Category: Fotografija

Sesija za potrebe projekta “jedna na dan” je bla započeta tri ili četiri puta dok nisam dosegao nešto iole vredno istraživanja.

Počelo je lošim raspoloženjem zbog vremena, što je uzrokovalo katastrofalno neuspešan dan sa stanovišta posla: prosto, ostavi osam važne poslove za sutra, znajući d abih napravio više štete nego koristi kad bih se latio. Sreća, pa su rokovi tek iduće nedelje… Kada je u suton malo zahladilo, promenilo se i raspoloženje na bolje, uzeo sam fotoaparat u ruke i otišao u dvorište da dišem.

Uhvatio sam nekoliko scena na granici raspoloživog svetla, a sve iz ruke ili sa improvizovanih podloga. U inat, nisam hteo odem po tronožac kako bih izveo kulturne duge ekspozicije; naterao sam sebe da pronađem neku igru svetla sa onim što sam imao na raspolaganju tu gde sam se zatekao.

Rešenje sam našao kada sam sasvim slučajno džepnom lampom osvetlio zid u dvorištu kroz naslon baštenske stolice. Pade mi na pamet film Rebecca, u kome je Hičkok izvesno postigao vrhunac atmosfere u slici upotrebom senke na monohromatskoj slici (što, po mom mišljenju, nije prevazišao čak ni u filmu Psycho, mada je taj film namerno sniman u monohromatskoj tehnici). A ispitivanje senki je uvek vredno istraživanja: to je tema bez kraja i konca.

Napravio sam nekoliko “namernih” ekspozicija sa senkama na zidu, a onda sam ih varirao i u postprodukciji. Ona prava je nekako sama iskočila među drugima.

Nema mnogo šta bitno da se priča. Isforsirao sam monohromatsku sliku, pojačao kontrast i blago popunio scenu svetlom (da ništa ne bude baš sasvim crno – baš kao u pomenutom filmu) i jednog časa mi se učinilo kao da gledam u insert iz filma. Bio je to trenutak sa oznakom “mišn akomplišd” i ja sam samo stao sa obradom. Ispalo je mnogo uspešnije nego što sam se nadao. Tema upravljanih senki po zidu ili teksturama i na monohromatskim fotkama je zanimljiva i valja joj se vratiti, što ću učiniti kad budem imao način da slikam sa ISO 800 koji ne proizvodi bolesno jak šum…

Ovo je jedna od onih koje sam odavno planirao da izvedem. A na kraju, trebalo mi je tričavih pet minuta za celu sesiju i jedva petnaestak minuta za obradu i konačni izbor…

Odavno nemam gramofon u upotrebi. Zapravo, imam gramofon, jednu (možda još uvek ispravnu) Tosku 20, eno je u Ali-Babinoj pećini ispod stepeništa. A ploče i dalje držim u istoj stalaži, namenski izrađenoj pre 25 godina, koja je deo plakara u sobi. Za razliku od nekih svojih drugara, nisam kapitulirao pred zahtevom slatke ženice da se to izbaci iz kuće. Pride, Jasna je stvarno ispala drugar, pa je moje insistiranje da taj prvi razgovor o dislokaciji ploča ujedno bude i poslednji prihvatila s razumevanjem.

Odavno se kanim da se iskušam u fotografisanju površine gramofonske ploče. I tako, večeras sam se najzad prihvatio posla.

Nije bilo teško: znao sam da ću raditi izbliza i da će makro režim sabiti dubinsku oštrinu na vrlo mali prostor; trudio sam se da to bude, otprilike, sredina zone rilni. Trebalo mi je dodatno osvetljenje da bih izveo traku svetla kako sam poželeo; za tu svrhu sam upotrebio LED lampu za bicikl (uočite pet traka u donjem levom uglu – to su odsjaji pet dioda). Namestio sam da se lepo vidi logotip produkcijske kuće Harvest, namestio odloženu ekspoziciju da ne bih kompromitovao sporu ekspoziciju okidanjem – i to je bilo to.

U postprodukciji, osim izreza koji su bili razni u osam ekspozicija koje sam napravio, malo sam toga menjao; na ovoj odabranoj, izbacio sam plavu boju koja je nastala prelamanjem LED svetla na rilnama, malo sam utišao najsvetlije delove slike, tek-tek sam izoštrio scenu da bi fokusirani deo bio još izraženiji i to je bilo sve. S obzirom na resurse kojima raspolažem, mišn absolutli akomplišd. Jednog dana kad budem imao pravi makro objektiv na pravom fotoaparatu, pokušaću opet.

Ah, da…

Pošto će se naći neko da pita koja je to ploča, hajde da predupredim dileme. To je ova.

Tema kojom sam se već bavio: detalji fotografisani ispred svetla…

Glavni izazov u fotografiji je da se prekrši pravilo, koje god ono bilo. Tražite li način da učinite fotku posebno zanimljivom, dovoljno intrigantnom da je i drugi zapaze, iskočite iz tipične putanje. Na primer, probajte da slikate protiv svetla.

Fotografisanje protiv svetla je nešto što svaki klinac nauči da ne sme da radi na prvom času na foto-kursu (čekaj malo: foto-kursevi još uvek postoje, zar ne?). Prosto, kada uperite objektiv u jak izvor svetla, gubite kontrolu.

Mislio sam o tome dok sam večeras sređivao neke fotke sa letovanja: u nekoliko navrata sam dobijao fotke sumnjivog kvaliteta samo zato što mi se omaklo kontra-svetlo koje nisam predvideo. A onda, pade mi pogled na detalj u predsoblju (zapravo, stalno mi je u kadru kroz uvek otvorena vrata kroz koja dolazi spasonosni talas rashlađenog vazduha): na komodi se nalazi vaza sa aranžmanom osušenog cveća, a postavljeno je tačno ispred jedne svetiljke u kojoj se sijalica od devet vati nikad ne isključuje, nego danju služi kao ambijentalno, a noću kao orijentaciono svetlo u našem stanu.

Palo mi je na pamet da se poigram sa tim aranžmanom: gurnuću objektiv u suvo cveće, meriću svetlo na štedljivoj sijalici, pa kako ispadne. Tako je i bilo: napravio sam desetak ekspozicija od kojih sam odabrao četiri sa kojima sam de dalje igrao u obradi. Namerno biram rezultat koji sadrži greške:

Šta sam naučio iz ove sesije? Svašta!

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 24. avgust 2011”

Ovo nije retroaktivno. Jeste da je već 24. avgust, ali još smo u istom radnom danu…

Bog zna da nikad nisam imao švajcarski nož (iliti swiss army knife). A kako se desilo da se zarazim idejom da nabavim jedan, lako mi je da ispričam: bilo je vreme da obnovim pretplatu na National Geographic, a poklon uz jednogodišnju pretplatu beše baš jedan švajcarac sa NG logotipom… Eto, a inače se pretplaćujem na dve godine…

Nemam bogzna koliko čestu potrebu da ga koristim; štaviše, baš retko. Evo, na dvonedeljnom putešestviju, zatrebao mi je ravno dvaput, i to u nekim levim prigodama. Ali, drago mi je da mi je pri ruci. Ta testera u garnituri je mnogo ozbiljnija nego što bi se učinilo na prvi pogled. Crnjak: dobro bi poslužila za neku situaciju tipa 127 Hours…

Večeras mi je baš bilo naspelo da ga uslikam. Pravio sam varijacije ovako i onako, isecao detalje i menjao parametre na sto načina. A na kraju, izabrao sam prvu ekspoziciju.

Nemam bogzna kakav komentar: malčice sam umoran od današnje kanonade, a verovatno ste i vi. Ova tema je bila na spisku mogućih za projekat “jedna na dan”, koji je najzad priveden ažurnom stanju. Mišn akomplišd, kako bih rekao, na svaki mogući način.

I poslednja fotka u nizu zaostataka: mali eksperiment nad samim sobom…

Svašta sam radi oda bih fotografisao, ali sa bicikla u vožnji još nisam. Moj bicikl je prilično nezgodan za tu svrhu: to je stari “Rog” desetobrzinac (zapravo, ima 12 brzina otkad je remontovan pre desetak godina), visok je i nestabilan na malim brzinama, a onaj stari “trkački” guvernal baš i nije zgodan za manipulaciju jednom rukom dok u drugoj ruci držim fotoaparat, i to klasično sa kaišem oko zglavka šake.

Fotke načinjene u vožnji u kasnim večernjim satima su ispale zanimljive kao eksperiment. Hteo sam da rekonstruišem jednu davnu fotku, kad sam uslikao svoju senku tokom vožnje bicikla – međutim, ono sam uradio u sunčano novembarsko jutro, kad je senka bila baš veoma duga, a slovi slikanja takvi da sam lako fokusirao scenu. U polumraku i uz senku koja se non-stop miče jer prolazim pored reda uličnih svetiljki, bio je to mission impossible. Nakon raznih pokušaja, završio sam eksperiment sa desetak ekspozicija: više ne bi imalo smisla, znao sam to. Odabrana fotka je izvedena dok sam sedeo na biciklu u mirovanju.

Ne budite preoštri u ocenjivanju: trećina sekunde iz ruke na aparatu koji nema nikakvu stabilizaciju slike, u polumraku i sa ISO 200, što je mnogo za onaj senzor, a ja zadihan na biciklu koji želi da izmakne ispod mene (a kočnice ne držim jer sam uspravljen dok slikam), u ukupnom zbiru sugeriše veleuspešan rad… Dobro de, ne baš veleuspešan, ali… Kad jednom budem imao pravi fotoaparat, pa ISO 800 ne bude pravilo značajan šum, videćete kako ću izvesti ovo isto.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 22. avgust 2011 (retroaktivno)”

Prva poseta pijaci posle tri nedelje. Nikud bez fotoaparata!…

Trebalo mi je vremena da se naučim da uvek ponesem sokoćalo sa sobom na pijacu. nikad ne znaš šta će da osvane kao mogućnost za slikanje. Posebno su mi zabavne kombinacije boja, što uz malo sreće može da se pretvori u zanimljiv rad. Ne znajući hoću li imati priliku da izvedem tako nešto (a prepodne – dan je bio dug da smislim nešto drugo ako ne uspem), krenuo sam da lovim scenu koja sobom nosi neku ekstravagancu boja.

I našao sam:

Ne znam kako vama ovo izgleda, ali ja osećam ljuto u očima dok gledam u crveni detalj. Šteta što sam imao kilave uslove za fotkanje: od jakog kosog sunca ništa nisam video na aparatu dok sam radio, pa sam radio vrlo napamet. Zato nisam na vreme uočio prazan prostor na kome sad vidite taj list. Da sam primetio, pomerio bih neku papričicu na to mesto. Prodavci su uobičajeno druželjubivi u takvim slučajevima; valjda misle da im reklamiram robu, šta li. Uglavnom, i pored tog propusta, mišn je svakako akomplišd.

Tek kad krenem da ih jedem, shvatim koliko ih volim…

Posle svog onog derneka tokom putešestvija, na čelu sa onim ubilačkim količinama mesa u Nišu, čovek poželi da živi na voću i kačamaku bar nekoliko dana. A onda, setim se kako ja u kačamak volim da dodam sve ono što ne bih smeo da jedem, pa se uzdržim.

Onda se okrenem sezonskom voću. A u tom slučaju, ja biram breskve. Obožavam ih.

Ovo mi je bila zamena za ručak… Lažem, pojeo sam još jednu. Lažem i za ručak: posle par sati sam se provalio i nadoknadio… Ali, fascinacija ostaje. Mišn akomplišd.

Posle dana smirivanja, sledi dan pokretanja: jošte druženja na pomolu…

Društvu smo ostali dužni mnogo druženja poslednjih nedelja. A valjalo je uvaliti i razne poklončiće hedonističkog tipa, od sira sa sremušem, preko kaluđerske kruškovače pa sve do nekih retkih začina u jelima koje Jasna tako slasno ume da spravi.

Pa mi došla žuta minuta da rashladim koju butelju krstača. Nismo odavno.

I tako… Ostaci su bili zgodan objekat za slikanje i obradu.

Posle je bilo šta je bilo. Ne pitajte previše . Mišn štogod omašen, ali… Samo da odnesem teti lek…

Bilo je jasno da mi treba malo oštrije kočenje da bih se vratio u normalu…

Koji beše poslednji miran dan pre tog četvrtka? Nisam mogao da se setim. Smejali smo se naglas činjenici da smo potkraj putešestvija pozaboravljali pola od onog što nam se događalo tokom prvih dana (sreća, postoji foto-arhiva dešavanja). I onda iz hiperaktivnosti putovanja upadosmo u hiperaktivnost svadbe, a posle toga smo bili željni samo malo vremena da se najzad raspakujemo i odmorimo.

I da ne kažem, pošta s posla je već počela da pristiže. No mercy.

Trebala mi je sečka. Išao sam kolima ko zna kuda i ko zna zašto i jednog časa sam stao pored dečijeg vrtića da uslikam detalj n zidu koji se već tri godine kanim da zabeležim.

E, tako. Mede, moji rođaci. Dva zaljubljena mečeta. Nema veze ni sa čim. Tras. Tilt. Mišn. Nego šta. To je to. Ajmo, razlaz.

I da ne poverujete: dvominutna terapija beše urodila plodom. Najzad sam stao.