Category: Foto radovi

Najzad da postignem sve što je bilo bitno, a zaostalo je za redovnim ritmom. Ovog puta, eksperimentišem sa bojom pozadine.

Večeras sam kasno uhvatio da se pozabavim fotkom dana, jer dan je bio dug u iščekivanju tokom jednog posla. Ideja je potekla iz jednog novinskog članka u časopisu Digital Camera (na koji sam nekad bio pretplaćen) gde je analizirano kako da promenom boje pozadine postignemo različite efekte. Nisam išao daleko: aranžirao sam pet boja pozadine iza jedne male vaze sa jesenjim cvećem sa ulice i birao šta mi je posebno po volji. Tokom igranja, došla mi žuta minuta da ojačam neke parametre na fotoaparatu, da se prisetim kako to beše radilo… Na primer, moguće je uoštravanje ivica u samom Canonu, kao i preforsirano zasićenje boja. Evo rezultata tog malog eksperimenta, upravo su pojačani sharpness i saturation…

Banalni subjekat fotografisanja je ipak veoma zgodan za priliku, jer ovaj motiv jako zavisi od korelacije sa pozadinom. Trudio sam se da apsolutno smanjim uticaj postprodukcije u obradi, što je i uspelo; napravio sam mali izrez, proverio preciznost balansa belog i stavio blagu vinjetu, ovog puta sa namerom da simuliram gradijent; dakle, uspelo je sa minimalnom obradom. Mišn akomplišd.

Idemo dalje.

Nedelja je “dan posle” na Danima ludaje. Priznajem da nikad se nisam potrudio da iskoristim taj dan za fotografisanje. Do ove nedelje…

Što zbog želje da sprečim jurnjavu, što zbog neke jurnjave same po sebi, nisam obavio neke planirane foto sešne na Danima ludaje. U nedelju pre podne sam malo prošetao sa Milanom i Verom po trgu i tek tad sam uslikao ukrasne šarene ludaje (to je za mene obavezno). Napravio sam veliku seriju koju ću tek da obrađujem kad prođe prva obrada i to je to.

Da ne gnjavim previše, videćete celu seriju kasnije, a sad evo samo jedne fotke koja je odabrana kao fotka dana za nedelju:

Ovo je radna verzija fotke, prva “ispravna” obrada. Iza ove sledi traženje bolje kompozicije (isecanje), alternacije svetla i boja, kopanje dok ne dođem do neke dramatičnije fotke. To ne radim sa svim fotkama, već samo sa nekim. Kako god, mišn akomplišd.

Subota, centralni dan Dana ludaje: ponekad je zgodno otići iz centra grada.

U subotu su nam u gostima bili Milan i Vera, prijatelji iz Beograda. Došli su sa namerom da pohode Dane ludaje, pa su iskoristili prigodu i za druženje; proveli smo ceo dan sa njima kao domaćini. Zujali smo tamo-amo po trgu, pa sam im predložio da im pokažemo nešto što u samostalnom aranžmanu verovatno ne bi mogli da vide – lokaciju na kojoj se održava simpozijum Terra. Osim posete samom ateljeu, u dvorištima su izloženi mnogi zanimljivi radovi od terakote, od kojih su neki spektakularni.

Rečeno, učinjeno: naši gosti su bili zadovoljni onim što su videli. A Milan i ja smo dolično slikali sve po ateljeu i dvorištima… Ja sam iskoristio priliku za jedan malo mirniji sešn unutar ateljea, mada se nisam zadržavao previše; no, izveo sam neke fotke koje nisam uspeo pre da dobijem… Jedna od njih je flagrantno urađena da bi bila fotka dana:

Reč je o zanimljivoj kompoziciji devet čovečuljaka koji sede kao na nekom sastanku, u pozorištu ili tako nekako. Namerio sam da “uđem” među njih (figure su velike tek oko 30 cm) i uhvatim detalj. Šta ću tačno dobiti, nisam unapred mogao da zamislim; samo sam imao nameru da učinim perspektivu relativnom. Ispostavilo se da je efekat znatno jači kad iskosim sliku (dobijena dinamika verovatno utiče na utisak prostora) i zato sam čak pojačao nagib nauštrb nekih detalja. Dramatične razlike u svetlu sam postigao veštačkim posvetljivanjem faca u drugom redu (šteta za senku na levoj faci). Ispalo je kako sam se nadao, pa je kanda mišn akomplišd.

A što se tiče cele sesije iz ateljea, uskoro ću upriličiti ceo paket fotki, verovatno na Google+.

Počeli su Dani ludaje. Petak je bio dan za karnevalski defile dece iz raznih vrtića.

Stotinu me gužvi snašlo, ali nekako sam uspeo da stignem da fotografišem na defileu klinaca na gradskom trgu. Dečica se tada maskiraju u razna čuda i t ustvarno može svašta da se vidi…

Veštica koja se nalazi u sredini ove slike je jedna od upečatljivijih faca koje sam zapazio. Imao sam muke da je uhvatim u kadar, jer se tu gura milion mama, baba, tetaka i ujni, pa je ponekad teško prići deci; a kad i mpriđem, pet sekundi mirovanja na jednom mestu znači izbubeckane bubrege i barem dva čepanja po nožnim prstima…

Ali, vredelo je: mišn akomplišd! Što se tiče više slika, upriličiću ih kad stignem kao galeriju. Biće to posle vikenda.

Ovo nije bio dan za fotografisanje.

Ako se dobro sećam, ovo je drugi takav dan za šest i po meseci projekta “jedna na dan”. Da nisam sebi tvrdo obećao da ću izdržati, ne bih uzimao fotoaparat u ruke danas.

Da vam baš ne objašnjavam razloge; previše loših vesti oko mene. Zbog toga, teško je ostati na površini ponekad.

Tokom većeg dela dana, osećao sam se kao da me zavrću poput nekog vijka. Kad sam video jedan zaboravljeni samorezac na svom stolu, samo sam ga stavio na papir ispred sebe i štriknuo sam par fotki, znajući da se neću truditi više od toga, pa šta ispadne. Pretpostavljam da bi trebalo da se izvinim zbog takvog ponašanja, ali ću umesto toga uložiti kviska. Uostalom, fotka nije od najgorih koje sam složio u ovaj štek:

No mišn tudej, so mišn not akomplišd. Šta da se radi. Nadoknadiću tokom sledeća tri dana.

Kaže mi jedan drugar, inače profi fotograf: “slikaj iz prikrajka; hvataj emociju; traži pokret”. Pravo veli čovek, ali ne zna da ja još uvek ne smem da se otisnem od obale. Zasad se držim vežbi. Sledeća vežba: oblik u granicama svetla.

Ovo je još jedna fotka koju sam odavno zamislio. I neka ostane zabeleženo: upravo sam ovom stavkom potrošio suvisle stavke spiska koji sam načinio pre nego što sam uopšte započeo projekat “jedna na dan”. Ima još jedna zanimljiva tema na tom spisku, ali ja zaista ne znam da li ću u dogledno vreme stići u podnožje Kilimandžara, pa temu odbacujem kao gotovo nemoguću…

Fotka je prosta i lako izvodljiva; jedina promenljiva vrednost je konačna atmosfera, što se postiže svetlom, kontrastom i kompozicijom. Evo je:

Nemam puno da pričam: najpre, dobio sam kadar koji sam imao u glavi. A onda: oborio sam zasićenje boje, izveo malo jači kontrast, kadrirao scenu; i to je to. Mišn akomplišd.

Izgleda da stalno treba da podsećam samog sebe da je ovo godišnje doba idealno za fotografisanje. Međutim, to što sam uhvatio veče ispade idealno.

Ispratio sam Marinka i Luku večeras oko osam sati; svratili na kaficu i cedevitu, šta već ko od njih voli. Bez nekog osobito pametnog razloga, pri ispraćaju ponesem fotoaparat okačen o rame. I kao da sam predvideo idealni objekat: pri izlasku u dvorište, spazio sam precvetalu ružu.

Plan se očas rodio: uhvatiću krupni plan ruže pod raznim uglovima; biće to verovatno makro fotografija, a koristiću blic. Ovog puta, blic nije bio predmet lenjosti: stalak mogu da prinesem i angažujem dva minuta. Ne, nego sam hteo da ispitam mogu li da kontrolišem blic tako da dobijem suvislu fotografiju: da u kadru ništa ne pregori, da senke ne budu loše i da sačuvam boju koliko-toliko prirodnom.

I uspeo sam.

Ako baš hoćete, priznaću: apsolutno nisam očekivao ovako dobar rezultat.

Šta sam radio: blic sam utišao koliko je god moguće, a merenje prebacio na centralno; osetljivost na mom G6 uvek stoji na ISO 50: sve drugo je lošije za mrak, što je veliko ograničenje. Onda sam uradio test-merenje (zvezdica koja odapne blic, ali ne napravi ekspoziciju). Kad sam dobio predlog da to bude f/2 i ekspozicija 1/40, prebacio sam na manuelni režim, stavio f/2 i 1/60 i još sam ekspoziciju kompenzovao za –0.67 eV. U zbiru, to je otprilike za blendu mračnije. Taj trik je fenomenalan; pokupio sam ga ko zna gde, verovatno u časopisu Digital Camera dok sam bio pretplatnik; dobit je u tome što se tako pri radu blica eliminiše sve što je u drugom planu i što bi eventualno moglo biti uhvaćeno (u ovom slučaju listovi, koji se sad tek naziru).

Ništa od svetala na fotki koju vidite nije kompenzovano naknadno; jedino sam pojačao otklon magente u crvenu, da pojačam pravo crvenilo, ali sam zato smanjio ukupno zasićenje na fotografiji i spustio sam osvetljaj magente (vrhovi latica), jer mi se svetliji krajevi nisu dopali. I to je sve od obrade. Nešto sam znao, nešto pretpostavio, a bilo je i malčice sreće u kombinaciji parametara koju sam postigao. Da sam radio sa nekim DSLR aparatom, turio bih ISO800 i f/8, a onda bih tu tražio idealnu ekspoziciju i, ako treba, kompenzovani otklon. Tako bih dobio bolju kontrolu boje, ali je pitanje da li bi rezultat ukupno bio bolji…

Mišn veri veri akomplišd.

Večerašnja fotka je bila izazvana čitanjem nekog teksta u časopisu o fotografiji. Kažu ‘naučite da merite svetlo’. Pa valjda je to ključ fotografije… Nije? Ah, da: način merenja! Ovog puta, sledi samo vežba, ali važna.

Bile su zlatne sedamdesete, Led Zeppelin je taman snimo “Presence”, Pink Floyd još uvek nije snimio “Animals”, a ja sam učio osnovne parametre podešavanja svetla na fotoaparatu. Ako pomeriš ekspoziciju sa 1/125 na 1/250 da bi snimio nešto što se brzo kreće, onda blendu moraš da pomeriš sa 5,6 na 4… Eh, prvi film koji sam u životu ispucao je imao 25 ASA… Čak, mislim da sam sačuvao negde taj negativ… Ali, tada nisam umeo da dobijem ovako nešto:

Danas sve prepuštamo automatici, pa nam je onda tehnika kriva kad fotografija ispadne loša. Konzumenti elektronike ne ulaze u pitanje dinamike svetla u kadru i potrebe da se neki ekstremi svetla kompenzuju na ovaj ili onaj način. Na stranu loše razumevanje činjenice da nijedan fotoaparat ne može da radi kao ljudsko oko, pa smo zbunjeni kad vidimo škart rezultat…

Tek kad sam ušao u problematiku merenja svetla i ovladao njome, prestao sam da pravim više škartova nego ispravnih ekspozicija. Naučio sam da je čak i sa najjeftinijim aparatom moguće snimiti ponešto ekstremno, ako umem da izmerim svetlo.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 3. oktobar 2011”

Ako i nije tehnički najbolja iz sesije, odabrana fotka ostaje najzanimljivija. A jednog dana kad budem imao valjanu optiku, uloviću ja takvu scenu ponovo.

Svoj fotoaparat poznajem dobro. Savladao sam školu: bolje je ograničenu stvar poznavati do kraja nego neograničenu slabo. Dostigao sam nivo da pre uzimanja aparata u ruke već znam šta bi moglo ispasti (i dobro i loše) zbog potencijalnih ograničenja. To je stvar iskustva, kao i uvek, kao i svugde: kada bi bilo obrnuto, to jest da nisam siguran u svaki ishod, moglo bi da se desi da izvedem celu sesiju ne razumejući da je sve što sam slikao zapravo škart. A šta da vam kažem: to mi desilo nekoliko puta – i veoma je neprijatno. Jednom, čak, u neponovljivoj prilici fotografisanja velike grupe na sceni temišvarske Opere, nisam znao da će me fokus prevariti zbog nedostajućeg kontrasta… Skupa škola; pride blamaža.

Kada sam juče pre podne otišao na pijacu “Najlon” u Novom Sadu, nisam bio spreman baš za pravu foto-sesiju; neko ko ima takve ambicije mora da ode rano ujutru i da provede nekoliko sati na pijaci baveći se apsolutno samo pecanjem dobrih scena. Jasna i ja smo bili tamo u nameri da kupimo neke andrmolje, što smo i učinili. Fotografisao sam samo usput i napravio, nećete verovati, samo sedam ekspozicija – od koje su tri potpuno neuspešne.

Baš mi je žao što nije uspela jedna fotka koju sam slikao izdaleka, pa sam zumirao – a moj Canon ima problem sa zumiranjem; umesto da podesim fokus ručno, žurno sam zumirao i odapeo scenu na kojoj se u drugom planu čini da nekakve četke i pajalice rastu iz drveta. Do vraga, fotka je ispala potpuni škart; znao sam da će verovatno biti tako, ali morao sam makar da pokušam…

A onda, zverajući tako, uočim – zmaja na nebu, očigledno puštanog sa platoa koji se nalazi prekoputa od Najlona. I opet daleko, ali ovog puta nisam zumirao, nego sam se pouzdao u rezoluciju aparata da mi prinese scenu kako treba. Tehnički, dobijena fotografija može da dobije prolaznu ocenu samo dobrom voljom ocenjivača, ali ko da odoli:

Da, to desno je vrh jablana udaljenog oko sto metara; zmaj je udaljen još više. A izrez pune veličine je velik tek 1317×740, što je smanjeno sa osnovne rezolucije od 3072×2304. Da sam zumirao, dobio bih eksplicitni škart (a i ovo je, velim, na granici prihvatljivog), tako da sam se tesno izvukao.

Dobitak od ove fotografije je u tome što sam uspeo da izbegnem zamku ograničenja opreme i što sam se provukao kroz iglene uši uspevajući da dobijem čestitu kompoziciju. Mišn jedva akomplišd.

Lična beleška: u oktobru 2012. se snađi negde za objektiv 70-200 mm i napravi dugu foto-sesiju na Najlonu.
Beleška uz ličnu belešku: ne vredi da se snalaziš za objektiv 70-200 mm ako nemaš na šta da ga navrneš; prvo se pobrini za fotoaparat.

Da sustignem ritam, moram da postavim dve fotke koje su uhvaćene dok je vas na Suštini pasijansa zabavljalo aftamacko postavljanje priloga. Dobar početak meseca za projekat “jedna na dan”, rekao bih.

Vikend smo proveli u Novom Sadu – danju ribajući, a ono jedno veče pohodeći koncert Gibonnija. Nisam slikao mnogo, ali sam slikao dobro, pa imam dobar ulov.

Scena sa prednje terase stana ne prestaje da me intrigira. Setićete se onog igranja sa veštačkim zamućivanjem u tilt-shift fazonu: nalazio sam se na istom mestu… Pretpostavljam da me privlači ta urbana priča, jer život u golubarniku je nešto što nisam ranije iskusio. Ipak, ako bih tražio samo dobre uglove, brzo bih potrošio taj portfolio: valjalo je poigrati se i sa svetlom. A možda i sa filtriranjem…

Polazna ideja je bila prosta: da predveče uhvatim sporu ekspoziciju koja će da razmaže farove vozila u prolazu. To nije bilo teško izvesti; dočekao sam sumrak, pa sam izveo nekoliko ekspozicija. Sa najzanimljivijom od njih sam se igrao i dalje, pa sam dobio ovo:

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 1. oktobar 2011 (retroaktivno)”