Category: Foto radovi

Dan je ponekad toliko kratak da moraš da pomeriš ponešto za sutra.

Kada bi čovek sve mogao da postigne, možda bi mu bilo dosadno… Kako je onima kojima je dosadno, ponekad se pitam; je li to znak praznog ili privilegovanog načina života? Dilema.

Pre podne zaostali poslovi, i to samo oni koji imaju prioritet; popodne i rano veče na prvu rođendansku proslavu malog Roberta; drugi deo večeri konsultacije sa Marinkom. E, kad sam ga ispratio, tema konsultacije je postala predmet fotografisanja. A kad sam legao, mrtav umoran, shvatio sam da nisam poslao fotku dana. Pa ništa, i sutra je dan, pomislih…

Problem je u tome što ćete vi sad doći do pogrešnih zaključaka zbog predmeta fotografisanja… Onda ću ja da se pravdam i ispašće blesava atmosfera. Ali, ne odustajem.

Dok ne obratite pažnju na detalje, ne možete znati kolika je ova čaša, zar ne? Reč je o rakijskoj čašici, a u njoj kruška kaluđerka, poklon od prijatelja iz Prokuplja. Tek kad malo obratite pažnju, uočićete otiske prstiju. Uočio sam fleku tek kad sam preneo fotke na računar, ali sam odlučio da ne produžujem sesiju. Elem, verovali vi ili ne, ova rakija je pretočena nazad u flašu…

Boja te rakije je žuta, ali ne intenzivno, kakav je slučaj sa šljivom šumadinkom koju imam u zalihi, nego blago žućkast; izgleda besprekorno, a takav je i ukus. Zadatak je bio da pokušam da uhvatim tu boju. Nije bilo lako. Prvo, trenutno nemam belu pozadinu za fotografisanje – a i da imam, nemam prikladno osvetljenje koje je dovoljno jako i neutralno. Zato sam se mučio da nađem uglove osvetljenja koji ne prave preveliku distorziju i na to sam izgubio poprilično mnogo vremena. Na kraju je morala da radi i korekcija boje, ali sam najzad dobio tačnu nijansu. A otisci prstiju su gratis…

Da nisam bio umoran, vala bih ispio taj sadržaj; ali, beše kasno, ja umoran, a bilo je i dosta sve ono ranije tokom večeri. Popiću jednu večeras, kad se vratim iz Novog Sada. Tamo idem da uhvatim neku novu fotku dana, a usput imamo i nekog posla…

Kako sam krenuo na put, znao sam šta će biti fotografija dana…

Odavno sam se kanio da skoknem do Zrenjanina, da se vidim sa prijateljima. To je danas najzad ispunjeno. Dan je bio pun k’o oko i tragovi nervoze su se javili po obodima mog raspoloženja; valjalo je da resetujem to stanje, jer za nervozu nema mesta.

Već u polasku, video sam spektakl na nebu: u jednom času, postojala su tri plana oblaka, u tri sive nijanse – od olovne do skoro bele. Sunce je u nekom času probilo prekrivku i onda je počelo ludovanje boja. Mislim da sam oborio rekord u sporoj vožnji od Kikinde do melenačke krivine, gde sam najzad stao i napravio par panoramnih zapisa situacije na nebu. Evo jednog detalja:

Međutim, fora je u tome što je ovo izrez iz veće fotke – panorame. Evo male verzije:

Nije beg cicija: verzija 4200×1200 vas čeka online.

Da, znam da ima tehničkih nedostataka pri dnu fotke. Ali, ne marim; važno je uhvaćeno, a vremena za majstorisanje nemam. Žurio sam da obradim ovo jer sam umoran k’o pas, a sutra me čekaju nova iskušenja – zato se nisam bavio uklanjanjem šuma u donjem delu slike.

Da li je mišn akomplišd? Odlučite sami. Meni je svejedno. Važno da su tapete postavljene, polica ponovo zašrafljena, prevodioci namireni, prijatelje sam sreo i proveo nekoliko sati sa njima, a ona nervoza s početka priče ostala negde u jarku pokraj puta Kikinda – Zrenjanin.

Ovo je tema koju nisam ni dotakao do sada. A nije da nisam hteo… Ima instrumenata po kući…

Muzička familija, šta da vam pričam… Jedino što smo svi žrtvovali neko aktivno bavljenje zarad nekih drugih ciljeva. Šteta. Rado bih se vratio gitari, ali više ne živim načinom života koji bi mi obezbedio mir da opet prebiram po njoj.

Danas je Ana organizovala veliko spremanje u svojoj sobi: sutra joj dolazi majstor da lepi tapete, pa sklanja inventar. Kada je izvukla violinu ko zna odakle, primetio sam to. Nisam je video sa violinom u rukama godinama… Nisam ni hteo da je mučim na tu temu. Iskoristio sam priliku, i tako… Izabrana fotka je obrađivana u smeru atmosfere koja okružuje violinu poslednjih godina…

Nemam šta da kažem. Ama, možda i imam, nego mi mrsko. Izbegao sam zamke, sakrio fleke, izvukao zanimljive detalje… Ostalo je na vama. Mišn akomplišd.

Prijatno veče u dobrom društvu, a usput i kadar iz cuga.

I opet nemam šta puno da pričam. Dobar deo dana proveden u radu, celo popodne i deo večeri van kuće. I najzad davno dogovoreni susret sa Nevenom, drugarom koga nisam video, uh, tek nekoliko decenija, a koga večeras nisam hteo da maltretiram za obećani intervju (mada smo mnogo pričali o fotografiji).

I tek usput, jedan point’n’shoot pristup fotki dana.

Ovo je ćoše uslikano na terasi restorana “Radnički dom” u Kikindi, gde smo Neven i ja svratili da se malčice osladimo roštiljem (toga u Varanasiju nema ). Dopao mi se kontrast oblika između teksture pozadine (štukatur) i zakrivljenih nosača svetiljki; na stranu kontrast boje. Nije bilo nikakvo iskušenje, malo sam se poigrao sa svetlom u doradi – i to je to. Mišn (not) akomplišd: fotka nije unapred pripremljena kao ideja, ali zato nije ispala loše.

Ako se prilika ne zatekne u toku dana, zateći će se pre kraja dana. A usput se nađe čak i neko iskušenje…

Dan je bio dug, bavio sam se sa stotinu stvari, od kojih je najzanimljivija bila dugo očekivana poseta porodice prijatelja iz Zrenjanina. Prilike za fotografisanje su bile mnoge, ali se nisam laćao aparata: odveć mi je prijalo da se malčice opustim; u opuštenoj atmosferi druženja i čavrljanja na 99 tema (a sve neobavezne), fotoaparat neće smetati, ali neće ni pomoći previše. Zato nisam hteo da fotografišem čak ni špikovani srneći but, što je bila predstava za oko koliko i za čulo ukusa.

Prilika će se uvek desiti, kad vam kažem, samo valja biti pripravan za nju. Otvorim kapiju da uvezem auto u dvorište, a tamo ispod oraha – jedan Fića, pravi pravcati. Znam ga, to je vozilo iz tazbine mog brata, ponekad je tu kad krenu neke ojlala-kombinacije.

Rešim da fotografišem mališu, ali tu se ispreči nekoliko prepreka. Najpre, bil oje previše mračno za fokusiranje i kadriranje. Onda, bilo je tesno, što je otežavalo kadar: Fića je bio previše blizu bratovom Kadetu, a kako sam ja postavio svoj Punto, nije bilo ni mesta za neko taktičko kretanje. Mogao sam da rešim oba pitanja: bar dva svetlaj sam mogao da upalim odmah, a pride i da napravim razmake tako da Fića ostane čist za kadar.

E nećeš, rekoh sebi: ili ćeš se snaći sa onim što imaš ili ćeš odmah spakovati fotoaparat i naći nešto drugo za slikanje. U poslednje vreme nisam sklon odustajanju, pa sa mse uhvatio u koštac sa problemom. Rezultujuća fotka, izabrana među dvanaest ekspozicija:

Gomila pouka iz fotke, čak i pored greške…

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 4. septembar 2011”

Posebno su mi drage one fotke koje se dese slučajno. Incidenti, da kažem drugačije. Meni ne treba preveliko podsećanje da fotoaparat treba uvek da bude blizu.

Oko podneva sam se spremio na ranije zakazanu kaficu sa Marinkom i Lukom negde na trgu. Popismo mi tu kaficu, a da fotoaparat nije izvađen iz torbice. Po razlazu, nisam otišao kući. Ama, nisam se davno prošetao gradom, beše mi ostalo još 40 minuta plaćenog parkinga, pa rešim da napravim krug po trgu, neobavezno i po sistemu “noga pred nogu, pa kad stignem”.

Usput sam razmišljao šta bi mogla da bude fotka dana; nijedna ideja mi nije pala na pamet, a osim toga, sunce je bilo visoko i oštro, sa senkama koje ne dozvoljavaju valjano slikanje. Pa dobro, u dva popodne nisam ni očekivao da je vreme primereno za foto-sešne… Dok nisam izašao na deo trga u strogom centru.

Izgleda da je tamo bila neka pokazna vežba vatrogasne jedinice: jedan crveni kamion sa merdevinama, pride jedan antički kamion sa starom vatrogasnom opremom, a po trgu tragovi pene i praha… Bilo je očigledno šta se dešavalo tokom prepodneva.

Taj stari kamion mi se učinio zanimljivom. Rekoh već: svetlo je bilo nemoguće. Ali ja sam tad bio tu, kamion je bio tu preda mnom. Trenutak istine: fotka ili škart, nema puno priče. Ako svetlo bude loše, pomislim, povadiću sve boje sa fotke osim crvene, udariću neki besan kontrast, pa ću dobiti možda čak i zanimljivu sliku. I izvadim fotoaparat, pa tras tri ekspozicije. I to je bilo sve. A posle obrade, rezultat je ovaj:

Da, svetlo na fotki je bilo loše (obrati pažnju na senke); morao sam da pobegnem u neku obradu da je spasim. Uradio sam tačno to što sam isprva zamislio: ostavio sam samo crvenu boju, ostale spustio na nulu; malo pojačao kontrast… I tu je počela sledeća patnja: šta god da sam pokušavao, slika prosto nije “radila”. Kombinacija monohromatske slike i crvenih detalja nije uspela. E, onda sam se setio da postoje neke varijacije kvazi-sepije među predlošcima, pa pokušam to. Uspeh je bio skoro momentalan, mada sam morao da doradim fotku ručnim uklanjanjem nekih “iscurelih” boja. Pride je radio i Photoshop, gde sam popravio histogram i još malo smanjio ukupno zasićenje boja. Ovo je bila igra sitnih podešavanja, a bilo ih je toliko da sam izgubio trag šta sam sve uradio…

Kako god, ova slika bi vam se sigurno dopala po principu “ova je zaista bolja” kada biste videli kako izgleda ono što sam uslikao. Meni se dopada svakako, a pride imam fotku uhvaćenu po lošem svetlu i spasenu da ne bude odbačena. Dakle, mišn akomplišd.

Može li fotografija da zamiriši? To je bio zadatak dana. Ja sam subjektivan, pa mi vi recite da li sam uspeo.

U bašti iza kuće ima nekoliko drva voćki; otkad znam za sebe, tamo ima krušaka. Jedna od njih rađa one kožaste plodove koji se teško jedu kad su sveži, ali koji zamirišu zimi ukoliko se sačuvaju do tada. I tako odavno: pamtim da sam bio možda petogodišnjak, kao Marko sada, kada je ta kruška prvi put rodila tri ploda, a ja sva tri ubrao. Jednu krušku sam zadržao za sebe, a dve odneo devojčicama u komšiluku…

Nekako je podrazumevano da se kruške prosleđuju meni. Da li ostali ukućani ne vole da ih jedu kao što ja volim ili neće da imaju posla sa osvedočenim baštenskim grizlijem u koga sam se pretvorio poodavno, tek – od juče na stolu u trpezariji stoje četiri kruške. Pa ko bi mogao da odoli: pre gozbe, danas za užinu, najpre sam ih fotografisao.

Sesija je bila jednostavna: postavio sam crni hamer na sto, oslanjajući jednu stranu na stolicu tako da prekrije pozadinu po visini; blago savijanje je obezbedilo da nema preloma svetla. A svetlo je kombinacija prirodnog (difuzno, kroz prozor sleva) i veštačkog (LED svetlo u desni poluprofil). Obrada je bila rudimentarna i svela se na blagi izrez, tek-tek popunu svetlom da ubijem senke i pažnju prema kontrastu. Jedini rigidan korak: potpuno sam skinuo plavu boju kao nepotrebnu, odbacujući tako “prljavi” deo boje sa LED svetiljke.

Uzgredna beleška: sasvim slučajno, posle neke manipulacije fotoaparatom tokom prepodneva, beše ostalo da se like čuvaju kao JPG, a ne kao RAW; nemam običaj da to proveravam jer JPG nikad ne uključujem u režimima koje koristim. Uglavnom, nije bilo bogzna kakvog problema zbog toga, jer sam slikao u kontrolisanim uslovima, sporom ekspozicijom i sa malog tronošca. Ali, bilo je primetno da ne raspolažem dinamičkim opsegom na koji sam navikao. Zbog toga sam imao priličnih problema da izvedem jedan eksperiment sa namernim prezasićenjem boja, te sam na kraju i odustao od igranja u tom smeru. Boje koje vidite na slici su potpuno verne originalu. Sa te tačke gledišta, mišn akompolišd.

[EDIT: “akompolišd” umesto “akomplišd” deluje kao da sam pravio kompot od ovih krušaka. Zaboga, nisam: ja samo jako volim da grešim pri kucanju i to je sve.]

Ali, prava misija je bila u nameri da u vama izazovem želju da pojedete ovu žutu krušku. Jesam li uspeo?

Kako se jedna tema lako nadoveže na drugu… To je ono kad vas progoni misao, pa ne pušta dok joj se ne privolite…

Pomenuh u tekstu o poslednjoj avgustovskoj fotki dana: sesiju sam započeo tako što sam, bez osobitog razloga, najpre fotografisao kolekciju National Geographica koja mi stoji u onim namenskim kutijama u polici (upravo dolazi vreme da instaliram petu kutiju – staje 14 komada u svaku). Posle sam prešao na slikanje colštoka i tako je prva tema otišla u kantu za smeće.

Na te tri fotke sam pomislio, slagaću vas, barem triput tokom dana, možda i više puta. Bilo je jasno da me tema progoni iz nekog razloga – može biti zato što su sve tri fotke bile neuspešne i izbrisao sam ih sa diska tokom trijaže (počeo sam i to da radim – nema smisla da čuvam baš svaku glupost).

Večeras sam odlučio da po sećanju rekonstruišem jednu od tih fotki, da je minimalno obradim i da vidim šta će ispasti; unapred sam znao da to nije bogzna kako zanimljiva tema, ali opet… Na riknama časopisa postoje tekstovi i to bi baš moglo da posluži zgodno kao priručni katalog tema u časopisu. Eto konkretnog zadatka: učiniti tekst čitljivim, to jest fotku upotrebljivom. No, za prikaz na ovom mestu moram malo da eksperimentišem u drugim smerovima. Recimo, iskošen kadar, izrez u “filmskom” formatu i gradijent zasićenja boje. Rezultat je sledeći:

Ništa posebno. A opet, rekonstruisao sam sesiju “do na piksel” i usput napravio par za mene korisnih fotki. U tom svetlu, mišn dabl akomplišd.

Kakav mesec… Kakav mesec! Ne može da se premeri!

U projektu “jedna na dan”, kalendarski mesec ne znači ništa, osim što pakujem kolekcije po mesecima na Minusu koji, hvala na pitanju, opet radi valjano korisnicima AV programa NOD32. Ali, nekako smo naučeni da se privolimo psihologiji novog pri obrtanju kalendara, što je čvrsta socijalna kategorija, čini mi se.

Bude dana kad prosto blokiram, a pogled u spisak mogućih tema (koji se, da izvinete, opasno utanjio jer ga odavno nisam dopunjavao) nije mi dao ništa čega sam hteo da se latim. Veče me je uhvatilo da ne znam šta ću, a onda se setih nepisanog pravila koje sam pominjao nedavno negde na Suštini pasijansa: “Uzmi fotoaparat u ruke i počni da ga koristiš”. Tako je i bilo.

Bez ikakve određene namere, postavim aparat na mali tronožac ispred kutija sa kolekcijom National Geographica i štriknem par fotki, pride osvetljavajući scenu “reflektorom”, zapravo džepnom baterijskom lampom. Igrajući se tako i tražeći neki kadar koji bi mogao bit izanimljiv, u sliku mi upadne colštok…

Ako ne znate: “colštok” je žargonski izraz za drvenu člankovitu spravu za merenje dužine; obično meri do dva metra (deset članaka, obostrano baždarenih) i često je koriste zidari i tesari. Imam jedan komad koji sam poodavno dobio od prijatelja, saradnika nemačke kompanije Stahl, čija reklama se i nalazi na sklopljenom colštoku.

Aha!

Odmah sam zamislio da postavim colštok u “lepeza” položaj i da iskušam oštrinu svog fotoaparata. Usput ću se poigrati nekim obradicama ili ću ostaviti obezbojeno, pomislio sam. I na kraju:

Nemam puno da pričam: ovo je apliciran neki plugin za obradu u Lightroomu, ko zna gde sam ga našao, a upotrebio sam ga mimo zdravog razuma jer mi se dopalo to što se mutni delovi pri gornjoj ivici pretvaraju u zelenkasti “halo”. Osim toga, tekstura milimetara sa preklopljenih članaka colštoka deluje baš blesavo i baš mi se dopada.

Mišn akomplišd – ali ne zato što sam postigao ono što sam unapred zamislio; iz priče vam je jasno da sam do teme došao spontano. Uspeh beležim zato što sam ništa pretvorio u nešto – dakle, pravilo “uzmi fotoaparat u ruke” se pokazalo uspešnim, a da nisam dupe iz fotelje podigao. Šta bi tek bilo da sam stvarno krenuo u akciju?…