Category: Foto radovi

Fotka poput današnje se sama desi jednom… ili nikad u životu. Ovo nije pozirano.

Velikoj seki je u petak bio rođendan, a štrumpfovi su rešili da im ona bude idol dana. Zalepili su se za Anu  i ometali sve oko sebe. Jednog časa su počeli da se džilitaju i ja sam bio na visini zadatka da ih ulovim fotoaparatom… Jednog časa, kažem, srećom baš takvog da je za neku osobito bitnu priču postalo suviše kasno, desila se scena koju nije moguće fingirati: dečica su se spontano postavila u krug… ili u trougao? Neka figura jeste…

Uglavnom:

Nemam šta da komentarišem. Nemam šta da objašnjavam. Mogu samo da naglasim da mi se ovako nešto nije nikad ulučilo… Život je lep, a deca ga čine još lepšim. Mišn absolutli akomplišd.

Fotka se desila spontano; scena je naišla na mene. Ili bejah ja naišao na nju? Uglavnom, desilo se na ulici…

Danas sam se bavio sa stotinu tema, ali nijedna se nije namestila kao zgodna za fotografisanje… Mada, s obzirom na to da je kupovina patika za mene redak i po pravilu dramatičan događaj, mogao sam to da slikam… Najzad sam kapitulirao i kupio patike sa maglovkama i spojlerima; kažu moje devojke da je to neka čuvena firma; svejedno, nisam upamtio ime; nešto na S. Ali, to nije bitno.

Auto je bio na redovnom servisu, zamena ulja i filtera, konrola kočnica, dijagnostika, pregled pred put i tako to. Od moje kuće do servisa nije odveć daleko (a šta u Kikindi pa jeste) i to je jedna lagana šetnjica. Kad sam krenuo po auto, ne budi lenj, namotam kaiš fotoaparata oko zgloba desne šake, kao što radim pri turističkim šetnjama, pa krenem nogu pred nogu…

Palo mi na pamet, ali samo na trenutak, da izvedem prekjuče pomenutu foto-šetnju sa brojanjem svakog stotog koraka, ali u dva popodne na ulici koja baš i nije neka šetačka zona, to bi privuklo pažnju dežurnih zamlata (pobogu, koliko li to ljudi provodi život sedeći na ulici i ne radeći ništa…), a to mi se nije dalo da trpim. Slikao sam neke grafite usput, a beše i jedna zanimljiva slika koju sam odapeo sasvim slučajno. No, scena za koju sam odmah znao da će biti fotka dana, za koju je bila dovoljna jedna jedina ekspozicija, sama se namestila u prolazu.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 21. jul 2011”

Morao sam da se ušunjam u Zabranjenu zonu. Ne izgleda tamo baš kao u filmu Stalker, ali jednako opasno po život…

Pre godinu dana, šetamo Jasna i ja tako Sentom bez osobitog razloga… Mislim da nam je bilo dosadno, pa smo otišli u Sentu na kafu… Isto tako bez razloga, ušli smo u neku prodavnicu nameštaja, kad tamo – kao da je Andy Warhol zakupio deo radnje…

Jedno je vodilo drugom, i tako… Ana u svojoj sobi od onda ima ovu fotelju.

Ana večeras nije bila kod kuće, očigledno, a meni je trebalo deset minuta da pripremim scenu (od čega je sedam minuta odvojeno na proboj do mesta za postavljanje aparata) i dva minuta da uhvatim pet ekspozicija. Morao sam malo da kloniram štošta po slici, jer je bilo raznih andrmolja kojekuda po sobi…

Tek, odavno se ja kanim da uslikam ovu fotelju-šaku. Eto, žuta minuta se desila večeras; štrikliram jednu temu sa spiska, a beležim mišn akomplišd. Samo, sledeći put bolje da potrošim pet minuta više na pripremu, a onda petnaest minuta manje na postprodukciju…

Tema koja me već nedelju dana čeka na stolu. Počelo da se rasipa, a usput mi palo na pamet i još nešto.

Sedim tako tokom popodneva sa Jasnom i kafenišem, a na njenom laptopu krenuo screen saver. Mi na svim mašinama u kući držimo onaj obrtač fotki koji stiže uz program Google Picasa, a kolekcije koje se obrću su one koje čuvam nakon surfovanja po foto-portalima kao što su PhotoSig i 1x.com. U jednom času, iskoči fotka: u veoma krupnom planu, vide se dva prsta koja osvetljavaju šibicom neku knjigu. Šibica samo što nije dogorela.

Bilo mi naspelo da ponovim tu scenu, jer znam da je i inače teško snimiti plamen sveće ili šibice – potreban je spot metering, merenje svetla samo na plamenu, a koliko će svetla biti okolina  – uglavnom zavisi od postprodukcije, jer dinamički opseg većine malih digitalaca poput mog ne izdržava razliku. Izazov je već bio na visini. Ali, knjigu sam već imao pre manje od nedelju dana…

I setim se šake novčića, i starih i novih, koji već duže vreme čekaju da dođu na red za slikanje u nekom aranžmanu, pa kakav se desi. A pride, našao sam neke presete za Lightroom koji asociraju na boje i kontraste iz filma ‘300‘… Ala se sve ulučilo na gomilu…

Fakat, jedini zadatak koji sam sebi dao beše da iskombinujem polaznu ideju sa elementima o kojima razmišljam (šibica, šaka novčića, novi preset). Efekat mi je po volji: patina na novčićima je nestala, boja je ispala kao da su to zlatnici, a maličak vinjete nije smetao.

Mišn akomplišd sa tačno dvanaest potrošenih šibica.

Zanimljiva tema, prihvatanje izazova i – rešenje na kvarnjaka. Priznajem, bio sam lenj.

Ovog puta, izvinite, malo više priče pre fotografije. Kome se ne čita, neka skroluje do dna.

Sinoć sam na jednom blogu posvećenom fotografiji čitao o nekim predlozima za ideje koje bi trebalo da animiraju posvećenike. Jedna od ideja beše baš ova koju neumorno sprovodim svakodnevno skoro već četiri meseca – projekat “jedna na dan” ili “mojih 365”, kako ko voli da ga nazove. Beše još dobrih ideja, na primer za ljubitelje ulične fotografije: odaberite jedno mesto, stavite fotoaparat na stalak, pa štopericu u ruku i slikajte svakih n sekundi (recimo, svakog minuta); hm, ovo me je podsetilo na naviku glavnog junaka u filmu Smoke – sećate li se šta je Auggie radio svakog jutra tačno u 8:00? Još zanimljiviji predlog: krenite sa neke karakteristične tačke u gradu, gde ćete napraviti neku fotku. A onda krenite u šetnju, brojeći korake. Posle stotinu koraka, stanite i nađite najzanimljiviji kadar koji umete, šta god to bilo. A onda još sto koraka, pa još… Dok vam prija šetnja. Ili: ograničite se na 36 ekspozicija, kao nekad sa jednom rolnom filma, i u intervalu od ujutru do uveče napravite foto-reportažu na temu koja asocira na najinteresantniji novinski naslov koji budete ugledali kad priđete kiosku.

Beše još toga, ali već prepoznajete obrazac: smislite neku ograničavajuću šemu, a zatim pokušajte da razvijete maksimum svoje kreativnosti dok fotografišete poštujući nametnuti zadatak. Ove vežbe su dobre, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog poente onog vica u kome Bosanac izjavljuje da su za najveći mogući merak potrebne tesne cipele – joj meraka kad ih sazuješ!…

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 18. jul 2011”

Lajtmotiv današnje fotke je “kreni na teren na vreme”. Da sam krenuo deset minuta ranije, bilo bi značajno drugačije…

Posle jučerašnjeg uspešnog dana za fotografisanje, danas je opet krenula neka sparina, a dobro raspoloženje je opalo kao da ga nije ni bilo. Već na pijaci smo se skuvali… Fotku dana sam odložio za predveče, jer ono što sam uhvatio na pijaci nije zadovoljilo ni osnovne kriterijume…

Kandidata za scenu sam našao pred kućom: hteo sam da uhvatim šljive u zrenju na grani. Evo izabrane fotke:

Koja priča čini pozadinu ove diskutabilno uspešne fotografije?

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 17. jul 2011”

Rekoh li ja? Samo je trebalo da žega prestane, da se izbacim iz kuće na nekoliko sati – i to je to.

Jasna i ja smo celo popodne proveli u Novom Miloševu, sa kratkim izletom u Novi Bečej, naspelo nam da popijemo kafu na obali Tise. U Novom Miloševu se u subotu održala kulturna manifestacija pod nazivom “Štrudlijada”. Eto, svako selo se trudi da smisli nešto zanimljivo o sebi, a Banaćani i Bačvani najviše vole da jedu, pa tako širom ravnice postoje kobasicijada, slaninijada, razna takmičenja u kuvanju paprikaša (čobanskog, ljutog, ribljeg, svakakvog), danas sam čuo i za kajganijadu, Kikinda odavno ima Dane ludaje sa sve odeljkom pod imenom “banatski fruštuk”, a Novo Miloševo već osmi put pravi štrudlijadu. Sad, nismo uhvatili detalje samog takmičenja, ali to je od manje važnosti. Mnogo važnije beše to što je polovče štrudle koštalo 300 dinara. Čist bezobrazluk, ali, ajde-de, kupili smo dva parčeta.

Slikao sam sve i svašta, kako to dolikuje puštanju s kućnog lanca. Imam bar četiri potpuno nezavisne teme iz kojih bih mogao da izvučem fotku dana. Međutim, samo jedna sesija je načinjena skoro-pa-namenski: to su suncokreti koje sam uslikao nakon što sam zbog njih stao u kraj druma negde na pola puta između Novog Miloševa i Novog Bečeja. Dobra sesija, mada je ugao sunca bio loš, ali snašao sam se primerenim uglovima u kadru i postprocesiranjem… Evo odabrane fotke:

Uzgred, celu sesiju možete pogledati ovde.

[EDIT: pre je bilo na fejZbuku, ali sad je takav pristup blokiran. Preseljeno na Minus.]

Sesiju sam počeo krupnim planom jednog suncokreta, što mi je poslužilo tek kao fotka-sonda, da ispitam svetlo i parametre. Tek posle sam uočio da na cvetu radi pčela, pa sam nastavio namerno loveći pčelu; ovo je izrez.

Tema kao tema, klasična je za sve outdoor fotografe u ravnici, ma kom fahu pripadali. Sa te tačke gledišta, mišn akomplišd. Ali, pomenuh već pre par dana da mi je Jasna usadila ideju o “uplakanim suncokretima”. Dok još nije prošla sadašnja faza pre zrenja (dok je sredina cveta ovako svetla), valja uhvatiti kapi kiše na suncokretima. Ako se posreći, eto takve fotke i ovde…

Kaća i ja smo izašli u dvorište da posmatramo grmljavinu. Najzad osveženje… Bilo je krajnje vreme.

Kad je prvi put zatutnjalo, samo rekoh “najzad”… Otišao sam u dvorište na dozu disanja i poneo fotoaparat sa sobom. Kaća me je podsetila kako smo zajedno šljapkali po baricama posle kiše još kad je imala tri godine (to je verovatno upamtila iz priče odraslih), pa je pitala hoćemo li šljapkati i ako sad padne kiša. Obećao sam da hoćemo; nažalost, kiša je pala dosta kasnije, već je bilo vreme za spavanjac.

A spavanju je prethodilo radovanje u obliku baletske tačke po dvorištu. Tad sam se setio da sam odavno hteo da slikam decu sa odloženim blicem (tzv. slow sync, usporena sinhronizacija, u kombinaciji sa podešavanjem second curtain, druga zavesa). To je tehnika koja kombinuje namerno zamućivanje tokom duge ekspozicije sa blicem koji odapne i zamrzna scenu na samom kraju ekspozicije, čime se dobije efekat uhvaćenog pokreta ili neki namerni “duhovi”. Došla mi žuta minuta, pa sam našao jednu ekspoziciju koja izgleda kao da Kaća grli duha i to sam provukao kroz sepia filter kome sam naknadno pojačao boju i kontrast, e baš kako bih pojačao zamućenje u drugom planu. Rezultat izgleda ovako:

Tokom cele sesije od preko dvadeset ekspozicija, nekako mi se uopšte nije posrećila fotka koja je valjana, a da imam dobro uhvaćen kontakt očima. Dve-tri takve izvedene fotke imaju neizlečive greške – ja ipak nisam previše vešt u ovoj tehnici – ali sam ponešto naučio baš analizirajući te škartove. Kako god, mišn not akomplišd: krivicu snosim zato što nisam pokazao dovoljno strpljenje iako je Kaća bila vrlo raspoložena za saradnju. Mogao sam da imam i bolje rezultate.

Kroz mesec dana me čeka pohađanje neke svadbe, pa mi je palo na pamet da bi to bilo baš zgodno mesto da se poigram ovom tehnikom ponovo.

Ova fotografija je na moj račun. Šta drugo reći, nego – televizija u perspektivi.

Bio je ovo jedan od onih dana kad nisam uradio ama baš ništa pametno. Mogao sam barem da prošetam predveče sa fotoaparatom u rukama, bilo bi nešto pametno. Da sam se provozao biciklom do jedne ruševine koju odavno kanim da slikam. Ama, da sam uradio bilo šta…

A ne da sam gledao onaj glupi film na televiziji.

Vreme mi je za godišnji odmor, izgleda. Biće bolje kad mrdnem iz kuće, što se danas nije desilo.

Bila je skoro ponoć kad sam shvatio da nemam fotku dana. A u tom času sam dremao u fotelji, više gledajući u ekran kroz bocu vode nego što me je zanimao program. I tad mi je došlo da bih mogao da se poigram tim kapima vode na zidovima PET boce. Pala mi na pamet jedna fotka u kojoj su se na sličan način prelamale slike u kapima…

Mišn not akomplišd, jer nisam uspeo da dobijem ono što sam tražio. Ova fotka ostaje samo kao podsećanje da se vratim temi prelamanja slike u kapima vode, mada nisam baš načisto da li ću ovim što imam uspeti da izvedem to što sam zamislio. Ako mi je za utehu, ovo baš i nije bio neki dan za istraživanje fotografija.

Večerašnja fotka je prilog za hroniku nekad aktivnog čitaoca…

Čitam nedovoljno. Žrtva sam sopstvene tzv. organizacije života u kojoj se sopstvenim idejama posvećujem tek kad “sve što se mora” bude namireno. A s obzirom na to da sam uvek čitao polako, koncentrisano i sa namerom da ukoračim u štivo, danas najčešće nemam dovoljno snage da čitam bar sat ili dva kad zgrabim knjigu. Ama, i popodnevno čitanje je počelo da mi izaziva dremež: nedostaje mi kondicija.

Današnju fotku sam zamislio kao obavezni motiv knjige koju sam kupio u Novom Saduu ponedeljak, a oko koje se kanim već godinama; to je roman Satanski stihovi Salmana Ruždija. Nekad bi mi za ovakvu knjigu trebalo nedelju dana uz redovne aktivnosti. Danas… Ako je obrstim do kraja leta, biće super. Knjiga kao tema je danas bitna baš zato što sam danas počeo da je čitam… Spasi Bog, pročitao sam celih dvanaest stranica pre nego što sam zadremao…

Kako god, jedva sam izabrao fotku, jer sam preterao u broju ekspozicija. Evo je.

Ništa posebno: beleška, igra svetla (ispod korice se nalazi lampa), varijacija zamračenja, opcije izreza i konačni izbor koji je mogao da bude i drugačiji… Mo’š misliti: mišn akomplišd.