![]()
Ovo je poslednja fotografija iz ovonedeljne retrospektive Ivičinih radova. On za nju kaže:
Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Omiljeni hobi, a možda i nešto više od toga
![]()
Ovo je poslednja fotografija iz ovonedeljne retrospektive Ivičinih radova. On za nju kaže:

“Fotografija je snimljena u Valenciji”, kaže Ivica, “gdje se nalazi nekoliko velikih akvarija sa predivnim vodenim tunelima ispod kojih ljudi hodaju i samo ih staklo dijeli od morskih pasa, kornjača i jata riba…”
Кад први покушај успе, ко ће ме зауставити. Али, пут неизоставно води кроз досадни део: с(по)тицање рутине.
Зато данас следи гњаважа, обичне и надасве незанимљиве фотке. Биле су мени занимљиве док сам их радио, али ми се нешто не чини да ће бити занимљиво и вама. Да смандрљамо ово укратко (а и линкове на велику слику ћу трпати у најаве, да не развлачимо текст).
Први значајнији рад на ту тему ми је био, наравно, центар родног ми града, што је и први пут да сам урадио пуних 360 степени… тачније, око 370, није бег циција. Како смо се надали, добро смо се удали… мало ми је пао дурбин на пар места, фали нешто горњих делова на згради електрограђ(еви)нске школе и општине, ал’за први пун круг, пуна капа. Још и ухватио плави сат фоткалицом која иначе воли (да вуче на) плаву. Мора да сам изгледао мало шашаво, стојим на ћошку и вртим се пун круг, не скидајући ока са екранчета.

А онда сам се сетио да видик постаје усправан кад се легне и обратно… и оно чудо од дрвета испред куће није могло да избегне судбини. Напросто сам морао да забележим те огромне цветове – претходне године, кад смо се уселили, већ је била прецветала.
Код Фотокрпа уопште није неки проблем да се ради и вертикално, као и комбинација – покушавао сам да урадим и решето три попреко и два увис, али сам то све покушавао у соби, и онај проблем са геометријом је испао претежак за јадног крпеж мајстора. Ломио ми је стубове од полица, удвајао шарке на вратима, чуда правио и није се прославио.
Ivicu Dujića upoznao sam prošlog februara, kada sam sa Peđom išao u foto safari po Istri. Domaćin nas je lepo dočekao, sproveo po zanimljivim lokacijama po gradu, i uputio gde da idemo dalje po našem putešestviju. Za početak, par reči o njemu samom:
Samo da javim.

Ne pitaj.
A biće kad bude.
Fotka za poređenje: drugi način izvedbe.
Na jučerašnjoj fotki, naglasio sam da je suština fotke bila u lovu na “boju vazduha” (osim gomile žica koje predstavljaju temu za “urbanu” fotografiju, mada reč “urbano” u mojoj varoši, ne bez razloga, ima ukus posprdnog). Sledeća fotka je napravljena možda samo jedan minut posle one, ali na drugi način, sa namerom očuvanja dominantne pastelno-narandžaste boje u pozadini u koju je nebo brzo skliznulo, jer zlatni sat na početku novembra traje možda desetak minuta, ne duže. Ispade ovako:

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-125): 2. novembar 2013.”
Ne mogu da odolim, mada bi trebalo da se bavim nečim drugim. Fotografija je droga, ljudi moji, kad se jednom navučeš, nema skidanja…
Uglavnom, dan je bio šaren, stotinu zaostalih poslova (mrzim to), ali jednog trenutka sam uočio neobičnu zlaćanost neba. Znao sam dobro: nemam vremena čak ni da istrčim na ulicu. Srećom, Duga Cev je već bila namontirana: na licu mesta sam bio petnaestak sekundi kasnije.

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-124): 1. novembar 2013.”