Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Omiljeni hobi, a možda i nešto više od toga
Opet omot za bombonjeru? Nisam mogao da odolim…
Pokušavao sam nešto sa polumesecom, pride nešto sa noćnim scenama na ulici i dok sam se vraćao u kuću, uočio da oko vitražice na staklu ulaznih vrata postoji “prirodna” vinjeta. Nisam odoleo, nego sam štriknuo par komada. Ispade zanimljivo, pogledajte:
Pogledajte šta živ čovek ume da napravi u Photoshopu…
Predlažem strpljenje. Ako vam glasna zvučna podloga smeta, utišajte do kraja, nećete ništa propustiti.
Zaboravih jednu reportersku. Taman se namestila kako treba za ovo veče…
U subotu uveče, zapravo, beše i veselo i intenzivno – u dobrom društvu provod nikad nije loš. A između klope u Radničkom domu i točenog crnog u Maxu, prošli smo kroz dvorište Kurije, gde je nastupao Neša Galija. Iskoristio sam prigodu da slikam po kilavom svetlu ne bih li skontao šta mogu da dobijem u takvim uslovima. I evo jedne od uhvaćenih fotki.
Voće za večeru. I to u obliku porcije od milion kalorija…
Razgovor koji se često vodi između Jasne i mene: “šta hoćeš da jedeš”… Kako otopli, tako nam nije do neke klope, a posle nedeljnog ručka svakako nisam hteo da se izlažem dodatnom naporu u stomaku, pa sam još tokom turneje zbog nabavke izrazio želju za voćnom salatom u večernjim satima.
Sveopšte odobravanje predloga se polagano pretvorilo u hedonističku foto-sesiju koja je u par mahova prekidana da bi se otvorila još ova konzerva ili donele ribizle iz zamrzivača… A pred kraj, to je izgledalo ovako:
Tradicionalna scena: Luka otvara svoj rođendanski poklon…
Luka je jedina od malobrojnih osoba čije likove zloupotrebljavam na stranicama Suštine pasijansa u nameri da dokumentujem dešavanja oko njih. Kad je reč o Luki, vreme potkraj školske godine je potaman, jer tu je negde i rođendan, a kum Grba je nabio standarde koje sad valja da održi. Zimi za novu godinu ide neka nauka, a u letnje doba, zna se: igračka.
Da vam pokažem zašto ginem već par dana u radionici…
U prošlom serijalu “jedna na dan”, beše jedna slika iz aprila 2011. na kojoj se vidi makro ruinirane i trule ograde na balkonu. Čekao sam majstora da se pojavi. I čekao i čekao i čekao, a onda sam saznao da je radio druge poslove preko reda, pa sam mu poručio da ne mora ni da dolazi, jer ga ja više ne čekam. I to se odužilo do ove godine. Drugi majstor je bio agilniji: kasnio je tačno toliko koliko je najavio da će kasniti, pa još nedelju dana. Ja sam insistirao da impregniram daske pre montaže, što je pošlo po zlu, da ne pričam detalje, tek evo me gde se skoro dve nedelje zavitlavam sa time. Čak sam ponovo uslikao staru ogradu.
Disorzija stakla. Ovog puta kontrolisana i u funkciji scene…
Verovatno ste videli one nastavke na malo bolje opremljenim objektivima koji izgledaju kao nekakve čudne šolje navrnute ispred stakla. To parče plastike se u žargonu zove zonerica (na engleskom je zovu ‘kapuljača za objektiv’ tj. lens hood) i vrlo je korisna stvar kao mera sprečavanja zalutalog svetla koje uđe u objektiv iz pravca van zone kadra. Kada nema zonerice na objektivu, pa svetlo upadne sa strane, razna prelamanja pojedinačnih stakala u objektivu izazivaju lančanu reakciju krpica fokusiranog svetla koje najčešće smetaju.
Imam zonericu na svom univerzalnom objektivu; to je bio jedini komad opreme zbog kojeg sam naglas psovao pri kupovini, jer za razliku od Nikona, Sigme, Tamrona i valjda svih ostalih, Canon daje zonerice samo uz najskuplja stakla; čemu takva odluka, ne znam. Uglavnom, to je nešto čija proizvodnja i transport do Evrope ne koštaju više od jednog evra, ali zato se kataloški prodaje za preko 30 evra; ko neće, ne mora. Ali, nek’ ide život.
Kad sam se pre par dana igrao closeup staklencima, primetio sam da kad navrnem sva tri komada u niz, oni iskoče van zaštite zonerice. I prvi put otkad se igram čestitom optikom (a moji objektivi jesu čestite sorte), uleti mi zrak u kadar.
Bilo je jače od mene. Morao sam da mu se vratim…
Kad sam tri dana ranije napravio spontani eksperiment slikajući pauka na mreži, nisam ni slutio da će me tema toliko obuzeti. Razmišljao sam šta je moglo bolje ili makar drugačije, kako je trebalo postaviti se i kakvu tehniku angažovati. A onda sam odmahnuo rukom, navrnuo ceo špil closeup filtera na objektiv i sišao u dvorište. Rezultat sa kojim izlazim pred vas ovog puta je sledeći:
“…I nikad, ali nikad nemojte stavljati cveće u svoj portfolio. Cveće je lepo onako kako ga je Bog dao; nemojte vi pokušavati da od cveta napravite nešto lepo.”
Dugo mi je trebalo da skontam da u ovoj tezi Scotta Kelbyja postoji suštinska greška. Zašto bih ja slikao cvet kao predmet lepote? Šta ako me zanima tekstura? Ili biologija cveta? Šta ako sam zajogunio da naučim da se služim onim closeup filterima koje sam nedavno nabavio? Možda su to dovoljni razlozi?
Uto sam uhvatio samog sebe kako lupam gluposti: projekat “jedna na dan” nije nikakav portfolio (pa šta i da jeste), a obaška ne moram baš uvek da se složim sa najpoznatijim guruom digitalne fotografije na svetu. Pa dobro, inat – reč neprevodiva na engleski:
Foto-beleška o pristiglim knjigama. Da održimo tradiciju.
A tradicija, zna se: kad stigne paket od Amazona, onda sledi epizoda “hval’te me, usta” (što bi rekle Lale ovdašnji). Dakle, svaka 3-4 meseca naručim poneku knjigu, pa kad paket stigne, slikam sadržaj za fotku dana. E, pa tako i u danu koji je za nama: stigle su dve knjige, jedna o fotografiji, druga o putu do fotografije. Veoma koristan sadržaj, što se mene tiče. Kutija je bila zgnječena, ali knjige su preživele bez oštećenja, što je prilično zabavna novost. Baš bih voleo da vidim poštara kako pokušava da strpa kartonski paket od tri kilograma u poštansko sanduče… A sadržaj paketa? Malo sam se poigrao sporom ekspozicijom sa blicem i zumiranjem u toku ekspozicije.
