Category: Foto tehnike

Uvek postoji još jedan trik

Насумица 1974.4

Кад смо учили латински, било је доста тих пословица које после можете да испаљујете и правите се паметни, јер сви мисле да док дођете до њих има да знате тај латински као да сте тамо рођени. У ствари је обратно, пословице су ту да олакшају почетничке кораке; граматички нису захтевне а и остају у глави.

За ову прилику је то audaces fortuna iuvat, што би требало да значи да одважне срећа прати.  Више ми се свидео мој превод по сличности, лудаке срећа прати.

Јер ово:

Дакле одвезао девојку после једне од тих фото сеанси (беше неки ђерам, градска светла у позадини итд), дошао кући, схватио да ми је фоткалица још на троношцу и да је живчани окидач још завијен у онај редовни, хммм…

Дакле паркирао троножац иза кола, заврнуо бленду на колико већ треба, притиснуо окидач и притегао онај завртањ који га држи притиснутог, утерао кола у гаражу, вратио се, одврнуо, крај.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1974.4”

Насумица 1973.5 илити ај’ нас сликаш (2)

Воле људи да се сликају, па то ти је. Није битно ко је фотограф, није битно шта ће бити са тим сликама, ништа није битно. Само обред позирања да се обави(је), да се доживи шкљоц, па нек иде живот.

Од свих таквих прилика, ово је ваљда најстарија сачувана. Јер ретко је било да сам могао да утрошим квадрат на самозване добровољце за позирање, коштало је то штогод. Био бих, уз то, под сумњом да им наплаћујем оно што сам урадио на клупском материјалу (што се тада већ увелико решавало тако да се користио свој материјал). Зато сам ово ретко радио, и зато је ово изузетак. Јер остало је ваљда пола траке коју треба хитно развити, а појавио се неко са дугом цеви од 300мм. Дакле, ај на улицу и брзо шкљоцај.

Ово је снимљено са бар десетак метара, тј стајао сам испред клуба а они пред улазом другог или трећег комшије. Данас практично строги центар, ал’ онда се нису нешто убијали од строгоће, у Цара Душана је још била она коцка, асфалтирано је тек коју годину касније, и било је сасвим могуће да ту камион са приколицом стоји паркиран цео викенд. Немам појма ко су, нису се никад појавили да траже фотке, само су тражили да се сликају, и онда уредно отпозирали. Снајка би била импозантнија из профила, шацујем пети месец, ал’ сад шта је ту је.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1973.5 илити ај’ нас сликаш (2)”

Две од пре: насумица 1972

Шта ми је важније, да ми се цела серија зове баш баш исто, или да наслов буде тачан? Ипак ово друго, па нек се и затури, нисам формалиста.

А опет, зашто две? Зато што су снимљене истом техником, коју сам већ једном био приказао (фотка више не може да се види, појео је минус), значи комбинацијом жи(в)чаног окидача и клупског блица у кадру, уз довољно дугу експозицију. И статив, исто клупски, јер потрајаће још две године док дођем до свог блица и скоро тридесет до статива.


Не дам линак на велике, ово је технички лоше, јер сам ту тек учио зашто температура развијача треба да буде 18-20 степени. Ово је било штогод хладније, негатив је испао танак. А има и других мана.

Nastavite sa čitanjem… “Две од пре: насумица 1972”

Једна од пре: маглуштина

Ако је тачно да нема фотографа који није покушао да ухвати дим, још је тачније да је сваки бар једном покушао да ухвати маглу.

Магла је једна од оних појава које стварају утисак необичног, кад познати призори одједном не личе на себе, више не изгледају како смо навикли да их виђамо. Зато се и каже “изгубио се као гуске у магли“, дезоријентише то.

Проблем са фоткањем магле је у мери. Колико магле?

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: маглуштина”

Једна од пре: свадбени поправни

Не, није поправни за младенце, ни за мене као фоткаџију, него за мене као самураја. Јер прошли пут сам хтео нешто па није успело. Ваљда ћу овог пута бити боље среће.

Елем, о том аутокрпу по плесном подијуму. Аутокрпљеним фоткама се обично не виде шавови, јер се то и не шије него претапа. Претоп се не види јер се фотка нешто што се не мрда много, па аутокрп то среди глатко. У противном се добију разни духови, продужени и скраћени аутобуси и сличне керефеке. Кад баш мрда, мења се светло… или одбије да уради или буде свашта.

Зачудо, у тим претапањима су се боје добро очувале. Обично (Марфи би имао коју да каже на ту тему) се у којекаквом муљању деси да се очува ово и оно и дсз, само боја на тим местима оде у некакву прашњаво сиву. Ту сам овог пута имао среће. На појединим деловима, нпр девојка у средини, добија се нешто на граници психоделије, за шта би неки рокери из оног времена секли вене само да имају тако нешто за омот албума.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: свадбени поправни”

Једна од пре: дани лудаје (8)

Навикли смо да нам све касни, па кад након четири узастопна новембра најзад падне ваљан снег, ником ништа. Него ударимо у носталгију за летом. А летос, е, родиле лудаје.

Оно нису само лудаје, било је и пешес фела тиквица и тих цукинића и како се све не зову, једино ваљда натегаче нисмо запатили. Имамо и рекордера.


У чему је проблем са оваквим фоткама? Светло није, лепо се наместило, сутон, плави сат, боје се згуснуле. Композиција – калај работа, паркирам ону једну вертикалу у усправни златни пресек, средину лудаје у водоравни, зелениша около колико мислим да треба, готово.

У чему је онда проблем?

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: дани лудаје (8)”

Једна од пре: трепни де који пут

Некад давно су се љубитељи фоткања делили на клинце са идејама и маторе прдоње са добром опремом. Подела је, дакако, груба и погрешна. Било је итекако клинаца са опремом коју смо могли само да сањамо а који нису ништа ваљано направили њом, и обратно, искусних вукова којима није било жао пара да имају чим да остваре те своје идеје.

Некако волим да замишљам да сам у тој другој групи, маторац који још није испробао све што му је пало на ум. Овог пута, стробо (велика).

Стробо ефекат сам први пут на својој кожи осетио 1976. у неком дискаћу у Орахову код Бачке Тополе, где сам са великим чуђењем пратио како жар цигарете увек тачно стигне следећу слику руке… хм, кад би тако нешто могло да се сфотка… Ефекат је био да не треба алкохол.

А онда је прошло четрдесетак година.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: трепни де који пут”

Једна од пре: сплав 4

Данас без много текста. Ово сам напросто морао да шкљоцнем, јер је залазак, сат-два после фотке од прошлог пута, био баш тако шмурав, шмрљав и никакав, како треба за ову врсту снимка.


(велика)
Дакле цела прича је у томе да ухватим изрез, и да онда у Сировом извучем овакве тонове. Нисам их тако видео на лицу места, него у глави, па сам га бар два минута тинцао док није легло, и ето га. Нема вађења попут “ма ја сам то баш тако хтео”, јер није вађење – баш сам овако хтео. Крај, нема више.

Ој, кафано: сплав 3

Ово је снимљено на сплаву, али је могло бити снимљено и на педесет других места. Појава се зове, у фотографском жаргону, моаре. Што није био никакав проблем са филмом, осим кад имате две тканине једну преко друге.

Наша Википедија нема чланак о моареу; спомиње га у чланку о алијасингу, који не препоручујем. Преведен је очајно, са гомилом грешака, а ни изворни назив није најпаметније изабран. Алијас је само отмен назив за надимак или конспиративно име и нема везе са узроком оваквих ефеката. А ефекат ћете видети ако ову фотку, у пуној величини, будете смањивали и повећавали.

Пре него што кренем са теоријом, само да кажем како је дошло до овог снимка. За столом, два пушача и два јок. Ошацујемо одакле пирка, па пушачи седну низ ветар. Таман стиже клопа, кад неко закључи да то мало јаче пирка и спусти ову ролетну, те скроз поремети струјање ваздуха. И тако привуче моју пажњу, и објектив.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: сплав 3”

Ој, кафано: сплав 1

Не, не отварам нову серију, нема толико материјала. Ем госпоја боље кува од већине кафанских кувара, ем код куће имамо бољи избор пића. Ал’ понекад се ваља, због друштва и амбијента. Овај код куће сам већ намртво исфоткао, па нек натрчи нешто различито.

Ако истрајем на ту страну, можда ћу најзад заокружити теорију о кафанској комплетности. По њој, кад се помноже амбијент и клопа добија се број који не може бити већи од неке тамо константе, коју још нисмо утврдили. Шта се може, не да се емпирија без довољног узорка.
Тако на једном крају криве имамо комбинацију одличног амбијента са лошом клопом и минималистичким избором пива.


(велика)

На другом крају су којекакве соцреалистичке кутије са голим зидовима, ћумези са подом од виназа или нафтираним патосом и надрканим келнерима у алтернативно белим блузама, које зачудо имају генија за кувара и газду који не жали материјал.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: сплав 1”