Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Fotografije sa raznih strana
Poslednjeg dana u maju, izazivao sam Ajnštajna i zbog toga sam zaslužio šljagu.
Svetlost je sve. Svetlost je srž fotografije. Istovremeno, svetlost je čudo fizike jer, kako ono reče ona kokoška kojoj sam zaboravio ime, poseduje i talasno i korpuskularno svojstvo. Ukrstih ja tako svetlost (blica) talasajući (idejom) i podmećući korpus (svojih 0,12 tona), pa sam u jednoj ekspoziciji dobio ovaj rezultat:
Ponekad lov na neki motiv može da se pretvori u zabavu. I to u postprodukciji.
Može biti, sećate se fotke iz prvog ciklusa “jedna na dan”, ne toliko stare – s početka marta ove godine – na kojoj sam uhvatio odsjaj sojenice u vodi. Ubijajući pola sata rekreativne vožnje biciklom, zatekao sam se na istom mestu, sa još boljim svetlom i, k-hm, štogod boljim fotoaparatom. 
I došla mi žuta minuta da napravim nešto nalik, ne nužno isto onako. nego da se malo poigram dobrim svetlom kojim sam raspolagao. Završilo je ovako:
U danu koji je za mnom, naučio sam da HDR i nije tako bitan. Šteta. Vladan je taman počeo da se zgražava nad mojim blasfemičnim istupom…
Kada fotografišete tako da se svaka fotografija zabeleži u RAW režimu, raspolažete rezervom u kasnijoj obradi koja drugačije, u formi JPG slikanja, više nije raspoloživa. Iz mraka se izvuku detalji, svetle zone se ukrote, boje se podese prema potrebi ili nameri i fotka na kraju ispadne bolja nego da je slikana kao JPG. Cena je nešto malo više izgubljenog vremena, ali je rezultat primeren. I HDR nije potreban. Evo, gle:
Otkrivam da me proizvodnja omota za bombonjere smiruje. A primećujem i da se gledaoci lože na zalaske sunca. Postmoderna u svom najvulgarnijem izdanju…
Zapravo, imam tako dobar izgovor za bavljanje ovakvim scenama da nikad nećete moći da ga osporite: istražujem granice tehničkim mogućnosti očijukanja sa dinamikom na slici dok držim sunce usred kadra, a istovremeno i sam učim da održim takvu scenu u postprodukciji. Ovog puta pribegavam tehnici koju Neven naziva đavoljom rabotom, a i ja sam lično napadao neke čestite ljude zbog primene te tehnike. Dragi moji, pred vama je moj prvi objavljeni HDR:
Ako sam se ikad radovao kapitalnoj grešci u vremenskoj prognozi, bilo je to u danu za nama…
Priča je, zapravo, kratka: prijatelji su aranžirali proslavu rođendana svog sina na salašu zajedničkog druga. Prostrano dvorište puno životinja, šumarak, voćnjak, ko šta voli. Kad su najavili kišu tokom vikenda, umalo se nije izjalovilo. A onda se nedeljno popodne pretvorilo u najlepše moguće. A svetlo za fotkanje kao da sam naručivao. Recimo, ovako nešto:
Smirivanje. Da se pogled odmori. Da duša predahne. Da se presaberem, brate, mnogo sam zapetljao stvar poslednjih dana…
Obećao sam sebi da ću da uslikam žito dok je još zeleno, pa nikako da se desi. A potrebna su samo tri koraka: uzmeš fotoaparat, odeš u polje, slikaš žito. Sramota me da kažem, ali treba manje od pet minuta kolima. Ili petnaestak minuta biciklom. I onda:
Kad vas izvedena fotka podseti na knjigu koju ste čitali, onda je to već ozbiljna stvar. Bilo je spontano, pa rezultat nije takav zbog Pavićevog romana…
Kada sam krenuo u polje, vreme nije bilo dobro za slikanje, jer Sunce je bilo visoko, oblaci su bili mutni, svetlo previše difuzno, a vetar me je sprečavao da se posvetim nekim detaljima koje sam planirao da uhvatim. No, nije to bilo baš tako neuspešno: ponekad je trik (i) u tome da prepoznaš šta se može izvući iz fotke na kojoj svetlo nije dobro. Evo očitog primera da se ipak može:
Uhvatim tako ponekad sebe u razmišljanju: postoji li razlika između urbane i ruralne fotografije? Ili je to možda u glavi posmatrača?
Kada sam poslednji put posetio Roberta, uhvatio sam ga da okopava krompir. Veli “nije mi dosta posla, pa sad još rmbam za sto kila krompira”. Ako, brate, rmbaj kad voliš, šta da ti radim ja. A dok je on tako mlatio motikom , uočio sam pritke za paradajz. Malo sam čučnuo i ugledao kadar koji se ne propušta.
Kažu da je Bah pisao etide samo kao vežbe svojoj deci, bez ikakve posebne namere. Eh, da sam taj nivo, gde bi mi bio kraj. Ipak, etida…
Opet raskorak, ovog puta mojom krivicom. Makar se desilo da sam bio u izviđanju do mesta koje je uvek zanimljivo za foto-lov u zlatni sat. Međutim, to izviđanje se desilo bez fotoaparata. A onda sam se setio da sam čeprkao nešto po meniju fotoaparata, pa uslikao par scena na svom radnom stolu. Taman sam čitao nešto o split toning efektu i ubrzo se rodila ideja o zadatku… Kamo sreće da ovakve stvari radim češće:
Još jedna sa Noći muzeja, pa dosta.
Sticajem nekakvih ne baš najjasnijih okolnosti, na poslu je neuobičajeno zatišje, pa imam dosta vremena na raspolaganju. Da nije kiše, znao bih šta ću; nije mi se zaista dalo da pravim foto-sesije po kući, a na fotografisanje po kiši se još uvek nisam odvažio. I tako, evo me gde čeprkam po arhivi da vidim šta je vredno fotke dana. Došao sam do standardnog motiva “pljas-po-čelu”, jer da ne bi ovako, zaboravio bih na fotku koju sam svakako hteo da podelim sa vama.
