2. avgust 2013.”
Monotonija.
Protivu svake pameti, logike i čiste svesti, ovo leto sam pretvorio u radno. A zašto tako? Duga je to priča, uglavnom banalna i sa trivijalnim zaključcima. Ne krećem se ni blizu toliko koliko bi trebalo. Kretnje i ideje sam učaurio u ovo malo kvadrata stančića u kome živim sa porodicom. Nalazim da je i tu moguće preslikavati mentalne projekcije na senzor fotoaparata. Malo svetla, malo boje, senka tu i edit tamo.
Ne, ne i ne – povikaće neki dobri ljudi, ali biće kasno. Za mene nema leka.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-32): 1. avgust 2013.”
Nema kraja ideji o nenadoknadivom resursu: sve se nekako vrti oko vremena. Čak i frustracije budu izazvane vremenom.
Predveče mi se nije dalo išta da radim, pa sam malo pridremao – efikasno zaspem u nevreme kad uzmem nešto da pročitam. Kad sam se trgnuo iz tog, jel’te, dremeža, vreme na satu je skočilo na mene kao u crtanom filmu. U, boktemazo!…
Umalo da je zaboravim…
Ima već skoro dve nedelje od tog događaja.
– Da me slikaš! Treba mi nova za profil – reče Projektant Radijatora.
– Aj. Samo, unutra nema mesta, a napolju je preoštro svetlo. Da sačekamo malo.
– Malo se žurim. Ajmo odmah.
– Pa, dobro. Ali znaš šta biva kad se u foto-sesiju ugradi žurba? Biva ćorak.
– Grmbghpfft i tako to.
– Pa dobro. Biće meni za eksperiment.
Tako i bi.
Gori vazduh.
Vreli dan, pomičem se minimalno, klima ne može da postigne, zamro je razgovor, i ovo malo posla me je iscrpelo k’o da sam radio ko zna šta. U neki kasni popodnevni sat, kao hipnotisan, izađem na terasu da škljocnem sprženi vazduh i ugledam dva goluba na krovu komšijske kuće. Hoće li poleteti? Uključim mitraljez u aparatu, nanišanim i dam se u čekanje. Bio sam već ceo minut napolju, a majica na meni je bila sasvim mokra. Da li da uđem i presvučem se časom?
Uto prhnuše.
Kitim svirce i razbijam čaše…
Dobro da, nisam razbijao čaše. To ne radim ni kad sam besan, a kamoli da se kerebečim u kafani. No, beše veselo – od povoda do sastava društva – pa sam malo ister’o kera, taman da napravim formalni razlog za kašnjenje utovara. 
Kad se potrefi, pa ideš okolo pričajući kako si baš tako hteo…
Tokom šetnje po dvorištu u kom prebivaju radovi preko tri decenije simpozijuma Terra, na kraju trema sam ugledao scenu u kojoj su se prelamala razna svetla. Škljocnuo sam u tom pravcu ne znajući da li će išta ispasti, jer iz iskustva znam da je Canonov sistem za fokusiranje sklon da se zbuni kada nema dovoljno svetla u tački fokusa. No, kad sam posle video rezultat, zabezeknuo sam se.
