Category: Foto radovi

Mozaik elemenata, ama kao u Holivudu. Nisam mogao da odolim, sluteći da ću dovesti fotku na granicu kiča.

Da li ste gledali čuvene holivudske mjuzikle pedesetih? An American in Paris? Singin’ in the Rain? E, ako ste obratili pažnju, u nekoliko navrata u tim filmovima se koristi veoma detaljna scenska pozadina koja ima za ulogu da produži dubinu scene. Nešto slično sam hteo da iskoristim, pa mi se nikako nije dalo. To jest, do večeras.

Na jednom mestu u trpezariji, na ne baš priličnom mestu, stoji jedna slika mog prijatelja Brace Azarića. Sad, što ta sjajna slika sa suncokretima nije na zidu, nekako je ispalo posledicom moje lenjosti da odnesem tu i još dve Bracine slike na uramljivanje. Da nije tako legla na to mesto gde je sad, verovatno bih se odlučio mnogo ranije… Uglavnom, ispred slike se ponekad nađe poneka vaza sa cvećem, činija sa voćem, neke sitnice iz te ikonografije. Odavno sam se kanio da iskoristim takvu scenu i da, vrlo neprilično, upotrebim sliku kao pozadinu a la Holivud. Samo mi je trebao neki dobar objekat za prvi plan…

Rešenje se našlo na terasi kuće, gde je iznesen Kaćin karnevalski kostim za Dane ludaje: to je jedan naročito obrađen šešir sa aplikacijama od kukuruza i kukuruzne šaše. Ukrao sam šešir na pola sata i…

Išlo je lako, ali sam stalno dobijao neke sklonibožeisačuvaj rezultate kojima nisam bio zadovoljan; tražio sam neki poseban element. I nisam ga našao; malo sam se unervozio zbog toga, te sam odlučio da ću isprobati neki trik u postprodukciji ili odbaciti celu sesiju i konačno precrtati ideju kao lošu.

A onda, uočio sam kako se slažu boje u skalama žute i crvene, pa sam odlučio da napravim najprofaniji mogući trik – selektivnu izolaciju boja. Rezultat je prevazišao očekivanje:

I to bi bilo to! Da ne poverujete, slika u pozadini je odjednom dala tu notu koju sam tražio, a pride i mnogo bolju simuliranu dubinu nego što sam i mogao da se nadam. U udžbenicima slikarstva lepo stoji da crvena i žuta psihološki predstavljaju prvi plan, a plava i ljubičasta zadnji. Zato je verovatno sve i došlo na svoje mesto.

Danas sam najzad naučio da mogu da fingiram dubinu scene uz pomoć valjano raspoređenih boja. Ako budem pazio na to u pravim perspektivama, lakše ću naglasiti dubinu čak i ako ne mogu da postignem poželjnu ograničenu dubinsku oštrinu. Kad i kako ću to zaista iskoristiti, nemam pojma. Kako god! Mišn akomplišd!

Iskoristi dobro svetlo, neće još dugo… Iskoristi dobro svetlo, neće još dugo… Iskoristi…

Ceo dan neka gužva, krunisana nevoljnim, ali važnim odlaskom u Novi Sad kasnije popodne. A sat vremena pre puta, oko tri popodne, zateknem se na ulici, gde sam video dve grlice (ili kako mi u Kikindi kažemo: kumrije) kako čuče na žici kablovske televizije koja preko ulice pada sa zgrade bolnice do bandere ispred komšijine kuće.

Otrčim po fotoaparat i vratim se. Kad sam ga samo uperio u pravcu dve ptice, jedna je odmah prhnula; druga se možda poplašila zvuka okidača, mada nije jak – pobeže i ona. Ptice su se vratile tek sat vremena kasnije, kad sam uspeo da im priđem i slikam ih polako. Ovog puta im nisam smetao, izgleda, jer se više nisu obazirale na mene. Ta sesija je bila bolja i iz nje sam izabrao ovako isečen kadar:

Pravi trik sa ovakvim kadrovima je minimalistički pristup koji dozvoljava linijama, geometriji i proporcijama da kažu svoje. To je i bio cilj lova u danu za mnom: iako nisam bio načisto šta ću tačno dobiti, bio sam uveren da će sve doći na svoje ako samo uspem da nađem fokus. Tako i bi. Nikakva nauka, nikakva priča koju bih mogao da saopštim. Mišn akomplišd.

Kao da je preko sveta: trebalo mi tri dana da stignem do velikog parka…

Park po imenu Blandaš, ili kako ga neki popularno nazivaju “veliki park”, predstavlja jedinu pravu zelenu zonu u Kikindi. Stari park sa vrednim i starim drvećem oduvek je privlačio rekreativne trkače, decu koja se igraju i voze biciklove, šetače sa psima, zaljubljene parove… I mene sa fotoaparatom u jesen.

Naumim ti ja tako da krenem u subotu prepodne, pa ne stignem. Krenem u nedelju popodne, pa opet ne stignem. Ne bih stigao ni danas, a i to što sam stigao beše u periodu poslednjih dvadesetak minuta svetla, nego smo Jasna i ja nekim poslom morali do grada, pa kad smo završili, kidnapujem svoju dragu u predvečernju šetnjicu tim mestom.

Dakako, plan je bio da uhvatim nešto zanimljivo. Nisam imao nikakav poseban plan, osim nekakve maglovite ideje da bih mogao da se poigram detaljima, poput lista na klupi, mahovine na grani ili nečeg sličnog. Pri polasku iz parka, nisam ni primetio da sam napravio skoro pedeset ekspozicija, doduše unapred znajući da ima dosta škarta jer sam slikao iz ruke, a ekspozicije su bile spore i, stoga, mutne.

Posle obrade i prve selekcije, imao sam osam fotki koje su bile širi kandidati za izbor. Poslednje četiri sam dodatno sredio i ostavio pola sata da “odmeknu” u glavi. I na kraju sam odabrao ovu:

Ništa posebno da se priča: izbrisao sam sve boje osim (prenaglašene) žute boje lista, nagurao sam jak kontrast i pažljivo rasporedio preostalo svetlo. Naravno, pogodili ste: list sam ja stavio na klupu. Još sam se malo igrao raznim proporcijama i veličinama izreza, pa sam brzo došao do toga da list ostane na zlatnom preseku. Nisam dugo odlučivao, sve je išlo brzo. Mišn akomplišd.

Sva je istina da imam jednu bolju sesiju od one iz koje sam izvadio fotku dana. Ali, mislim da nije red da vas provociram.

…A šta da radim, kad volim da jedem dobro. A Jasna jako često pravi neka neimenovana čuda za nedeljni ručak, a tad mogu da prekinem jedenje samo tako što odem iz trpezarije dok se ne smirim…

Međutim, mislim da bi bilo previše da vam sad pokazujem kako je izgledalo prvo od tri sipanja goveđih repova sa pečurkama; mrzeli biste me iz dna duše.

Zato sledi jedna tema koju ću tek da razvijem: linije u neposrednoj okolini. Za početak, pogled uvis sa polovine stepeništa.

Malo perspektive u malom prostoru; kombinacija kosih linija u ključnim tačkama. Preset koji ističe kontraste u dodiru linija. Baš nikakve komplikacije, osim činjenice da je fotka malo dosadna i da nisam našao čime da razbijem tu strukturu (sadržaj na dasci od prozora nije dovoljan).

Ali, nema veze: mišn akomplišd. Bila je ovo dobra nedelja; čak sam odgledao najbolji vestern u istoriji filma, “One Upon the Time in the West”, prvi put u desetak godina.  I to leškareći dok je film išao na televiziji koja nema ni petnaest minuta reklama na dan.

Uhvatio sam zlatno svetlo. Doduše, ne sa mesta na kome je trebalo da se nađem.

Veći deo dana sam potrošio na poslove koji u prikrajku čekaju da ih završim… Zapravo, neke treba tek da započnem. Negde u vreme ručka, bilo mi je naspelo da izađem da fotografišem, ali svetlo je bilo loše. A dok sam uhvatio početak zlatnog svetla, nisam bio za vožnju (baš da ne kažem zašto ). I onda sam zgrabio fotoaparat i istrčao na terasu. Tras, tras, tras… I na kraju ispadne jedna o kojoj sanjam odavno.

Postavio sam režim merenja svetla u jednoj tački (spot metering) i uperio objektiv u sunce kroz krošnju višnje koju niko nije orezao još od vremena kad je pokojni Ričard Holbruk naručivao sevdalinke od muzičara usred kafane “Marš u pič na Drinu” u Beogradu.

Da bi ova fotografija ispala koliko-toliko logična, morao sam da izvučem sve na veštački način. Najpre, mnogo popune svetlom u prednjem planu uz maksimalnu kompenzaciju pregorevanja tamo gde je Sunce. A onda, morao sam da pojačam vibrantnost boja na 100%, jer je smanjenje kontrasta zbog uvošenja svetla u prvom planu pokvarilo boje. To je, pak, izazvalo fantomsku plavu i ljubičastu boju, što sam selektivno ukinuo. A onda, kad sam pojačao boju tog crvenog kruga koji je nastao kao odsjaj sunca u staklu objektiva, odjedanput se napravila ravnoteža koju sam pokušavao da nađem u ovom trivijalnom kadru.

Čudo jedno, kako se ponekad sve kockice slože tek u poslednjem koraku. Bio sam na dva poteza od odustajanja od ove fotografije. Nisam ni očekivao da ću uspeti da dobijem to što sam zamislio, jer tzv. ozbiljni fotografi ovakve scene napadaju sa filterima koji koštaju više nego ceo moj fotoaparat. Šipak njima: mišn akomplišd.

Puknuto vino pred puknutim zidom… Udesilo se kao prilika.

Bilo je veče za okupljanje muzičkog kružoka; baš odavno nismo seli u punom sastavu, a nekako se nije dalo ni večeras; opet nam falio jedan iz bande.

Preostala četvorica su održala atmosferu na visini, a ja nisam zaboravio da ponesem fotoaparat. Posle obaveznog grupnog portreta, krenuo sam u štrikanje u potrazi za fotkom dana; nisam imao nikakav zadatak, posle čudnog dana mi se nije dalo da nešto previše zamišljam.

U jednom času, Miki izvadi neke dve butelje vina koje su spakovane u zapečaćeno drveno ležište; reče da ih čuva odavno. Šteta, rekoh, što to vino više nije za piće: svaka malvazija uvek ima mesta u mom srcu (a ova koju smo večeras degustirali je bila fantastična). To vino je puklo, rekoh mu: sad ostaje samo za ukras, nemoj ni da pokušavaš da ga otvaraš, samo ćeš se neprijatno iznenaditi…

U jednom času, padne mi pogled na pukotinu na zidu preko puta mene. Puknuto vino pred puknutim zidom, kakva simbolika. Hajde da pokušam pod blicem, kad već nemam prave uslove svetla, tek da zabeležim scenu i da usput pokušam da uslikam butelje bez prejakog odsjaja. I dobijem ovo:

I tako… Ništa posebno, samo jedan tužni dokument o vinu koje nije ispunilo svrhu svog postojanja. Mišn akomplišd, što se tiče fotografije. Mišn not akomplišd, što se tiče poštovanja vina. Ali, dobro. Miki je čovek koji se ne stidi da nauči nešto novo. Večeras nam je izneo prekrasnu malvaziju, ovog leta donetu iz Istre.

Moraću da preduzmem nešto po pitanju tzv. studijskog fotografisanja. Ovako dalje ne ide.

Sasvim nehotice, danas sam naučio nešto što je već trebalo da znam: sa osvetljavanjem nema šale. Ili imaš ili nemaš. Svetiljka u zubima nije pravi način da se osvetli scena na stolu.

Da krenem redom. Negde sam natrčao na raspravu među fotografima na temu “šta nosite sa sobom na teren”, pa sam se zamislio i sam. Jeste da nemam DSLR, ali imam više opreme nego većina drugih koji nose svoje fotoaparate u džepu od košulje. Imam jednu torbicu Case Logic u kojoj je još moj prvi G2 došao od mog druga Neše. Torba nije velika, taman da u nju stanu fotoaparat i… i sve ovo što vidite na slici.

I ako ćemo mak na konac, možda stane i više – još jedna garnitura baterija za blic (nego je par baterija otišlo bogu na istinu posle SAMO šest godina rada , a ja još nisam kupio novi set). Uglavnom, ovo sa slike je stalno u torbici kad god krenem iz kuće.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 13. oktobar 2011”

Svako veče, šolja čaja sa medom.

Ima možda nedelju dana da sam krenuo u pripremu jedne fotografije, pa sam na kraju odustao iz ne znam kojih razloga… Naime, Jasna i ja smo se posle mnogo godina vratili jednom malenom ritualu: svake večeri popijemo neki blagi aromatizovani čaj. Odavno smo naučili da ne ukrštamo šećer i čajeve, a pošto nekim čajevima tek uz zaslađivanje krene puni ukus, to koristimo dosta meda u svojstvu zaslađivača.

Dakako, volimo med i u osnovnom stanju. A tekstura meda je nešto što me privlači već neko vreme kao predmet istraživanja u objektivu. I eto, najzad se desilo. Napravi osam desetak sličnih ekspozicija, sve sa malim varijacijama i sa planom da fotke različito pripremim. Samo jedna konstanta je važila: boja meda mora da bude sačuvana. Zato sam postavio neutralnu pozadinu (crni hamer; lična beleška: kupi novi) i odlučio da pažljivo izmerim boju svetla pod blicem. Rezultat je sledeći:

To je pomoglo da sačuvam boju; u obradi sam posle samo malčice pojačao kontrast, a ne zasićenje – to je dobar trik, ukoliko tako ne narušavate ukupnu atmosferu na slici – i gledao sam da sačuvam odsjaj od pregorevanja, što sam ipak morao da popravim “četkicom”.

A zašto je kadar iskošen? Odlučivanje na tu temu za ovu fotku je trajalo duže nego obrada svih fotografija. Na kraju sam odlučio da se povinujem ličnom utisku (za koji ne znam da li ćete deliti) da ovaj ugao nekako naglašava težinu meda. Vrag će ga znati da li sam u pravu što sam tako uradio. Šta vi mislite?

Kako god: mišn akomplišd.

Boktemazo, sad je počeo da se igra sa matičnim pločama. Ako nastavi ovim tempom, u petnaestoj će sklapati brodove, a u tridesetoj fuzione reaktore.

Dok smo sedeli kod Marinka i njegove porodice, Luka je došao sa iznenađenjem. Ko zna odakle mu neka stara matična ploča za PC. Seo čovek pored mene, pa me ispitao šta tu čemu služi, Razgovor je trajao deset minuta, a onda sam, po običaju, ja počeo njega da ispitujem, baš da vidim šta je zapamtio.

[Lična beleška: prestani da postavljaš Luki takva pitanja; ukapiraj već jednom da će znati sve odgovore.]

I na samom odlasku, dok sam pakovao fotoaparat u torbicu, setim se… Izvadim aparat, nanišanim, pa zapitam gde dođe procesor. Rezultat je na slici:

Nije zaboravio da ponovi, nakon što me je već oborio s nogu: “tu se postavlja centralna upravljačka jedinica“, reče moje kumče.

Tu mišns (z)akomlišd.