Category: Foto radovi

Meandriranje. Čisto meandriranje; sad mi je žao što nisam predvideo ovu fotku. Mišn not akomplišd, ali barem ostade dobra pouka…

Poučen onom fotkom od juče, setio sam se da ima još jedna scena koju sam zamislio da pratim jednom do dvaput mesečno, čisto da bih uhvatio sezonske promene. Reč je o večernjoj fotki drveta šljive ispred moje kuće, slikano pod svetlom ulične svetiljke. Tada je drvo bilo u cvetu, nešto sam imao druge i treće misli o uspehu te fotke, nisam bio načisto kako da unapredim scenu, pa sam verovatno tako i potisnuo tu temu.

Do večeras, to jest. Dugo sam se nakanjivao da napravim fotku pre gubitka svog svetla. Dok sam ja tako filozofirao, svetlo je pobeglo i ja sam ostao bez ideje. Naravoučenije: kad smisliš fotku, uradi je odmah ili čekaj optimalno svetlo na licu mesta…

Ipak sam izašao i ponovio kadar, ovog puta prepune krošnje. Odradio sam nekoliko ekspozicija i one, prosto, nisu imale ono nešto. Već sam počeo da razmišljam o odustajanju. kad sam bez osobitog razmišljanja izveo jednu fotku zgrade bolnice u mraku. Tada mi je palo na pamet da se malo poigram sa pretapanjem mraka, ali nisam imao baš neku razvijenu ideju – i opet, to se radi dok je nebo još plavo, a ja sam već zakasnio.

I u toku konverzije RAW fajlova, zateknem ono što sam, tobože, zamislio kao rezervnu ideju (zapravo, pojma nisam imao kuda me sve to vodi). Rezultat je nadmašio očekivanje:

Sad je ideja, kao u klasičnim low key fotografijama, da se naslute obrisi zgrade… Dakako, fotka nema nikakvu vrednost osim da nosi pouku i služi kao podsetnik za neku drugu priliku. Ovu vežbu treba ponoviti tako da sadrži i neki zanimljiv element u prvom planu. A pošto sam do fotke došao čistom koincidencijom, to znači mišn not akomplišd, ali sam ipak zadovoljan ishodom.

Sutrašnja fotka će da kasni, jer ćemo biti odsutni dva dana, a ja hoću da iskuliram malo od posla i od računara. Možda bih baš mogao da ubedim Jasnu da se prošetamo Ribarskim ostrvom u nedelju prepodne, a ja ću da ponesem fotoaparat sa sobom.

Vraćam se jednoj od prvih tema; trebalo je da bude češće. Plavo nebo me je podsetilo na to.

Pažljivi pratioci mog projekta “jedna na dan” će prepoznati ovu scenu: prva fotka u nizu, slikana i postavljena 25. marta, prikazuje malo uži izrez ove scene.

Ništa posebno, dakako, ali beše negde na samom početku izrečena ideja da ću pratiti kako raste orah u komšijskom dvorištu, slikano uvek sa istog mesta, s prozora mog predsoblja. Nisam bio agilan i ponovio sam scenu tek dvaput (evo jedne i evo druge), a i to beše samo zbog čudnih scena u oblacima. I sad gledam po arhivi – baš sam zatajio u praćenju razvoja lišća te krošnje. Valja da se setim malo češće u sledećih mesec dana: štaviše, ne bi bilo šašavo da slikam svaki drugi dan, jer lišće će uskoro početi da opada.

Kako god, ne bih se ni ovog setio, nego je nebo tokom kasnog popodneva bilo neobično plavo, kao retko kad, a to paperjsto oblačje mi se učinilo kao zgodna tema; zato i malo širi kadar. Fotka je trivijalna, otpale delove fasade sam ja maločas zakrpio (osim sasvim levo)  iodlučio sam da tu stanem. Mišn akomplišd.

Ponekad prosto ne možeš da odoliš: obožavam da radim sa mojim malim manekenima…

Kaća i Marko su glavne face: kad nam dođu, naprave totalni džumbus. Znaju da smeju: mi im svašta dozvoljavamo, a zauzvrat i oni moraju ponekad da poslušaju šta im se kaže.

Marka smo apsolvirali: on je kriminalac, mafijaš, robijaš, maloletni delikvent i kriminogeni faktor ovog društva (on kaže da nije, ali svi oni tako kažu). A Kaća je nešto posebno: zna da je miljenica, a nina je njen apsolutni heroj, pa se zato njih dve stalno nešto došaptavaju i domunđavaju. Dakako, nina je omiljena ličnost da se pokaže neki novi komad odeće ili neki novi predmet… Tako i ovog puta.

Kaća je došla u nekim sobnim papučama koje su joj osam brojeva veće, ali ne mari – ona voli da ih nosi i htela je da se pohvali time. Uspeo sam da je navedem da mi pozira: proveo sam je kroz desetak položaja i kombinacija, a na kraju sam izabrao jednu od tih poza kao fotku dana.

Dugo sam se dvoumio da li da smanjim zasićenje boja, jer polazna fotka je imala baš preteranu dozu narandžaste (izvesno, zbog upotrebe blica). Na kraju sam odlučio da učinim tako – i odjednom je sve došlo na svoje. Iskreno, ovog puta nisam siguran da li sam u pravu sa tom vinjetom. Imam obe verzije fotke i ne znam koja mi je više po volji. Šta vi kažete?

Kako god: mišn akomplišd.

Kako se ravnoteža sama od sebe uspostavi… Da se desila planirana fotografija, ne bi se desila ova. A ovakvu ne bih tražio nikad, na svoju sopstvenu štetu.

Izašao sam nekim poslom do grada, onda nazvao Marinka da popijemo kafu zajedno u nekom od lokala na trgu, gde sam naumio da nađem temu za fotku dana.

Od fotografisanja sam odustao zbog preoštrog i lošeg svetla (jedan popodne svakako nije vreme za mlaćenje fotoaparatom). Čak ni lov na detalje nije uspeo: nisam video ništa vredno da se pozabavim makar i minut. Odmahnuo sam rukom, završio pola sata s Marinkom, pa kud koji – on dalje na posao, a ja kući.

Na mestu gde uobičajeno parkiram auto na ulici, preko puta kuće i ispod oraha koji je moj pokojni otac zasadio, sada postoji već lepa i široka senka. Krošnja je čak dovoljno jaka da bi zaštitila auto od nekog iznenadnog grada. Izlazim danas iz auta na strani suprotnoj od puta, kad u jarku ispod oraha, taman tako da jako dnevno svetlo ne smeta, ugledam ono sitno jesenje ljubičasto cveće. E, pa nisam mu oprostio. Uslikao sam ga i tako napravio ravnotežu sa onim maslačcima slikanim u aprilu (njih sam slikao u jarku do kuće). Tri ekspozicije u makro režimu: sve tri valjane, morao sam da odlučujem na prečac koju ću staviti ovde…

Ravnoteža sadržaja mi je po volji, malčice sam dopingovao svetlo i zasićenje na laticama, vinjeta je namerna (zgodan način da eliminišem neke viškove) i mala dubinska oštrina tačno naglašava šta treba. Izvedeno rutinski: mišn akomplišd.

Još jedna jesenja tema. Grehota bi bilo da se propusti…

Danas smo pobrali grožđe u bašti i dvorištu. Ne muljamo vino; nemamo uslova za to, a nije ni neka količina da bi se čovek zaleteo u tako ozbiljnu priču. Umesto toga, deo je otišao u sokovnik, a biće i prigoda za kazan dobre lozovače. Godina je bila sušna, što devastira useve, ali uvek prija grožđu, jer na suncu dobro nalije šećer u zrno.

Dakako, večeras sam slikao obrano grožđe. Desetak ekspozicija, sve su barem pristojne, a tražio sam neki kadar koji dodaje malo drame. Pošteno, nisam znao tačno šta ću da lovim. Znao sam malo toga unapred: hteo sam da scena bude bez blica, jer sam znao da će one koje su urađene pod blicem biti suviše ravne. Zato su to bile duge ekspozicije, negde oko jedne sekunde. Pravi kunst je bio u tome da zadržim pravu boju zrna i da nađem iole zanimljiviju scenu. Valjalo bi mi da sam ovde imao upotrebljivi ISO 800 (puste želje, pusti snovi), a tada znam šta bih uradio; ovako, morao je da radi makro režim.

Tema je zanimljiva, a retko sam u prilici da je slikam; ako sve bude po planu, dogodine ću imati tih ISO 800… U međuvremenu, delimično sam zadovoljan – moglo je ovo i bolje. Ipak, s obzirom na celu sesiju, koju ćete moći da vidite na mom G+ profilu, mogu reći: mišn akomplišd.

Bilo je potrebno da se nekim poslom popnem na tavan. E, pa znate kako je: ja na tavan više ne idem bez fotoaparata namontiranog na tronožac…

Posao kojim sam otišao u onaj metež sam završio za pet minuta. A onda sam proveo još sat vremena fotografišući razna čuda koja sam tamo našao. Posebno zanimljiv komad za igranje: našao sam balon od 20 litara – valja naći nekog majstora da ga ponovo oplete – i stavio ga na zatečeni sto na tri noge (sa čavlima, da ne kažem sa samoreznim zavrtnjima ). Onda je počela zabava.

Bila je to jedna od onih sesija tokom kojih sam morao da se obuzdavam da ne mlatim ekspozicije bez veze. I pored toga, napravo sam skoro 50 fotki – od kojih su možda tek dve ili tri škartovi (i to zbog nekih proba), a samo desetak duplikati, tj. alternativni pokušaji istog kadra sa drugim parametrima svetla… Morao sam da budem vrlo okrutan prema samom sebi da ne bih proveo pola večeri u filozofiranju koju fotku da izaberem za ovu stranicu. Najzad, odlučio sam da to bude prva fotka kojoj sam zamislio krajnji oblik i izgled. A to sam dobio apsolutno onako kako sam hteo:

Poseban detalj koji me je privukao sceni je to prozorče na zabatu: na prvi pogled, izgleda kao trag nekakvog duha koji je upravo izašao iz boce. Jedva sam se uzdržao da ne krenem u nekakve montaže, pravljenje tragova i distorzije. Kontrast je namerno pojačan, a sve boje sam smanjio da bih favorizovao zelenu boju stakla. Zatamnjenje scene je takođe namerno, jer sam primetio da oblik boce tako bolje dolazi do izražaja. Mišn totali akomplišd.

Ova tema se nametnula sama od sebe. Doduše, postoji i na spisku mogućih tema za projekat “jedna na dan”, pa se potrefilo. Jedino je problem što nisam imao baš tačnu ideju, kao inače…

Nedavno je jedna stara drugarica ispričala vic na fejZbuku: u jednoj kampanji protiv alkoholizma, postavili su bilbord sa natpisom “alkohol ubija polako”. Nije prošlo dugo, neko je ispod tog natpisa rukom dopisao: “Super! Nama se i tako nikud ne žuri!”

Ajde-de: nisam baš toliki alkos. Desi se i po dve-tri nedelje da ne liznem alkohol. Ja sam ono što truli zapad naziva social drinker: ako je društvo prijatno, veče opušteno, a ja ne moram da vozim, popiću nešto, pod uslovom da ne pijem sam. Od žestine, moj izbor su domaće rakije – i uvek ću uzeti domaću rakiju nego bilo kakvo drugo žestoko piće – a na lagano pijuckanje sa biranom ekipom pijem birana vina. Pivu sam odavno otkazao ljubav i retko popijem po jedno pivo u letnjem periodu. I to je sve.

Večeras je bila retka prigoda kad sam mogao biti ulovljen da pijem viski. Farbana pića veoma retko pijem: imam običaj da jednom godišnje, najčešće u leto, uzmem jednu bocu burbona (i to radje Four Roses nego Jack Daniels), okupim usku ekipu prijatelja i onda to zajedno smlatimo za jedno veče. Ali, u posetu Kikindi je jutros došao Neša, drag prijatelj iz Beograda, koji je očas napravio pometnju i ubacio flajku Šetača na moju terasu. Doveče mi došlo da zaokružim lagan dan, pa smo Jasna i ja popili viski – ko jedan, ko dva ili možda čak i tri…

I tako, reč po reč, nametne se i tema fotke dana…

Nema šta veliko da se priča: napravio sam četiri ekspozicije, na svima sam morao da intervenišem zbog tamnog ambijenta u kome sam jedva očuvao uslove za fotografisanje. Izabrao sam onu u kojoj se dominacija crvene boje hrastovog bureta pokazala najubedljivijom. Mišn akomplišd.

Dok ste vi čitali priloge na Suštini pasijansa, ja sam špartao raznim delovima Beograda. Čak sam i auto preko Gazele preterao i živ ostao.

Ja u Beograd neću otići bez razloga. A kunst mi je kad taj razlog ne predstavlja obavezu, nego neko lično zadovoljstvo. Tako i bi prvog dana jeseni: sastavio sam dvojicu meni dragih ljudi i dao im šlagvort da i sami razviju kontakt. Nećete se ljutiti, detalji su ipak privatne prirode, nego pominjem to kao lajtmotiv: ceo dan mi je protekao u lakom ritmu i sjajnom raspoloženju… Mada se vožnja kolima po Beogradu u bilo koje doba dana ne može nazvati lakom temom, a raspoloženje u tom kontekstu nije teško pokvariti. Ali ne meni i ne danas.

Tokom nekoliko minuta u kasno popodne, valjao je da pričekam drugara da završi neki posao pre nego što nastavimo dalje. Zatekao sam se u laganoj šetnji tamo-amo trotoarom u bulevaru Zorana Đinđića, pa mi je jednog časa upao kadar u oči: između dve poslovne zgrade neki škrbavi mikro-parkić, a u zadnjem planu jedna od onih karakterističnih ružnih kutija za masovno stanovanje, od one vrste koja vam se smuči i pre nego što osetite sve mirise na stepeništu…

Uhvatio sam par kadrova i odmah zamislio da scenu preuredim uz pomoć nekog od silnih preseta koje sam uveo u Lightroom. Nisam znao tačno šta ću dobiti, ali sam mislio da bi bilo zgodno da nađem preset koji blago zatamnjuje i ispira fotografiju: hteo sam da tekstura te zgradurine u pozadini bude dominantna.

Uspeo sam da nađem šta sam tražio, a rezultat je sledeći:

Neću vam demonstrirati polazni kadar (ni svetlo, ni boje, ni geometriju), ali kada biste ga videli, bilo bi vam jasno zašto je ovo mišn akomplišd…

Ova ideja se razvila brzo, pa je od moje reakcije zavisilo i koliko brzo ću izvesti ideju u rezultat…

Večeras je počelo tako što sam imao ideju da se poigram sa temom čije varijacije sam već istraživao: to je makro snimak nečega na obojenom papiru, sve u sceni koja je osvetljena tako da napravi prirodni gradijent.

Ovog puta, odabrani objekat je bila gomilica kikirikija, a podloga je zeleni papir. Osvetljenje je mala stojeća LED lampa koja se napaja iz USB priključka. Ovako nekako:

Dok sam tako pripremao scenu, razmišljao sam da napravim kombinaciju dve fotografije male visine, možda dve gomilice – ili čak jedne, a tako da u postprodukciji variram boju podloge.

A onda mi je palo na pamet da napravim strip o bekstvu jednog kikirikija sa gomile. I uradim tako – najpre sam složio pet izreza jedan ispod drugog, kao u klasičnim strip-tablama, ali to mi se nije dopalo; uostalom, ako sam hteo da napravim punu širinu od 640 piksela, kao što je to uobičajeno na fotkama dana za prikaz na Suštini pasijansa, onda je visina bila veća od 1400 piksela. Nije problem veličina slike – trivijalnih 148 kB – nego što to nije moguće prikazati efikasno na ekranu sa stranice bloga.

Rešenje se nametnulo samo od sebe:

Kaže Jasna: “Bila bi fora da si napravio da ode jedan po jedan, dok ne odu svi”. Ali, ajd’ sad: nemam celu noć, valja da odspavam pred put.

U smislu klasične fotografije, ovo je krivina; za izvlačenje, vidi fotku iznad. Ali, sa stanovišta ideje koja se razvila sama od sebe, da prostite, mišn akomplišd.

Najzad laka tema, laka izvedba i laka kontrola rezultata. Vreme je bilo.

U nedelju smo svratili u novosadski “Tempo” da pokupujemo razne pintle za brucoša. Usput je Jasna videla nešto što već dugo traži: šolje za kafu koje su joj potpuno po volji. I zaista, mogao sam da kovertiram da će to biti baš te šolje… Ranije nisam koristio takve šolje, ali prethodna garnitura je malčice oštećena, a već jei dosadila, bilo je vreme za promenu.

A meni zanimljiv motiv za slikanje.

Uzgredni zadatak je bio da isprobam neke nove alatke za držanje obojenog papira u uspravnom položaju ispred svetla; to je ta narandžasta pozadina ovde. Nisam uopšte eksperimentisao sa drugim bojama pozadine – to se obično pretvori u predugu sesiju iz koje posle nije lako izdvojiti najzanimljivije snimke…

Kako god, mišn akomplišd. A i Jasni se dopalo.