Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Omiljeni hobi, a možda i nešto više od toga
Cajtnot? Muka sa idejom? Vrati se na mesto zločina i opali još jednom.
Da ne bih dangubio objašnjavajući: ja ponekad nisam gospodar svog vremena i to može da znači da sam prinuđen da se snalazim. Znajući da neće biti vremena za veliko bavljenje fotografijom, jutarnja scena me je opredelila da se vratim sinoćnjem stecištu. To je izgledalo ovako:
Boje, večernje boje…
Provirio sam kroz prozor, uočio narandžastu i plavu boju, došao do zaključka da je to perfektna pozadina za večernju fotografiju, turio fotoaparat na stalak, izašao na terasu, pa opal’ po cveću u žardinjerama.
Zona f/2.8 – mesto na kome počinja magija…
Poigravanje ograničenom dubinskom oštrinom je nešto čime ne prestajem da se fasciniram. Mogu slobodno da priznam da je mogućnost rada sa kratkom oštrinom jedan od važnih razloga što sam uopšte prešao na DSLR, a odbacio razmišljanje o kupovini nekog novijeg naprednog mališe posle Canona G6. Imam uslove za rad u toj zoni zahvaljujući Draguljčetu, objektivu Canon EF 50 mm f/1.4, koji samo što ne progovori. Ponekad, kad naletim na neku prikladnu teksturu, ne mogu da odolim:
Ono kad uhvatiš sebe da robiješ tehnici… Muka živa.
Vazduh je bio prezasićen vlagom, a meni se nije dalo da montiram polarizacioni filter na objektiv. Palo mi na pamet da je takvo vreme manje-više idealno za fotku eksterijera nad kojom bi se primenio visok kontrast. Bio mi je potreban neki opšti plan, polutotal, tako nešto… Znam! Pravac ulica!
Не знам ни сам на колико концерата Корни групе сам био. Почев од неког тамо јануара 1968 у биоскопу код Шећеране, па до опроштајног концерта 1974. Негде на пола тог пута ми је пало на ум да на свирку понесем и фотоапарат.
Тада сам од опреме имао само ћалетову стару Регулу (већ споменуту, ако се не варам) и позајмљен блиц из клуба. Концерт који сам сликао је одржан септембра или октобра 1972. у старом Дому омладине, изграђеном још у претходном веку. Зграда је крпљена и преграђивана, и имала је две веће сале. У једној је радио диско, а у другој, тзв. јорган сали (јер је на простору где је позорница једно време неки јорганџија држао радњу) су се одржавале игранке. Под је био штогод нагнут, као у биоскопу, али су седишта најчешће била извађена и ту се играло. Концерти су се гледали стојећки, у неопишљивој гужви – Дом је могао да прими око 700 људи, а редовно се продавало по 1300 карата за вече. Понекад су се тамо приказивали и филмови (и одједном би се појавила седишта), чак сам и ја једном изигравао кинооператера (са 16 мм траке, то сам већ умео, а филм је био “З” Косте Гавраса, који уопште нисам видео из оне кабине).
Пушило се слободно, и дим је већ око 21:30 могао да се сече на коцке, а девојкама би цурило црно из трепавица. На шта личи фотка блицем у задимљеној просторији? Па… добро сам и прошао:
U poslednji čas!
Iz razloga koji ne umem da rastumačim ni samom sebi, a kamoli vama, tokom dana sam razvio ideju da bi trebalo da napravim fotku u kojoj dominira nekakva tekstura. Nisam znao šta bi to bilo: možda neki zid ili oronula fasada, možda neka zvrčka u lomu betona na trotoaru ili kakvo razbijeno staklo… Ali ništa nije upadalo u kadar, čak ni tokom šetnje gradom u kasno popodne. Već sam digao ruke… A onda sam došao kući i ugledao u jednom prikrajku stalak za sušenje veša – pun krpa za sudove. Ha! To je to, pomislio sam. I bi to.
