Category: Foto radovi

Ne znate vi kako izgleda vreli dan u varoši koja nema reku. Tačnije, ne želite ni da znate kako to izgleda…

Vreli dan, težak, vlažan kao u vojničkom vešeraju, mozak radi usporeno, za njim i sve ostalo. Planovi? Zaboravi. Ideje? Nema. Samo poneki trag namere da se pronađe kakva čestita ilustracija utiska o takvom danu. Prava bi stvar bila da tu ilustraciju načinim u takvom danu, ali to nisam mogao. Umesto toga, setio sam se jedne fotke od pre dve nedelje. Proverio sam je, setio se da je sa njom postojao jedan problem – a tad sam otkrio da artefakti izvlačenja iz previše tamnog tona stvaraju tačan utisak kvaliteta banatskog vazduha ove sparne nedelje. Nominalni škart ispade primerena ilustracija:

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (71): 10. jun 2012.”

Jedna zamalo-pa-reporterska…

Dan sam proveo škljocajući. Ama, skoro-pa-mlatarajući. Trebalo je da uradim reporterski posao za koji sam bio zadužen i uradio sam ga kako dolikuje, koliko zaključujem posle brzog pregleda preko 400 ekspozicija. Posle trijaže će ostati stotinjak fotki, a to je već nešto.

Tek kad sam sređivao ovaj sadržaj, shvatio sam da nemam ništa za projekat “jedna na dan”. Dan je bio vreo, mozak je proključao, a ni tri litre popijene vode mi nisu bile dovoljne da spreče predvečernju glavobolju zbog dehidracije… Nije bilo druge nego da potražim nešto što bi moglo obradom da se pokaže primerenim da upamtim ovaj dan. I nađem priliku brzo.

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (70): 9. jun 2012.”

Pade mi na pamet dok sam se vrteo po dvorištu: a zašto ja ne bih napravio prosti antipod onoj fotki od sinoć?

To zvono me hipnotisalo: udaram kamatu sam sebi, istražujem varijacije. Nisam se previše dvoumio: uzeo sam aparat i tresnuo jednu jedinu ekspoziciju. Bilo je dovoljno:

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (69): 8. jun 2012.”

Može li primamljiva fotka da nastane u afektu? Može, ukoliko se pod afektom smatra samo čin fotografisanja…

Bližilo se ono doba večeri kad biram fotku dana i namah sam ustanovio da nemam ničeg prikladnog na lageru (zapravo, imam, ali nije odgovaralo mom raspoloženju). Pomislih tada: ima li čega u neposrednoj okolini što sam sebi zadao da ću slikati, a da mogu to da obavim bolje nego što sam nekad radio? I setim se: navrnem objektiv 50 mm, turim ga na najvećih f/1.4, navijem žestokih ISO 2000 i izađem u dvorište. Pet minuta kasnije, znao sam da je imam:

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (68): 7. jun 2012.”

Nastavljam sa igranjem. Ama. istražujem. Tek saznajem dokle mogu da guram. Zasad još uvek iz ruke.

Marinku se jučerašnja fotka nije dopala, ali tako je to: svetu se ne može ugoditi. Ovo je daleko od onog klasičnog pristupa makro fotografiji kakvom sam se igrao poslednjih devet godina. Sada je to samo izolovani prostor u kome lovim klasičnu fotografiju, ali u vrlo ograničenom prostoru. Ukoliko ne divljam previše, dobiću prosto ograničenu dubinsku oštrinu, što je na malim aparatima jedini način da se to postigne. Ali dobro, lakše je nego inače i upamtiću to:

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (67): 6. jun 2012.”

Stigla nova igračka! A sad u nova osvajanja!…

Kada sam kupovao DSLR, unapred sam znao da optika kojom ću raspolagati znači odricanje od makro fotografije, barem do nabavke namenske opreme koja omogućuje rad sa makroima. Ajde-de, pomislih, nije žurba, za šezdeseti rođendan ću sebe časiti makro objektivom – i to je to. A šta do tada?… Ne žurim, mislio sam, a G6 ostaje u prikrajku i poslužiće za poneki makro ako se ukaže potreba. A onda sam video ovaj projekat, rešio da ga realizujem, krenuo u ispitivanje mogućnosti i konačno se opredelio za najjeftinije, priručno rešenje koje je dovoljno za moje potrebe u kućnim uslovima. Naručio sam garnituru od tri close-up stakla koja se navrću kao adapteri. Faktori dioptrije +1, +2 i +4 se koriste pojedinačno ili u kombinaciji (vrednosti se sabiraju, pa tako do +7),  u zavisnosti od potrebe za uvećanjem. Paket je stigao danas i onda sam se malo poigrao, onako na prvu loptu, kao što je red kad se prigrabi nova igračka:

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (66): 5. jun 2012.”

Gledam u to bicikleto već godinama. Tek sam ga tokom proteklog dana zgrabio u kadar…

Ja svog druga Tošu (Starijeg) mnogo više cenim kao muzičara nego kao majstora za biciklove, ali od muzike se danas ne može živeti. Tošin servis, tačno preko puta Radničkog doma u Kikindi, moje je birano mesto kada dođe red da se bicikl sredi cakum-pakum za sezonu. A majstor k’o majstor, servis k’o servis, postoji i pokazatelj mesta ispred kuće: kad je braćo reklama, neka je reklama, što ono reče Mika Antić. I tek sad uhvatih minut da slikam reklamu servisa:

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (65): 4. jun 2012.”

Da citiram: “Pitanje je šta hoćemo – umetničku ili reportersku fotku”. Ja bih, ako može, oboje. Istovremeno.

Priča je, zapravo, prosta: moji drugari iz OKI “Feniks” su osvojili drugo mesto na prvenstvu Mađarske u sedećoj odbojci. Onda sam zamoljen, što u svojstvu vebmastera sajta, što u svojstvu prijatelja kluba veštog sa snimanjem poziranih predmeta, da fotografišem pehar i medalju, da imamo u foto-arhivi kluba. Ne dadoh se omesti, nego sam se dao u posao, pa sam tokom sesije dobijao i neke zanimljive rezultate, poput ovog:

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (64): 3. jun 2012.”

Brzo, ergo kuso. Je li tako? Tako je. Baš uvek? Pa, ne baš uvek.

“Deder, uslikaj taj kaiš koji toliko hvališ, da ga vidim”, zamolio me je Bane, ne razumevajući o čemu ja to pričam na osnovu škrtog opisa “kaiš za šaku” iz jednog prethodnog maila. Kud ću, šta ću, nisam hteo da ga upućujem na net da vidi, nego ugrabih aparat, pa pravac pred ogledalo. A pred ogledalom se zna pravilo: nema upotrebe blica. Pa dobro, baš zgodno, objektiv 50 mm je namontiran, ostaviću f/1.4 i slikaću lako… Da, najverovatnije da je lako: gde se na 20 cm od ogledala slika čak desetinka sekunde? Ali, čekaj malo…

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (63): 2. jun 2012.”

I posle pričaj okolo kako si jeo prirodno voće…

Bilo je vreme kad sam toliko voleo jagode da sam ih jeo dok me stomak ne zaboli (i šta već biva potom). A onda su došli iz belog sveta da nam objasne kako se gaje jagode. Pa čak i kako se jedu. Pratio sam proletos na pijaci kako se razvijalo ono plastično đubre koje nazivaju jagodama. Najpre su negde u martu osvojili boju. Onda su početkom aprila osvojili oblik. Negde krajem aprila su ovladali mirisom, a polovinom maja je pristigao i ukus.

Međutim, ima anomalija, kao i kod svake druge prirodne stvari sa kojom se čovek previše igra. Poput ove:

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (62): 1. jun 2012.”