Category: Foto radovi

Meračio sam dugo, ali sam zaboravio da napunim baterije za blic…

Po Aninoj najavi, večeras je trebalo da padne Veliko Šminkanje, što znači da ja imam šta da lovim fotoaparatom. U nekom lokalnom klubu se održavao maskenbal povodom još jednog američkog ikonografskog obeležja (Halloween), a dvoje iz Anine ekipe je došlo da ih ona našminka…

Nastala je nekakva gužva, verovatno zbog poslovičnog kašnjenja, pa sam jedva savatao ekipu, i to parcijalno, da ih uslikam. Fotka koju sam izvadio kao odabranu je ispala kako je ispala, moglo je i bolje. Ali šta da radim kad je u maloj prostoriji bilo još troje ljudi koji nisu bili od pomoći u foto sesiji. Baš šteta, jer ova deca baš umeju da poziraju.

Tjah. Mišn not akomplišd. Moralo je to bolje.

Lep dan, a ja morao da radim. Phui, što je sada lepo slikati napolju…

Ustao sam malo kasnije, što i nije čudno kad sam legao u pola pet (opet ‘vatam zjala celu noć) i provirio, utvrdivši da dan ne može da bude lepši. Propustio sam besprekorno jutarnje svetlo za slikanje°…

A da bi bilo gore, čekalo me dosta posla koji sam morao da uradim i nije bio šanse da šmugnem ni na pola sata. Ocenio sam da pocrvenelo lišće sa višnje pred kućom, kome lako priđem s terase, može da predstavlja dobru metu. Setio sam se jedne sesije od prošle godine tokom koje sam uhvatio detalj sa grane, pa odlučih da istog časa napravim najjednostavniju moguću fotku na isti način. Pravac terasa s fotoaparatom u ruci, tras-tras nekih šest ekspozicija, i naravno da je najjednostavnija ispala i najbolja:

Nemam šta da kažem. Možda samo da podsetim manje iskusne: valja pravilno podesiti fotoaparat da kompenzuje svetlo. Postavio sam +0.67 eV i to je sačuvalo taj besprekorni prirodni gradijent na nebu.

La vita e bella. Mišn akomplišd.

________
° Nego, najavljuju neke ludačke vrućine za sledeću nedelju; osim što ćemo pristojno uštedeti novac za grejanje, to znači i dobru priliku za fotografisanje napolju. Posebno napominjem ljubiteljima pejzažne fotografije da je s početka novembra skoro-pa-idealno vreme da se lovi jutarnja izmaglica nad vodom, jer postoje značajne temperaturne razlike između noći i dana. Ako ustanete sat vremena pre zore, a neka voda vam je blizu, izađite i slikajte tamo pre nego što sunce izađe. Imaćete perfektno svetlo pola sata pre Sunca, tokom izlaska i možda petnaestak minuta kasnije, sve zajedno oko sat vremena. A sat vremena pre zalaska sunca, zna se: u šumu, u park, bilo gde van urbane zone. Slikajte totale, slikajte makroe i slikajte sve između; sada imate vremena oko 40 minuta od pojave zlatnog svetla do gubitka korisnog svetla. Slikajte kao da ne postoji sutra, ali budite kritični prema svom radu. I ne žurite iz barem jednog razloga: dolazi doba godine kad se mnogo sedi unutra; baš je lepo biti napolju još malo.

Ovo postaje sve zanimljivije: ne moram da mislim unapred, nego energiju trošim da nađem kadar.

Rano uveče, skoknuo sam do obućara da preuzmem Jasnine čizmice sa popravke. Nisam odoleo, isplanirao sam da zamolim majstora da mi dozvoli da malo slikam po radnji. No, kad sam došao do radnje, izjalovilo se: to je ćumez od pet kvadrata, doslovno 3×1,65 m, a pored majstora je sedeo neki njegov pajtaš i pomagao mu da razvrsta neke drangulije. Pa još mušterija ispred mene: morao sam da čekam red napolju. Odustao sam od molbe i rezignirano kresnuo jedan kadar kroz izlog pod rešetkom. Na putu do kuće sam uslikao neke grafite, ali to nije za fotku dana; zatrebaće za Glugen epopeju. Mislio sam da od ulova nema ništa.

Kad sam došao kući, ispostavilo se da je fotka zgodna za obradu, posebno za igranje presetima u Lightroomu. Tako i bi: napravio sam kvadratni izrez koji je odgovarao samom oknu izloga i dao se u igranje. Upalio je jedan od Creative Catalyst filtera (konkretno: besplatni 19), kojim sam dobio nešto nalik lomo efektu.

Nije se moglo učiniti ništa sa tim tamnim zonama, pogotovo sa šnjirovima gore desno. Neko rešenje sam našao u presvetljavanju i pojačavanju boja koje je filter sam dao. Pobrinuo sam se da sredim pregorele delove, a ostalo je ostavljeno tako kako je.

Bilo bi teško izvesti nešto bolje, ali možda ću jednom opet pokušati. No, zadovoljan sam, bez obzira na milion mana: mišn akomplišd.

I kao što rekoh ko zna koliko puta: kreneš od kuće i poneseš fotoaparat sa sobom, a prilika se sama stvori. Ovaj moj je još uvek dovoljno mali da može da stane u džep (doduše, onaj veliki na jakni)…

Jasna je uspela da me navede da prošetamo. Svakako je trebalo da odemo u neku nabavku, a nije da nije, odavno nisam protegao noge po trgu, pa krenemo tako. Fotoaparat u džep, pa šta ispadne: pomislio sam da bih baš mogao da uslikam nešto sa malo manje drame nego inače. Prosto,  shoot-shoot-shoot, pa šta ispadne, nešto će možda i biti zanimljivo.

Ama, ‘oćeš. ne mogu ja bez dramaturgije, pa da je vrag. Veli Jasna “slikaj ti po trgu dok ja skoknem do parfimerije…” Parfimerija? Onaj “dm”? Oni što su histerični kad vide nekog sa fotoaparatom? Idem i ja!

Nema slađeg fotografisanja od onog “kad se ne sme”, pogotovo kad su te zabrane banalne i nemaju više nikakvo utemeljenje°. Plan se rodio u momentu. Upotrebiću “alo kobac” varijantu i slikaću tako što ću kadrirati otprilike (zatvoriću vrata displeja). Namestio sam parametre pre ulaska u “dm”, obavio kaiš oko zglavka desne ruke, imobilisao poklopac objektiva da ne landara, pa ušao za Jasnom u bleštavu prodavnicu.

Već posle prvog okidanja sam odlučio da svi kadrovi moraju da budu iskošeni; samo jedan nije bio takav. Istreskao sam tako dvanaest ekspozicija, došao kući, odradio trijažu za pet minuta, nikakvo isecanje, nikakve obrade. Odabrao sam onu čija geometrija mi se najviše dopala i to je to:

Priči je kraj. Mišn akomplišd.

Ah, da… Niko nije ni primetio. Jedno dete je brisalo prašinu sa police, drugo je radilo na kasi, a monitor koji prikazuje slike sa devet kamera joj je predaleko.

 

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 26. oktobar 2011”

Uh, što mrzim kad se to desi. A najgore od svega – ja sam kriv…

Navikli smo da na stolu uvek ima voća. Kad me uhvate pudravci gladi, pojedem jabuku, a ne čokoladu. Kad sam baš gladan u večernjim satima, bolje da smažem krušku nego sendvič. Ako imam mnogo od doručka do ručka, banana je spas.

Ali, ponekad smo nepažljivi, pa neki plodovi propadnu pre nego što ih pojedemo. Onda možda spasemo deo ploda, a ponekad je kasno i za to, pa ga bacimo. A bacanje hrane je užasan čin koji me iritira iz dna duše.

Večeras sam naišao na jednu krušku kojoj više nije bilo spasa i na jabuku koja je tek bila načeta, pa je sređena po kratkom postupku. Palo mi na pamet da uhvatim taj dah truleži u jedan kadar, da pokušam da prenesem tu atmosferu. Trudio sam se, ali išlo je teško:

Oduzimao sam zasićenje boja po kanalima, tražio donju granicu prihvatljivog svetla, pa je prekoračio da bih izazvao utisak. Malčice sam zamazao krajeve plodova, ali to nije ispalo kako sam zamislio. Baš se nije dalo, mada u opštem utisku ima nečega što sam tražio. Bolje nisam umeo; možda sam pogrešio još u prvom koraku.

Eto, juče sam iz cuga dobio šta sam hteo. Večeras nisam uspeo ni posle malo ozbiljnijeg truda. Šta sa se radi, nije svaki dan pravi za fotkanje. Mišn not akomplišd. Ostaje beleška da se jednom prigodom vratim temi i odradim popravni.

Opet vežba: mogu li da izvedem ono što sam zamislio? I uzgred: da li je tema dovoljno intrigantna?

Razumem da je lako dostići zasićenje u uslovima malog manevarskog prostora. Ipak, računam da malo vežbe nije na odmet: projekat “jedna na dan” postoji i zato da bih dosegao nivo sigurnosti u izvedbi unapred zamišljenog rada, pa šta god to bilo.

Zamisao je bila sledeća: fotografisaću uključenu baterijsku lampu u uslovima minimalnog svetla, bez ikakvih andrmolja u kadru. Osvetliću lampu belim svetlom, a boju žutog svetla iz lampe ću pokušati da uhvatim. Ako uspem u tome, onda ću naknadno svemu tome dati neku posebnu atmosferu – možda distorziju bele boje ili zrno.

Priprema nije bila teška: šta uradi komad crnog kartona. Za vašu informaciju, ako vam ikad zatreba, potražite u papirnicama crni hamer – za 70-100 dinara koliko ćete ga platiti, u kućnim foto-sesijama je vredan svoju masu u zlatu. Ima hamera i u drugim bojama; nešto mislim, baš bih mogao da kupim celu paletu – ili barem žuti, zeleni, crveni, plavi, oh zaboga, ljubičasti, smeđi… uh…

Uglavnom, zadatak je glasio: umem li da izvedem tačno ono što sam zamislio? Moram da se pohvalim: uspeo sam u tome. Pogledajte:

Kako sam ovo izveo? Evo detaljnog opisa.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 24. oktobar 2011”

Lagan dan, ritam rubato, palačinke s jabukama od popodneva do večeri i trag jedne uspešne foto sesije.

Ustali smo kasno i nismo išli na pijacu. Pa dobro, može i tako: opredelili smo se za najsporiji mogući ritam dana. Vreme napolju je bilo vrljavo, kao neka kišica koja rominja ili stane, teško da oceniš… Da dremaš celi dan i ništa drugo.

E, neću da dremam dok se sprema ručak, rekoh sebi, zgrabih aparat i pravac Blandaš. Kad sam bio tamo poslednji put, pobeglo mi je svetlo; a vlažno vreme mogu da iskoristim da se malo poigram sa jačim zasićenjem boja preko balansa belog u fotoaparatu. I to je bio jedini zadatak za danas; baš me briga da kvarim dan nekakvim vražjim, kako se zoveeeee, da: razmišljanjem.

Tako i bi. Proveo sam sat vremena u besprekorno ugodnoj šetnji velikim parkom po tom vlažnom vremenu – nije bila eksplicitna kiša, pa nije smetalo. A ulov?… Nisam poneo torbicu, nego sam strpao nekoliko rekvizita u džep, e za pomoć pri fotografisanju, pa sam natenane radio. I pored toga, eksperimentisao sam, nisam mario da odmah brišem škartove… Prvi put posle ko zna koliko vremena, došao sam kući sa napunjenom karticom od jednog gigabajta – preko 120 ekspozicija (doduše, uz desetak eliminisanih škartova). Ovako neobuzdano slikanje mi se nije desilo odavno; pa dobro, neka.

Dugo sam se pitao večeras koju fotku da izaberem za ovu stranicu; na kraju sam odlučio da to bude baš jedna od tri fotke koje su i napravljene sa namerom da posluže ovoj svrsi. A poneo sam i ključni rekvizit da posluži kao objekat za to fotkanje:

To je makro načinjen sa udaljenosti od možda jednog pedlja. Lokomotivu sam postavio na naslon klupe koja nije ofarbana barem 25 godina. Tepih od lišća u pozadini – i to je to.

Šta da vam pričam, znate i sami: mišn akomplišd.

A što se tiče cele sesije… Tek treba da uradim trijažu, što neću stići noćas (ili hoću…). Uglavnom, fotke će biti postavljene u galeriju na mom Google+ profilu i pride objavljene na fejZbuku. A biće i novih slika za ikonostas. U stalno rastuću galeriju možete pristupiti ovde.

Kako napraviti “školsku” fotografiju nekog objekta? Ako imate studio sa dobrom rasvetom iz više smerova, sto sa površinom od fiberglasa i mnogo vremena i strpljenja, onda je lako. Ako želite da improvizujete, onda… Onda teško.

Sigurno ste primetili: u okviru projekta ‘jedna na dan” mnogo slikam sve što je neposredno oko mene, razne sitnice i prostore, a tek ponekad se potrudim da tim objektima dam neki zamišljeni, posebni kontekst. Tako nešto sam izveo i večeras.

Vera i Milan, naši prijatelji iz Beograda, bili su nam gosti tokom vikenda Dana ludaje. Oni su par koji mnogo voli da putuje i istražuje svet oko sebe. Za sobom imaju ko zna koliko hiljada kilometara prevaljenog puta po raznim stranama i imaju mnogo znanja o mestima koja su pohodili. Potrudili smo se koliko smo mogli da od Kikinde vide onoliko koliko je moguće.

Uoči rastanka, razmenili smo suvenirčiće: mi njima sovu od terakote (sova se protura kao najnoviji turistički brend Kikinde), a oni nama jednu ukrasnu ludaju po sopstvenom izboru. Imamo zgodno mesto da držimo taj plod (velik je, otprilike, kao krupniji avokado) i ja mogu da ga vidim sa mesta na kome sedim satima i danima. I zato, bilo je samo pitanje dana kad ću zgrabiti tu ludaju i fotografisati je.

Nisam imao bogzna kakvu ideju šta posebno da učinim: namestio sam ono malo jada od veštačkog svetla kojim raspolažem i krenuo da slikam ludaju na nekoj beličastoj kesi od najlona. Dok sam slikao, rodila se pomisao: kako bi izgledalo slikati nešto za neki udžbenik biologije, prospekt ili neku sličnu publikaciju? Kako ono beše išlo slikanje za veb kateloge? Uh, davno beše… Pokušam sa obradom pozadine i dobijem ovo:

Moalo je da se radi dosta u fotošopu. Nisam se baš pokazao osobito veštim u obradi ivica (ispostaviće se jednog dana da je veština pravilne selekcije najvažnija tehnika u programima za obradu slika), ali nekako sam se izvukao na kraju. Ako ne bih bio na kraj srca… Čekaj malo, a zašto da se branim? Mišn berli akomplišd. Ovoj temi ću se vratiti kad budem napravio improvizovani studio sa primerenim svetlom i valjanim pozadinama.

Stavim fotoaparat u džep i odem od kuće. Sad već znam da nema problema da nađem fotku dana na putu, gde god da se zadesim.

Današnji zadatak nije postojao. Prosto, baš mi se nije dalo da unapred smišljam šta ću. U kasnim popodnevnim satima sam nekim poslom otišao do turističke agencije mog prijatelja Mikija. Volim tamo da odem jer ima stotinu nekih sitnica na policama i ja ih stalno čačkam: to su, najčešće, pokloni zadovoljnih mušterija (Miki, verujte mi, ima uglavnom zadovoljne mušterije – a ostali su džangrizala). Čak, jedna od prvih fotki u projektu “jedna na dan” je napravljena tamo.

A sa Mikijem, priči nikad kraja. Pustio sam da priča teče, a kad mu je telefon jednog časa zazvonio, iskoristio sam priliku da pogledam okolo. Ha: našao sam vrlo brzo… Kad sam ugledao taj koferčić na podu, sve se nekako odmotalo samo od sebe: zamislio sam sliku koja bi imala nekakvu patinu, kao da je starija. Ali posle nisam koristio nikakve dodatne filtere (niti servis koji dodaje patinu fotkama), nego sam samo dodao sepiju i dva gradijenta koji simuliraju neprekidni pad svetla od vrha ka dnu. I dobio sam ovo:

Ponekad se valja držati jednostavnosti: mišn akomplišd! Komšija će opet da pita “a šta ti smetaju boje na slici”, ja ću mu reći… a on će reći… Idi bre, Komšija, nekad sam imao zort od tebe samo kad je reč o jezičkim andrmoljama; sad mi praviš stravu i nad fotografijom!

Bio je ovo jedan od onih dana kad se tema za fotku dana sama pojavi nakon dugog perioda bez ideje…

Bilo je već veče, izašao sam u dvorište da izbacim smeće. Na mestu gde stoji kanta bilo je malčice mračno, pa nisam pazio kad sam se vraćao i “upecao se” na sajlu za širenje veša. Nisam stigao ni da opsujem čestito, kad mi u pogled upadoše štipaljke koje su zaostale na sajli. Ideja za fotku dana se rodila istog časa…

Dok sam otišao po fotoaparat i vratio se, tačno sam znao kako hoću da izvedem fotku: neću da palim nikakvo svetlo, nego ću da upotrebim blic iz aparata; fotka ne sme da pregori. Pozadina scene je mrak, ali je postojala verovatnoća da drveće u pozadini bude uhvaćeno, negde na granici raspoloživog svetla iz blica. Drugi zadatak je bio da izbegnem to: pozadina mora da bude čisto crna, a samo ću je popraviti kontrastom ako zatreba. I to je bila cela ideja. Jedan od rezultata je izabran i evo ga:

Ispalo je lakše nego što sam očekivao. Ali, beleške radi, morao sam da podesim aparat: smanjio sam jačinu blica na minimum, izmerio sam potrebno svetlo pre fokusiranja (“zvezdica” koja baci svetlo blica i samo izmeri parametre), uključio makro i pouzdao se u ono svetalce za pomoć pri fokusiranju; uspelo je. Objekti u pozadin isu probili tek-tek, što sam lako popravio pojačanjem crne boje. Iako sam slikao protiv mraka, štipaljke su u fokusu, ništa nje pregorelo (nisam morao da popravljam) i sam osam se malo poigrao sa ofsetom i jačinom boja, čisto štosa radi.

I kao što rekoh, bilo je lakše nego što sam očekivao, bez obzira na sve što sam morao da uradim da bih dobio rezultat (ma koliko trivijalan). I time sam vrlo zadovoljan, jer sam večeras dokazao sebi da mogu dobro da procenim koliko je neka fotografija izvodljiva – i kako. Mišn akomplišd.