Category: Foto radovi

Danas sam navijao za Marinka; završetak je bio spektakularan.

Pa dobro, ne baš spektakularan, ali svakako sam se izvukao od registarske tablice sa sufiksom ČY ili WŽ ili, kao moj prvi komšija, ĆĆ. “Ne pitaj previše, biće kako te zalomi”, reče Marinko, profesionalac na planu registracije vozila (otkad imam auto, nemam pojma kako ide procedura; to sve on odradi). “Ako ne budeš dobar, tražiću da ti uvale sufiks LJNJ”, zapretio je i to je bio kraj rasprave.

I tako… Da skratim priču: naš Punto od danas nosi tablicu KI-010-ED.

Današnji zadatak je bio da slikam tu tablicu bez blica i bez stalka u pola devet uveče. Ovo je ekspozicija od 1/5 s iz ruke, doduše desna šaka mi je bila oslonjena o branik:

Ništa posebno: tako sam fotku i zamislio. Kao što rekoh, iskušenje se odnosilo na količinu svetla; čovek se lako prevari u ovakvim uslovima; ipak, bilo je pola devet i bilo bi nerealno očekivati da se može slikati tek tako u “idiot” režimu. Kasnije sam, čisto poređenja radi, napravio par ekspozicija uz pomoć blica – ama, neupotrebljivo po definiciji, koliko god da je ispalo čisto. Ukratko: mišn akomplišd.

Mogao sam da budem i vredniji, ali sam već bio oprljen od sunca.

Danas smo bili u Novom Sadu. Prvi punkt: filozofski fakultet, da Ana završi papirologiju upisa. Dok je ona popunjavala ŠV-20 (jebote, zar još uvek koriste taj isti strašni obrazac?), a Jasna joj asistirala, ja sam malo zujao po auli fakulteta…

Uto sam naišao na tzv. remek-delo socijalističke izgradnje. Nisam odoleo…

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 11. jul 2011”

Po toplom danu i ono malo pameti ispari. Znao sam šta ću, ali nisam znao kad ću: prošlo jedanaest uveče kad sam se pomerio prvi put…

Vrućinčina, pa to ti je.

Nisam znao šta ću. Padale su mi na pamet čak i ovakve gluposti: da se podvrgnem vrućini, pa da uslikam graške znoja na čelu; ili da uhvatim momentalno isparavanje kapi vode sa haube auta… Ali, bilo mi je pretoplo da napravim ijedan korak.

Kako je prokrastinacija preuzela dan, tako sam se smestio pred TV sa dva litra vode i gledao sam History Channel u pauzama dremanja.  U neka doba se probudim, pa vidim kako u nekom dokumentarcu pričaju o ona dva pečata na reversu novčanice od jednog dolara. I tu mi došla na pamet ideja za izvedbu fotke dana.

Nisam sujeveran, ali u novčaniku već godinama nosim novčanicu od jednog dolara. Ja to velim da je za seme… I ko bi rekao da ću na kraju postati američki plaćenik. Primetio sam i ranije kako se ljudi neopisivo lože na levi pečat, onaj na kome postoji svevideće oko iznad zarubljene piramide. Nekad me je zabavljalo, a danas mi je svejedno, Čak i pomažem u sprdnji, pa kažem kako su to vanzemaljci, a piramida je, dakako, svemirski brod.

Kako god bilo, dodao sam u zadatak da istaknem samo pečat, a ne celu novčanicu. Evo verzije koju sam na kraju proglasio konačnom:

Dvoumio sam se između ove fotke, na kojoj sam eliminisao periferiju pečata, i druge na kojoj je sve jednako. Ta druga bi pobedila da sam slikao ceo dolar kako valja. No, nije mi se dalo da pravim aranžman stalka i svetla da bih dobio fotku bez distorzija, a novčanica je svakako previše izgužvana da bih je prikazao celu. Možda je ovo moglo i bolje, ali meni je još uvek toplo, iako je izvesno da će klima uređaj raditi cele noći… Mišn akomplišd ili nije, kako god, samo da malo zahladi.

Ova fotka je pokupljena večeras u kući prijatelja. Ako kažem da sam hteo tu ekspoziciju, slagaću.

Nije toliko dramatično, zapravo: imao sam ideju da u kući prijatelja uhvatim jednu drugu scenu, što sam i pokušao. Odmah sam bio nezadovoljan ishodom, pa sam odustao od te teme do druge prilike, kad ću joj pristupiti drugačije i uz valjanu pripremu. A onda, bilo je skoro devet uveče, a ja bez fotke dana. Tuda se negde smucao jedan matori mačak, zgodan lik za slikanje… Ali mačke se ponašaju kako one same žele, od neke saradnje na tom planu nije bilo ni reči, a ja za paparaco fotkanje nisam bio raspoložen…

I padne mi pogled na sat na uglu u hodniku…

Tačnije, to je kong. Prijatelji žive u lepoj staroj, delimično adaptiranoj kućerdi na lakat, gradnja starog tipa sa visokim plafonima i 2,5 m visokim vratima, debelim zidovima koji čuvaju svežinu u ovakve dane – i kongom, prolazom koji spaja sve prostorije. Kong je zatvoren tako da služi kao hodnik i to nam je omiljeno mesto za sedenje. Na uglu konga se nalazi zanimljivi sat koji liči na one koji vise na peronima železničkih stanica po belom svetu.

Dakako, malo sam se igrao u obradama, želja da me mine. Morao sam da kompenzujem prilično ružnu senku nastalu upotrebom blica. Uspeo sam u nameri, a fotka je zanimljivija nego dok je bila neobrađena. U dve reči: mišn akomplišd.

Za današnju fotku sam morao da tražim dozvolu za objavljivanje. Što onoi kažu profesionalci, model release…

Ani polako dolazi do svesti da je pred njom najduže leto u životu (neka očisti godinu u junu, pa će imati opet ). A kad njoj dođe žuta minuta za šminkanje, onda važi “spasavaj se ko može”. Danas beše takav dan. Nisam baš sasvim ukapirao kako je i zašto došlo do tematskog šminkanja / maskiranja prema filmu Crni labud, ali znam da sam nekako uspeo da nateram Anu da mi stane pred aparat.

Posle mi je rekla da juri crvene oči, podsetivši me na onu scenu iz filma… E, prihvatio sam provokaciju i izveo fotku koju će neki naći za uznemirujuću. Ali, Ani se sviđa i pride sam dobio njenu dozvolu da je objavim, pa…

Evo je.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 8. jul 2011”

Danas beše ono što se zove “spor dan”. Fotka je samo test; izvinjenje.

Ubila me vlaga, a zbog celodnevne blage glavobolje nisam izlazio na vrućinu do pet sati, kad me je Ana provela po gradu u potrazi za nekakvim tapetama. A glavobolja, koja je prošla možda tek posle deset uveče kad sam se najzad smilovao da popijem kafetin, uzrokovana je mojim započetim pokušajem da se skinem sa kofeina (a zašto je tako, pročitajte ovde).

Pošteno, danas sam bio najbliže preskakanju fotke dana otkad je ovo započelo. Nije mi se smučilo fotografisanje, nego nisam uspeo da organizujem ono što sam zamislio (biće…), a nikako se nije nameštala prava tema, sama od sebe. Negde kasnije popodne, uočio sam da sam nepažnjom ostavio otisak palca nasred objektiva, ama izgleda kao da sam ga uflekao namerno… I tada sam se setio kako sam jednom ranije imao ozbiljan problem sa rezultatom slikanja jer nisam na vreme primetio fleku. Hteo sam da ispitam oštrinu neke fotke pre čišćenja i trebao mi je motiv koji ima dovoljno detalja. I setim se.

Uključio sam svetlo na prednjoj masci kućišta glavnog računara (što inače ne radim), postavio aparat na mali tronožac i napravio ekspoziciju u trajanju od jedne sekunde. I zaista, fleka na objektivu je uzrokovala da izgubum oštrinu: štaviše, aparat nije mogao da postigne izoštravanje. Čim sam izbrisao fleku, aparat je živnuo… Fotka je banalna, ali neka ostane kao beleška i podsetnik da valja paziti na čistoću stakala…

A, nemam šta više da pričam. Ovo nije dostojno prave teme, pa zato mišn NOT akomplišd. Šta da se radi: spor dan. Danas sam izvadio fleku sa objektiva; sutra vadim fleke u rezultatima.

Još jedna fotka oko koje sam se kanio mesecima…

Fotke na temu proticanja vremena su relativno česte na raznim foto-art portalima. Jedan od meni omiljenih motiva je duga ekspozicija koja hvata sekundaru na više mesta. Večeras sam se iskušao na tu temu: skinuo sam oba zidna sata koja imam u kući, pa sam se malčice igrao njima.

Vrlo brzo sam došao do optimuma od ekspozicije 5 sekundi, f/8, ISO 50. Balans belog sam postavo ručno, jer je bela pozadina sata dozvolila da fotoaparat premeri boje. Dakako, fotoaparat je bio na stonom stalku, a okidanje odloženo za dve sekunde da ne bih nehotice mrdnuo aparat. Onda sam se malo igrao u postprodukciji, jer mi je još tokom slikanja palo na pamet da bi forsirano visoko zrno moglo da pomogne u efektu. Tako i bi. Evo odabranog rezultata:

Najzanimljiviji detalj beše upravo obrada sekundare, koja nije bila dovoljno osvetljena (crvene je boje). Biosam zadovoljan tek kad sam izolovao boju sekundare, a onda selektivno zatamnio uhvaćenu boju i pojačao boju na njoj. To je izazvalo zgodan efekat na minutnoj kazaljci, a to je dalje proizvelo dobar efekat kad sam dodao zrno na fotku. A, da: ispalo je zgodno i to što su kontrast i zrno uspeli da sakriju razne fleke na pleksiglasu koje nisam uspeo da uklonim pre sesije, a pokušao sam. Ipak, tom satu ima već dvadeset godina – dobro da uopšte radi. Sat radi, a meni poen: mišn akomplišd.

Bilo bi ovo i ranije, nego sam meračio tokom postprodukcije…

Priznajem, bilo mi je teško da odlučim kako ću sa ovom fotkom. Najpre da vam pokažem koja je, a onda da ispričam.

Prva činjenica je najbanalnija od svih: u danu koji je za nama, napravio sam jednu ekspoziciju. Jednu jedinu, ovu. A onda, uhvatio sam plavo nebo u sivom danu. A onda, odlučio sam da prenaglašena plava boja koju sam napravio nema šta da traži na fotki, jer ugođaj dana nije bio plav, nego siv kao ova fotka.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 5. jul 2011”

Bavljenje fotografijom je savršena terapija za napaćeni nervni sistem.

Šta da vam kažem: imao sam tri plana za izvođenje fotke dana, a desio se četvrti, za tri koplja bolji od svih zamišljenih. Dakle, stan kod čike i nine je savršeno utočište za Marka i Kaću. Oni se kod nas ponašaju savršeno, znajući šta mogu i šta ne mogu, a njihove kreativne igre predstavljaju zabavu i za nas kao posmatrače.

Jedna stara šahovska garnitura predstavlja poseban ugođaj za Marka. Ne, ne bavi se samim šahom, nisam ni pokušavao da ga maltretiram na tu temu, nego on ređa figure po tabli u neobičnim konfiguracijama, igrajući neke ratne igre koje je sam zamislio i koje su njemu po volji. Tokom popodneva se igrao bar pola sata u predsoblju, tačno tako da mogu da ga vidim. U jednom času sam prekinuo svoj rad i posmatrao ga dugo; a onda sam ga sa svog mesta pitao “A je l’ mogu da te fotografišem?”. Nije ni podigao glavu: “Mofe!”, reče i nastavi da se bavi svojom igrom. Pukao sam desetak ekspozicija, a on se ponašao kao da me nema (čak i pored blica). Savršen model, šta da kažem.

No, nema mnogo od Marka na ovoj slici; tek ruka na koju je bio oslonjen.

U času ove ekspozicije, Marko je držao jednu figuru u vazduhu. Mislio sam da ga uhvatim u času kad je spušta, ali to nje uspelo kako sam zamislio, pa sam ipak odabrao ovu varijaciju, e zbog teksture popucalog laka, što se dobro vidi čak i na ovoj umanjenoj fotki.

Ovde sam primenio neki od preseta za izbleđivanje fotke; posle sam pešice menjao neke sitnice. Nisam previše pazio, nego sam radio po slobodnom nahođenju dok nisam odlučio da je bilo dosta. Što bi rekli u sportskom pregledu: mišn akomplišd.

Opet cveće. Ima se, može se…

I kao što rekoh onomad, moja tašta je velemajstor za cveće, baštensko i sobno bilje. Onoliko vrsta izvanrednih primeraka bilja možete videti samo još u bolje opremljenim cvećarama i botaničkim baštama. Ama, kad nekome ide nešto, nema puno da se priča.

Tek, upadosmo na standardnu nedeljnu kafu posle pijace, kad u dvorištu:

Jasna mi je odmah izdala direktivu da se vratim do kola po fotoaparat, a ja sam postupio po načelu “teško žabu u vodu naterati”…

Kuriozitet dana, meseca i godine je taj što Zorka nije mogla da se seti kako se taj cvet zove, što je, čini mi se, prvi takav slučaj u 25 godina. Pa, ako neko zna kako se zove ova luda biljka, ne bilo mu teško da podeli to sa mnom i ostalim posetiocima ove stranice.